Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj uradile su prošle godine istraživanje koje je obuhvatilo dvadeset zemalja u tranziciji u kome je intervjuisano 3000 firmi i čiji je cilj bio da se utvrdi na koji su se način moćne privatne kompanije povezale s političkim establiašmentom i tako modelirale privredno okruženje (državu) prema svojim interesima. Rezultati istraživanja pokazali su da su u nekim zemljama te privatne interesne grupe u velikoj meri uspele da ovladaju državom i da je prilagode svojim potrebama. Taj fenomen „zarobljene države“ najviše je izražen u Ukrajini, Rusiji, Hrvatskoj, Moldaviji, Bugarskoj, Rumuniji i Slovačkoj. Najmanji stepen zarobljavanja države, prema ovom istraživanju, registrovan je u Sloveniji, Mađarskoj, Estoniji, Češkoj, Litvaniji i Poljskoj. Iz tih podataka jasno je da su one zemlje u kojima je država najmanje u funkciji moćnih privatnika – bliže Evropskoj uniji. I to je dokaz da su u njima uspostavljeni vladavina prava, predvidivost ekonomskih prilika i sve ono što je potrebno za normalno funkcionisanje države i privlačenje stranih ulagača.
Slično istraživanje biće uskoro urađeno i u našoj zemlji, a nosilac posla je domaći ogranak međunarodne organizacije Transparensi internešenel, koja se bavi istraživanjem korupcije, kaže Predrag Jovanović, direktor tog ogranka.
„VREME„: Da li rezultati istraživanja u tim zemljama znače da dileme tipa „šta je starije, kokoška ili jaje“ uopšte nema? Da se ne treba pitati da li je korupcija sprečila tranziciju, ili dobro postavljena tranzicija sprečava korupciju.
PREDRAG JOVANOVIĆ: Upravo uvođenjem vladavine prava postižu se dve stvari: sprečava se korupcija i stvaraju se uslovi koji vas primiču Evropskoj uniji.
Hoćete da kažete da sve zavisi od odluka vlasti da u jednu zemlju uvede pravnu državu, vladavinu prava, pravila igre koja sprečavaju korupciju…
Apsolutno je tako. To je zapravo način da se suzbije korupcija, jer upravo je karakteristika zarobljavanja države sledeća: bogati pojedinci koriste to što nema jasnih pravila u finansiranju političkih stranaka i njihovih izbornih kampanja. Ti pojedinci nađu se strankama pri ruci kad treba, a kad stranke dođu na vlast one su njihovi dužnici i moraju da vrate taj dug. A mogu da ga vrate tako što će donositi određene zakone i propise koji će delovati ograničavajuće na ostale firme. Drugačije rečeno, to znači da državni činovnik ima autonomiju da jednoj firmi progleda kroz prste, a ostalima neće. U takvim ekonomijama povlašćene firme imaju natprosečan godišnji rast poslovanja od oko 30 odsto, a ostale firme imaju rast od svega desetak odsto. Znači, ogroman je jaz između privilegovanih i običnih firmi. Tako se stvara neka vrsta defektne ekonomije u kojoj nekoliko firmi buja i raste, a ostale se guše. U takvoj zemlji ukupan bruto društveni proizvod oko deset odsto je manji nego što bi bio da nema povlašćenih firmi.
Očigledno je da je pred prošlogodišnje izbore tadašnja opozicija, DOS, imala podatke iz tog istraživanja kad je u svojoj predizbornoj kampanji obećavala da će se odlučno obračunati sa korupcijom i čim dođe na vlast da će odmah doneti antikorupcijski zakon. Ali, tog zakona još nema a DOS je već nekoliko meseci na vlasti ?
Prepoznatljivi simptom svake nove demokratske vlasti jeste obećanje borbe protiv korupcije, i političarima su puna usta te želje jer je običnim građanima dosta stare prakse da se svi poslovi završavaju iza zatvorenih vrata. Iza tog deklarativnog izjašnjavanja političar je po dolasku na vlast imao dva puta. Jedan je ostajanje na toj deklarativnoj ravni i rad po starom, ako nije bilo realne kontrole građana, nevladinih organizacija i medija. Tamo gde je bilo efikasne kontrole političari su morali da prave ustupke svojim građanima i ozbiljno se hvataju u koštac sa korupcijom. Znači, samo od realnog pritiska javnosti zavisilo je koliko će političari reformisati sistem.
Naše vlasti su obećale antikorupcijski zakon koji imaju sve zemlje u tranziciji. Taj zakon je jedan od uslova za priključenje Evropskoj uniji. Ne znam tačno šta je zaustavilo usvajanje tog zakona, da li kriza na jugu Srbije ili neki drugi važniji problem, ali mislim da bi vlast od jeseni brže morala da krene u donošenje tog zakona i konkretnih mera protiv. Jer, ako mi očekujemo pristizanje para od Donatorske konferencije, prvo što će zemlje-donatore zanimati jeste kako je ovde uspostavljena kontrola trošenja tog novca. Antikorupcijski zakon je prethodnica za dolazak para, i naša vlada i premijer vrlo su svesni toga.
Da li je veliki minus naše vlasti to što već nije donela antikorupcijski zakon? Da li će joj sada biti teže nego da ga je donela recimo proletos, zato što je u izgubljenom vremenu već poslala signal da je u praksi blagonaklona prema korupcijskim pojavama? Ili, jesmo li mi u očekivanju antikorupcijske borbe već postali zarobljena država?
Nije problem da li će takav zakon početi ranije da deluje, mnogo je važnije da se on dobro pripremi. Bogati biznismeni nisu čekali izbore, oni su se pripremali još u predizbornoj kampanji, i priča se da su neki od njih finansirali i jednu i drugu stranu i tako „igrali“ na sigurno. Oni su samim tim već uhvatili korak i kopču sa novom vlašću. Po smeni vlasti bili smo svedoci velikog pritiska tih ljudi da uhvate prključak sa novim vlastima. Pretpostavljam da su neki od njih i uspeli, mada se sa zvaničnih mesta tvrdi da je vlast imuna na to. Jako je bitno da je vlast nešto najavila, ali nije uradila. To je jasan signal interesnim grupama da država nema snage da sprovede svoju pretnju i da oni mogu da pojačaju svoje pritiske. Zato je sada bitno da država odlučno pokaže građanima i pre svega tim interesnim grupama da ima snagu i odlučnost da se obračuna sa korupcijom a da to nisu prazne priče.
U fenomenu „zarobljene države“, odnosno korupcije, postoje tri vrste bitnih učesnika: jedna su te interesne grupe, druga su građani koji vide da mnoga predizborna obećanja nisu ispunjena i treći je međunarodna zajednica koja pomno prati ozbiljnost s kojom se ispunjavaju obećanja. Zbog ta tri učesnika bitno je da država konačno pređe s reči na dela.
Prema standardima u istraživanju Svetske banke i Evropske banke za obnovu i razvoj stepen korumpiranosti jedne države meri se sa nekoliko parametara: da li postoji prodaja skupštinskih glasova pri izglasavanju zakona, da li se donose uredbe u skladu sa privatnim interesima, da li postoje manipulacije Narodne banke, da li se kupuju sudske odluke, postoji li nepotizam u državnoj upravi, da li se daje mito da bi se izbeglo plaćanje poreza, da li vlasnici privatnih kompanija daju donacije partijama i da li finansiraju njihove predizborne kampanje. Prema tim kriterijumima, postoji li kod nas takozvana velika korupcija?
Za odgovor na to pitanje najbolje bi bilo pitati one koji to osećaju u svom poslovanju, dakle vlasnike i firme. Da li oni kad treba da završe neki posao, to rade preko političara ili preko svojih lobista u vladi i skupštini. Jedno takvo istraživanje, moj je osećaj, pokazalo bi da ima ogromnih mogućnosti za veliku korupciju. Vlasnici preduzeća najbolje znaju ima li firmi koje lakše dobijaju neke poslove i da li su privilegovane. To vam je kao kod javnih nabavki i tendera. Niko bolje neće moći da vam kaže šta se tu dešava od firmi koje su izgubile posao.
Ali, oni to moraju javno da kažu.
Reći će javno samo ako su sigurni da neće snositi posledice. Ako pričamo o tenderima, tu je osnovna stvar da vi javno kažete da neko iz državne uprave ima dil sa nekom firmom ali da zbog toga ne trpi vaša firma u budućnosti.
Takvih pojava do sada nije bilo u javnosti. Znači li to da se firme plaše da to javno iznesu?
Upravo to. Prema istraživanjima u zemljama u tranziciji koje imaju jako represivan državno-politički aparat, na primer u Belorusiji, neke firme kažu kako nema nikakvih nameštanja poslova, da nema podmićivanja sudija, da je uvek sve čisto jer niko neće da navlači bedu na vrat.
Sada dolazimo i do još jedne aktuelne teme, zaštite izvora. Da bi uopšte bilo informacija, izvor mora da bude potpuno zaštićen, bilo da to kaže odgovarajućim državnim službama, bilo da je informaciju dostavio medijima. Dok država zaista ne pokaže da će da zaštiti svoj izvor, niko neće da tera slučaj do kraja. Država prvo mora da stekne kredibilitet.
Šta pokazuje iskustvo borbe zemalja u tranziciji u kojima je jaka sprega vlasti i pojedinih poslovnih krugova?
Izuzetno je teško razbiti takvu spregu, naročito u zemljama koje imaju razlabavljene institucije, kao što je to slučaj kod nas, gde praktično vladaju biznismeni iz senke, odnosno poslovna oligarhija. Daću vam jedan primer iz Rusije, predsednik Vladimir Putin je ’99. godine primio 21 vodećeg biznismena koji su se žalili na funkcionisanje države. Putin im je na to odgovorio: „Želeo bih da vam skrenem pažnju da ste vi svojim uticajem preko političkih i kvazipolitičkih struktura koje su pod vašom kontrolom stvorili državu ovakvu kakva jeste. Stoga nemojte kriviti ogledalo.“ Dakle, jaka poslovna oligarhija napravila je državu po svojoj meri jer nema alternativne snage koja bi bila dovoljno jaka da napravi pravnu državu sa kontrolnim mehanizmima.
Kao nezavisni analitičar koji se bavi ovom problematikom, smatrate li da je kod nas poslednji trenutak za donošenje antikorupcijskog zakona?
Apsolutno, ne samo za zakon nego i za mnoge prateće mere. Zakon jeste prvi korak, ali je izuzetno važno doneti prateće mere, ali i još neke zakone – o javnim nabavkama, o slobodi informacija… Mnoge zemlje u tranziciji jesu donele sve te zakone, ali to nije bilo praćeno smanjivanjem korupcije u društvu. Zato je potrebno preći u „fazu dva“, izgraditi mehanizme kontrole.
Ko su kontrolori?
Institucije civilne kontrole su, pre svega, profesionalni nezavisni mediji, zatim nevladine organizacije, ali i nezavisno pravosuđe i policija i razni oblici parlamentarnog nadgledanja rada državnih organa. Ništa ne znači to što nova vlast, recimo, na važne funkcije u državnoj upravi, carini, policiji i pravosuđu postavlja svoje ljude ako je sistem ostao isti. Nove vlasti su nasledile savršen mehanizam za korupciju koji je Milošević deset godina pravio, i kad su preuzele vođenje države nisu razmontirale taj sistem. I neće ga razmontirati sve dok ne osete pritisak domaće i međunarodne javnosti. Što bi neko ko je nasledio sistem koji mu omogućava da fino zarađuje odlučio da živi sa platom od deset hiljada dinara i radi od ujutru do uveče.
Obično se rade neke kozmetičke promene. Daću vam primer iz Nigerije, prve zemlje na svetskoj lestvici korupcije. U toj zemlji u jednom trenutku mito na uvozne dozvole bio je toliko veliki da udruženje uvoznika to više nije moglo da podnese i zatražilo je od političara da se to smanji. Vlast je smanjila mito, ali je uvela nešto drugačiji sistem i nastavila po starom. To je težnja svake nekontrolisane vlasti, da zadrži privilegije i obogati ih nekim novim mehanizmima. Novoj vlasti koja se legitimiše kao demokratska ide u prilog i ogromno poverenje građana i nepostojanje političke alternative.
Najefikasnija borba protiv korupcije je ako društvo natera državne funkcionere i političare da se zamisle šta će biti ako ih javnost „provali“ da su uzimali mito. Realan strah činovnika ili političara da će biti uhvaćeni jedina je kočnica i početak suzbijanja korupcije.
Da li je srpska vlada tražila od vaše organizacije pomoć u izradi antikorupcijskog zakona?
Jeste. I oko Zakona o javnim nabavkama ministar Đelić nam je uputio pismo-molbu da pomognemo. Vlada nam je tražila da napravimo pregled kakvo je stanje po ministarstvima i državnim sektorima i na republičkom i na saveznom nivou. Koristićemo vrlo precizan upitnik Transparensi internešenel koji je već korišćen u 18 zemalja i rezultate ćemo moći da upoređujemo sa ostalim zemljama u tranziciji. Kad dobijemo rezultate, stavićemo ih na uvod predstavnicima vlasti da i oni daju svoj komentar, ali dobiće ih i novinari. Na kraju će se napraviti fokus grupa koja će dati svoj komentar na sve to. Taj posao je naručio gospodin Aleksandar Radović, direktor Republičke uprave javnih prihoda. Na osnovu takve studije vlada i premijer moći će da kažu „evo, ovo su nam sada prioriteti u borbi protiv korupcije“.
Time bi nas vlada uverila u svoje dobre namere u borbi protiv korupcije?
Kad vlada oroči svoje zadatke, onda će javnost moći da je kontroliše. A novinari, kao građanska savest, počeće stalno da propituju vladu šta je uradila. Mislim da bi takva akcija mogla da krene od oktobra, ali sa jasnim vremenskim odrednicama.
S obzirom na nasleđeno stanje i trenutnu situaciju, kakva je šansa Srbije prema iskustvima zemalja u tranziciji koje nisu uspele da se izbore sa korupcijom?
Ono što se pokazalo kao najvažniji faktor u razračunavanju sa korupcijom jeste politička podrška. Ako nje nema, bilo ko da se tom borbom bavi nema šanse da uspe. Navešću primer Slovačke, koji može za nas da bude simptomatičan. Tamo je isto urađena jedna procena stanja i napravljena precizna vremenski oročena strategija koju su usvojili vlada i parlament. Kao koordinator posla određen je zamenik premijera sa zadatkom da usmerava rad ministarstava i ostalih državnih službi u borbi protiv korupcije. Od hiljadu zadataka zapisanih u strategiji posle godinu dana sprovedeno je samo nekih 50, i to manje važnih. Od pompezne najave na papiru u praksi nije urađeno ništa. Kad su analizirali zašto ništa nije urađeno, ispostavilo se da nije bilo političke volje i spremnosti da se korupcija iskoreni. Čim se dirnulo u interes pojedinih poslovnih grupa, odmah se naišlo na zatvorena politička vrata.
Da li vam je logično da se sada unutar DOS–a vodi bitka baš sa korupcijom?
Pitanje korupcije je posle životnog standarda drugo najvažnije pitanje koje interesuje građane po anketama javnog mnjenja. Koliko shvatam, ljudima je dosta te vrste lopovluka. Političari u DOS-u znaju da to pitanje pogađa građane. Plašim se, međutim, da tu ima malo i populističke manipulacije radi dezavuisanja i diskreditovanja političkih protivnika.
Da li bi ozbiljna liberalizacija ekonomije i poslovanja smanjila korupciju? Odnosno, ima li više korupcije u državama u kojima postoji visok stepen administrativnog upravljanja privredom?
Ima. Nažalost, srpska vlada je i u Zakonu o privatizaciji dala mnogo veća ovlašćenja državi. Mi o tome imamo ekspertsku analizu. Država je i u još nekim ekonomskim oblastima otišla korak dalje u administrativnoj kontroli. Aksiom u ekonomiji je da što ima više administriranja, to više ima korupcije. Dakle, sada su stvoreni još povoljniji uslovi za korupciju nego što su bili u Miloševićevo vreme. Jedini način za borbu sa korupcijom jeste razvlašćivanje državnih činovnika i što više tržišta.
Čini se da ni civilni sektor nije naročito pripremljen za borbu protiv korupcije?
Tačno. Najveća uloga u tom poslu pripada istraživačkom novinarstvu. Evo primera. Imali smo slučaj francuske kompanije Lafarž koja namerava da kupi Beočinsku fabriku cementa. Novinari su stvarno ravnomerno pratili i intervjuisali različite aktere u tom poslu. I predstavnike Lafarža, i naše vlade, i sindikata, i poslovodstva Cementare. A važno je da su tu temu držali jako dugo u žiži interesovanja javnosti. To je po meni prava slika objektivnog novinarstva. Šta je rezultat? Beočinska fabrika nije odmah prodata Lafaržu, a mogla je da je sve bilo regularno, ali pošto nije bilo, ceo posao je odložen.
Novinari su trenutno kod nas najopremljeniji da ispituju, istražuju i objavljuju slučajeve korupcije. Uostalom, najveće korupcionaške afere na Zapadu otkrili su novinari.
Korupcija na visokom nivou uvek znači spregu vlasti i pojedinih poslovnih interesnih grupa. Postoji i ona korupcija koju građani više osećaju, na opštinskom šalteru, kod lekara, pred policajcem ili na carini. Kako tu korupciju iskoreniti, koristeći iskustva zemalja u tranziciji?
Sitna korupcija manje je opasna i lakše se može izlečiti. Dobar deo razloga za tu vrstu korupcije jesu niska primanja državnih činovnika. Ako držite nekog odgovornog službenika državne administracije na sto maraka plate, on je prosto sa dve ruke gurnut u korupciju.
Hoćete da kažete da je sitna korupcija sindrom siromašnog društva?
Upravo tako. Možete li da zamislite američkog lekara koji zarađuje 100.000 dolara kome pacijent gura u džep sto dolara ili donosi prase?! Tu je jasno o čemu se radi. Podizanje plata i ukupnog standarda, ali i odgovornosti eliminiše sitnu korupciju. A ovo što se naša vlada diči da je štedljiva mislim da je dvosekli mač. Ona time mnogo više gura svoje službenike u sitnu korupciju. Daću vam obrnut primer. Mi smo radili istraživanje u tri opštine – Kikindi, Čukarici i Nišu. Krenuli smo od toga da opštinski službenici moraju da poboljšaju kvalitet usluga. Prva stvar koju su uradili u Kikindi, posle mesec dana podigli su plate činovnicima. Istraživanje je počelo u novembru prošle godine, i u junu ove godine u Kikindi se sve promenilo. Službenici u toj opštini su najuslužniji, a na početku istraživanja stanje u Kikindi bilo je najgore od tri posmatrane opštine. Sada se opštinski činovnici u Kikindi utrkuju ko će više da se nađe na usluzi građanima i da im pomogne, objasni i reši problem zbog kojeg su došli na šalter.
A kakvi su pokazatelji u Nišu, s obzirom na to da je u pitanju jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji?
Niš je veoma interesantan. Intervjuisali smo stotinu građana. U novembru kad smo počeli istraživanje Niš je bio najbolji, građani su bili najzadovoljniji. Sada su, međutim, najnezadovoljniji i izuzetno negativno gledaju na svoju opštinu. Čini mi se da je to zbog toga što se tadašnji predsednik Opštine Zoran Živković dosta bavio tim konkretnim opštinskim stvarima. Njegovi naslednici izgleda nisu ni približno ostavili utisak na svoje sugrađane kao on.
Dakle, hoću da kažem da su plate veoma važan element, a drugo što je bitno jeste da se službenicima objasne njihove odgovornosti i da im se poboljšaju uslovi rada. Dok svega toga nema, teško možemo očekivati iskorenjivanje sitne korupcije. Tako da priča o štedljivoj državi upravo daje snažan impuls alternativnim izvorima prihoda činovnicima u javnoj upravi.
Druga stvar su rasponi plata u administraciji. Uravnilovka je pogubna za uklanjanje sitne korupcije. Praksa je definitivno pokazala da sa rastom odgovornosti i ovlašćenja mora da raste plata. Znači, minimum raspona plata od 1 prema 10.
