Širok Dunav, kriva Drina

Kada se, s mukom birani, članovi Ustavne komisije napokon sastanu, najverovatnije će im se desiti da će početi da pišu najviši pravni akt države koja je toliko nova da joj se čak ni granice ne znaju.

Prema informacijama iz saveznog ministarstva inostranih poslova, naime, posao razgraničenja Jugoslavije/Srbije i Crne Gore s Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom trebalo bi da bude gotov „do kraja godine“. U nešto kraćem roku, doduše, mogli bi biti gotovi pregovori s Bosnom i Hercegovinom, ali je proces dogovaranja s Hrvatima daleko manje odmakao (jer je kasnije i započet – održano je tek par sastanaka, na kojima je potpisan protokol o načelima za razgraničenje). Ako je za utehu, nije reč ni o kakvom ovdašnjem specijalitetu – teške pregovore o razgraničenju znale su godinama da razvlače i mnoge druge države.

Tvrdeći da ne žele da ugroze pregovore, ovdašnji zvaničnici ne žele da idu previše u detalje kada govore o njihovom toku, ali su u javnosti već markirane osnovne tačke spoticanja: kada su u pitanju pregovori s Hrvatskom, osim Prevlake, koja je već postala i međunarodni problem, predmet spora je i teritorija oko Dunava, u opštinama Sombor i Apatin.

Reč je o, naizgled, malom prostoru, površine oko 7000 hektara. Za stanovnike sporne oblasti, međutim, pitanje u kojoj će se državi sutra probuditi od potpunog je životnog značaja da bi, ukoliko teritorija pripadne Hrvatskoj, prema rečima predsednika opštine Apatin Milana Dražića, „u Apatinu izbio rat“.

Za sada rata, na sreću, nema – vlada „samo“ panika izazvana pojavom hrvatske auto-karte na kojoj je u hrvatsku državu ucrtano i sporno područje Zapadnobačkog okruga. A sve se desilo nakon posete hrvatskog ministra inostranih poslova Tonina Picule ovdašnjem kolegi Goranu Svilanoviću, krajem aprila. Među građanima se odmah raširila glasina da su se dvojica ministara dogovorila da ta oblast, u kojoj se nalaze delovi čuvenog Karađorđeva i Šarengradske ade, pripadne Hrvatskoj. U sklopu čitave teorije je i teza prema kojoj će taj deo biti zamenjen za deo oko Prevlake. Među stanovnicima oblasti „viđene za razmenu“ nastala je prava uzbuna, gradonačelnik Apatina Dražić pismeno se obratio Svilanoviću tražeći objašnjenje, pa je pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova Rajko Bogojević morao praktično da gasi vatru na terenu – polovinom maja Bogojević je u Somboru održao konferenciju za novinare na kojoj je eksplicitno demantovao sve takve navode i istakao da su pregovori o razgraničenju Hrvatske i Jugoslavije u delu ka Vojvodini „još uvek u toku“. Prema njegovim rečima, nema ni govora o razmeni te teritorije za oblast oko Prevlake. S tom procenom slaže se i gradonačelnik Dražić, s tim što će, prema njegovoj prognozi, cena za ostajanje sporne oblasti u Srbiji biti paprena – kandidata za razmenu Dražić vidi u pumpama Beopetrola.

KRIVI DUNAV: Čitav problem napravio je – Dunav. Polovinom šezdesetih, naime, posle jedne poplave reka se pomerila nekoliko kilomatara ka zapadu. Zbog toga se spornih 7000 hektara zemlje, koja je do tada, prema katastarskim međama, pripadala Hrvatskoj, našlo na istočnoj, srpskoj strani. Do početka srpsko-hrvatskog sukoba vlasnici imanja na toj teritoriji plaćali su porez Hrvatskoj (opštini Beli Manastir), ali im je, prema rečima Dražića, čitavu infrastrukturu obezbeđivala Srbija, za koju su prirodno bili vezani. S hrvatske strane, u toj oblasti ni danas nema kuća (teren je močvaran, tu je Kopački rit), ali je dosta izgrađeno na istočnoj strani Dunava. Neke su čak kupile i izbeglice iz Hrvatske, misleći da su tako obezbedile krov nad glavom u matičnoj Srbiji.

Onako preplavljeni lošim iskustvima poslednjih godina, građani tvrde čak i da s naše strane granicu u toj oblasti – niko ne čuva. S hrvatske strane se, naime, svakodnevno vide patrolni čamci pogranične policije, dok, prema svedočenju meštana, s naše strane „nešto prođe tek na svakih desetak dana“.

Bogojević, međutim, objašnjava da je ta briga sasvim neosnovana i da potiče od činjenice da je u Hrvatskoj došlo do izmena (čija se terenska realizacija, nakon donete odluke, i kod nas očekuje u narednih par godina) tako da granice čuva policija. Kod nas to, prema njegovim rečima, još radi vojska na svoj tradicionalno manje uočljiv način.

Teritorijalno gledano, ukoliko bi teren pripao Hrvatskoj, najviše bi bila oštećena opština Sombor, kojoj pripada oko 5000 hektara sporne oblasti. Uzbuna među stanovništvom, međutim, mnogo je veća u opštini Apatin – ne samo zato što se tu nalazi veliki broj kuća već opština, prema objašnjenju Dražića, ima i velike finansijske koristi – samo od seče šume s tog terena godišnji prihod prelazi dva miliona nemačkih maraka. Tu je i sasvim ozbiljan prihod od lovnog turizma (najčešći gosti su Nemci i Italijani), a i preko 2000 ribolovaca žive od ribe ulovljene u Dunavu. Ukoliko bi teren pripao Hrvatskoj, opština Apatin imala bi i sasvim nezgodan tehnički problem – njena sadašnja teritorija bi, kad se ide pored Dunava, čak na sedam mesta bila ispresecana granicom!

PRIRODNA PREPREKA: Jugoslovenska strana sada u pregovorima traži da granica ide, kao što je u međunarodnom pravu uobičajeno kada su u pitanju „prirodne prepreke“ kao što je reka – sredinom plovnog toka. Hrvatska strana se, naravno, ne slaže i poziva na nekadašnje katastarske međe – i eto razloga za strahovanje od potencijalne tuče. Domaći zvaničnici uporno se trude da stanovništvo ubede da nema razloga za brigu i da ne dolazi u obzir odustajanje od zahteva da se poštuje „prirodna granica“ – pre neko veče lokalno stanovništvo doživelo je potpuni stres kada je u TV emisiji koja se bavila njihovim problemom čulo obećanje hrvatskih zvaničnika da nemaju razloga za brigu jer se Hrvatska država neće odreći te teritorije. Po etničkom sastavu, a to u ovim oblastima i dalje nije zanemarljivo, spornu teritoriju naseljavaju uglavnom Srbi i Mađari.

Teškoće u pregovorima s Hrvatskom ne svode se samo na dunavsku oblast – prema najoptimističkijim „ministarskim“ prognozama, konačan dogovor oko razgraničenja na Prevlaci očekuje se do kraja godine. Snage UN-a imaju mandat da na tom poluostrvu ostanu do 15. jula, a Bogojević podseća da se Jugoslavija zalaže da se njihov boravak produži za još šest meseci, kako bi države dobile dodatno vreme za dogovor oko problema kome prilaze iz različitog ugla – za Hrvatsku je to bezbednosno, a za Jugoslaviju teritorijalno pitanje. Dobra vest je da se, bar u poslednjih nekoliko meseci, prema rečima Bogojevića, bitno popravila saradnja sa zvaničnom Crnom Gorom po tom pitanju (vlasti te republike ranije su o Prevlaci samostalno pregovarale i donosile odluke o graničnim pitanjima bez saglasnosti počivše federalne države). Sada su pregovori oko Prevlake u isključivoj nadležnosti zajedničke države, a u komisiji koju je formirala savezna vlada nalaze se i predstavnici Vlade Crne Gore.

KRIVA DRINA: Saldo dosadašnjih dogovora sa BiH daleko je povoljniji: Bogojević kaže da su nakon osam susreta odgovarajućih komisija usaglašeni sporazumi o graničnim prelazima i malograničnom prometu, koje sada treba da razmotre vlade dveju država. Obe strane su se složile i oko najvećeg dela granice, a pomoćnik ministra Svilanovića procenjuje da neće biti dramatičnih nesuglasica ni u predstojećem procesu „crtanja“ granica u još uvek spornim oblastima oko hidroelektrana u Zvorniku i Bajinoj Bašti, 11 kilometara pruge Beograd–Bar koja ide kroz Bosnu i Hercegovinu i nekim delovima opština Priboj i Rudo.

Na osnovu dosadašnje „izuzetne kooperativnosti bosansko-hercegovačke strane“, Bogojević očekuje da će biti postignut takav dogovor oko razgraničenja u oblasti Zvornika i Perućca „da se obezbedi normalno funkcionisanje hidroelektrana“. Da ne bi ugrozio pregovore, on ne želi da kaže gde bi tačno na terenu mogla biti nacrtana granica, već ponavlja objašnjenje vezano za „normalno funkcionisanje hidroelektrana“ (što nije nemoguće, a videlo se na primeru Đerdapa). Isti princip „normalnog funkcionisanja“, prema njegovim rečima, važiće i za „problematični“ deo pruge Beograd–Bar. „Za razliku od pregovora s Hrvatskom, u slučaju Bosne i Hercegovine slaže se i katastarska dokumentacija obe strane“, kaže Bogojević i dodaje da je i bosansko-hercegovačkim pregovaračima izuzetno stalo da se što pre postigne rešenje. Prema njegovim rečima, ni u pregovorima s Hrvatskom ni u pregovorima s Bosnom i Hercegovinom međunarodna arbitraža nije predviđena. Za svaki slučaj, valja napomenuti da je, u slučaju spora, za takve slučajeve nadležan Međunarodni sud pravde u Hagu.

Biće bolje, međutim, ako se sve završi makar približno dobro kao što se desilo u pregovorima s Makedonijom, s kojom je sporazum o granicama postignut u rekordnom roku. Albanska većina u Skupštini Kosova se, doduše, potrudila da podseti na uobičajenu povezanost tuge i juga, pa je, usvajanjem Rezolucije o teritorijalnoj celovitosti Kosova, pokušala da obori već postignuti sporazum. Umešala se, međutim, međunarodna zajednica, u liku Mihaela Štajnera, šefa UNMIK-a, koji je, u skladu sa svojim ovlašćenjima, poništio odluku kosovskog parlamenta. Time su uklonjene potencijalne pravne (mada ne i fizičke) prepreke za nastavak procesa potpunog uspostavljanja jasno definisane granice između Jugoslavije i Makedonije.