DA LI JE ČEKA POVRATAK U POTPUNO DRŽAVNO OKRILJE: Kompanija „Politika“ / foto: igor salinger
Obaveštena javnost od prvog dana je znala da Miroslav Bogićević laže o kupovini Politike. To mu je verovatno najgori potez u celokupnoj poslovnoj karijeri, jer je sada dočekao da ne bude "ni lep ni pametan". To mu se dogodilo od trenutka kada je Aleksandar Vučić, novi srpski Eliot Nes, pa i Krcun u nekim interpretacijama Vučićeve moći, izašao pred televizijski auditorijum i izjavio da je on, Bogićević, to učinio kao uslugu Demokratskoj stranci
Da Miroslav Bogićević, vlasnik šabačkog kocerna Farmakom, nije lagao u trenutku kada se naslutilo da je kupio Politiku, on bi danas pred zakonom, Aleksandrom Vučićem i u očima autora ovog teksta bio potpuno nevin.
Međutim, on je nagoveštaj vesti da je kupac Politike demantovao izjavom: „Uopšte ne znam odakle nekome ideja da podiže toliku prašinu koristeći moje ime. Ti koji poturaju takve informacije nemaju pravo da maltretiraju ni mene, a ni moju porodicu“, rekao je, polovinom jula ove godine, Bogićević za „Press“.
Bogićević je tada na pitanje zbog čega baš njega pominju kao novog vlasnika Politike, odgovorio da je to možda zato što je „lep i pametan“.
Srpska napredna stranka obelodanila je naime tih dana da list „Politika“ ima novog vlasnika – 50 odsto udela u toj kompaniji kupila je od nemačke grupacije VAC firma East Media Group registrovana u Moskvi.
Ta stranka je uz saopštenje redakcijama dostavila i kopiju izveštaja Agencije za privredne registre o novoj vlasničkoj strukturi novinske kuće Politika a.d., iz kog se vidi da je promenjena vlasnička struktura upisana 16. jula. Prema tom rešenju, izbrisano je poslovno ime OST Holding GmbH, a upisano je OOO East Media Group, čija je adresa u Moskvi, i navodi se da je njen udeo 50 odsto.
I Ujedinjeni regioni Srbije su u saopštenju postavili pitanje ko su novi vlasnici Politike i „da li je tačno da je reč o potpredsedniku DS-a Dušanu Petroviću i sa njim povezanim licima, tajkunom i jednim od finansijera DS-a Miroslavom Bogićevićem i njegovim saradnikom Urošem Stefanovićem, koji je direktor moskovske firme East Media Group“.
NAJPREČA KUPOVINA: Obaveštena javnost od prvog dana je znala da Bogićević laže. To mu je verovatno najgori potez u celokupnoj poslovnoj karijeri, jer je sada dočekao da ne bude „ni lep ni pametan“. To mu se dogodilo od trenutka kada je Aleksandar Vučić, novi srpski Eliot Nes, pa i Krcun u nekim interpretacijama Vučićeve moći, izašao pred televizijski auditorijum i izjavio da je on, Bogićević, to učinio kao uslugu Demokratskoj stranci, pa dodao:
„Farmakom je(bio) primoran, prinuđen da učestvuje u toj kupoprodaji. Njega taj biznis nije interesovao, to je bila usluga najvećoj stranci u prošloj vladi. Pronaći ćemo način da zaštitimo državu i da joj bude vraćeno ono što je njeno, a da pri tome ne vodimo hajku protiv te firme (Farmakom), jer zapošljava 3500 ljudi i ima 5000 kooperanata“, rekao je Vučić Radio-televiziji Srbije.
Vučić je u centralnom dnevniku RTS-a tu kupovinu nazvao „političkim kriminalom uz ekonomske zloupotrebe“ i da je prvenstveno reč o moralnoj i političkoj odgovornosti, a da su druge vrste odgovornosti stvar drugih nadležnih državnih organa.
Prilikom kupovine Politike, kako je rekao Vučić, ostalo je nejasno zašto je država odustala od prava preče kupovine. Bivši nemački suvlasnik VAC je izostanak odgovora države na ponudu za kupovinu njegovog udela protumačio kao odustajanje.
Prvi potpredsednik vlade precizirao je da je ugovor o prodaji udela u vlasništvu Politike zaključen 29. juna 2012. godine između OOO East Media Groupa iz Moskve kao kupca i OST Holding GmbH-a iz Beča kao prodavca. Na taj način kupac je došao do 50 odsto vlasništva u preduzeću Politika novine i magazini.
Od dogovorene cene isplaćeno je 4.000.000 evra dok će ostatak do punog iznosa u iznosu 700.000 evra kupac po ugovoru isplatiti do 1. decembra 2014. godine. Na tu sumu plaćaće se kamata od 1,75 odsto.
U Agenciji za privredne registre izvršena je promena, tako da je upisan OOO East Media Group iz Moskve, a izbrisan OST Holding GmbH iz Beča (praktično VAC).
Taj čovek, sažalio se Vučić na Bogićevića, bio je prinuđen da uđe u posao koji ga nije interesovao. On je deo platio iz svojih obrtnih sredstava, a za deo je podigao kredite u Novoj agrobanci i Privrednoj banci Beograd. Ne vodimo hajku protiv ljudi, ali u narednih nekoliko dana naći ćemo rešenje da makar deo državne imovine bude zaštićen, kaže Vučić, koji nije direktno ni u jednom trenutku imenovao Miroslava Bogićevića, vlasnika Farmakoma.
PRAVO I PRAVDA: Ono što se novo moglo čuti je i da između VAC-a i firme Arteseno enterprajzes limited iz Nikozije sklopljen ugovor o prodaji potraživanja. Taj ugovor je zaključen 18. januara ove godine i njime VAC ustupa firmi Arteseno svoja potraživanja koja ima prema Politici novine i magazini, kao i Politikinoj štampariji. Ova potraživanja vredna su 12.304.273,12 evra. Potraživanje će prelaziti na prijemnika, firmu Arteseno sa Kipra, postepeno, po deset odsto ukupne vrednosti sa pripisanim dospelim kamatama nakon isplate svake godišnje rate kupoprodajne cene.
„Izvedene su komplikovane operacije da bi neko imao medijsku kontrolu u budućnosti, ali pravo i pravdu niko ne može da pobedi“, naglasio je Aleksandar Vučić.
Pravda je jedno, ali pravo je na Bogićevićevoj strani, samo da nije lagao. Nije on kupio državni udeo u Politici ( eno ga celog u Politici a.d.), već je kupio deo privatnog ulagača u ovaj koncern. To mu je omogućeno verovatno nejasnim odgovorom države na ponudu VAC-a, dostavljenom po pravu preče kupovine od strane pomenutog državnog dela „Politike“, pa kad je rok za odgovor istekao, Nemci su mogli da ga prodaju i Vučiću i Bogićeviću. Kupio je ovaj drugi. Uzgred, da je tu bilo profita ne bi taj deo „Politike“ oteli ni Tihi i Prle udruženi s Prvom proleterskom.
Ko je imao interes da privatnik koji je stekao nadimak „demokratskog tajkuna“ uđe u ovaj biznis, plus „Večernje novosti“ i novosadski „Dnevnik“. Dragoljub Mićunović je ponovo ispao šampion: izjavio je u „Kažiprstu“ na B92 da pojma nema o čemu je reč i jedino je siguran da „ta odluka nije prošla kroz organe Demokratske stranke“.
Ne sumnjam u to. Kad god je u planu da se „pokupi kajmak“ to ne ide kroz organe, nego je nekako više privatna inicijativa. Mislim da o tome Vučić više zna nego što nam je rekao. On je abolirao Bogićevića izjavom da je bio „prinuđen“ i da je za Srbiju taj čovek važan poslodavac, čisto nevinašce koje su mangupi iz njegovih redova naterali da se igra visoke politike. Verujem čak da je Bogićevićeva osionost u demantovanju očigledne vesti bila utemeljena na veri da će „njegovi“ da naprave vladu i da niko neće hteti ni da ga pita šta će on u medijskom vlasništvu.
Ova vrsta Vučićeve odbrane lika i dela „mlekadžije iz Šapca“ navodi me na banalnu ideju da će SNS da se koristi ovom tekovinom DS-a.
Farmakom d.o.o. Miroslav Bogićević osniva 1989. i pretežno se bavi poslovima apoteke; osam godina kasnije preregistruje firmu u Farmakom M.B. d.o.o., a osnovna delatnost je trgovina na veliko. U jednom od retkih intervjua, u martu 2011. za „Profit“ magazin Bogićević opisuje početke: „Počeo sam da radim u Zavodu za socijalno osiguranje. U to vreme, 80-ih godina, zakon je dozvoljavao da neko ko radi u državnoj službi može otvoriti i privatnu firmu. Naravno, ja sam to iskoristio i tako sam pokušao da nađem sebe u privatnom biznisu. Počeo sam sa apotekom, i shvatio da, ukoliko želim da uspem kao privatnik, ne mogu da ostanem na jednoj apoteci, da moram da razvijam posao. Onda sam otvorio drugu, pa treću, u Mitrovici, pa u Rumi…“
No, ako su apoteke bile u centru pažnje početkom poslovne karijere, nagli Bogićevićev poslovni uzlet počinje privatizacijama. Od 2003, kao na traci, Bogićević na tenderima ili akcijskim prodajama kupuje državna, mahom propala preduzeća: najpre na berzi u julu 2003. otkupljuje većinski paket akcija Poljoprivredno-industrijskog kombinata „7. juli“ iz Debrca, u mačvanskom okrugu; početkom 2004. na aukciji pobeđuje francuski Bongren i engleski Salford, i za 510 miliona dinara postaje većinski vlasnik Šabačke mlekare. Krajem naredne, 2005, otkupljuje dve trećine akcija preduzeća Livnica Požega a.d., a već početkom 2006. Bogićević objedinjuje svoja preduzeća – Farmakom M.B. prerasta u istoimeni Koncern, upisivanjem Ugovora o povezivanju privrednih društava u Registar privrednih subjekata.
Odmah po nastajanju, Koncern eksplozivno raste: u martu 2006, u Koncern Farmakom M.B. d.o.o. se uključuju Rudnici i topionica „Zajačar“ iz Loznice i Industrijski kombinat „Guča“ iz Guče, a u maju i Fabrika akumulatora iz Sombora. Potom, u oktobru kupuju se Zorka – Standard i Zorka – Razvoj i inženjering u stečaju, a u decembru ove neverovatne godine i dva rudnika koja su u stečaju: „Gajića stena“ i Drvo-Fluorit. Kupovina rudnika se nastavlja i 2007, kada Miroslav Bogićević/Koncern Farmakom M.B. postaju vlasnici rudnika Fluorit-Ravnaja i rudnik olova i cinka Suva ruda iz Raške. U aprilu 2008. deo Koncerna postaje i rudnik „Lece“ kod Medveđe. Danas, Koncern ima 12 zavisnih preduzeća, poseduje 15 rudnika i posluje u tri privredne grane – poljoprivredi, metalnoj industriji i rudarstvu.
Očekivano je, a u Srbiji naročito, da se nakon ovako impresivne liste podigne obrva i začuju reči „kako“ i „odakle“. Ako je verovati čaršijskim pričama, iza Miroslava Bogićevića i njegovog uspeha stoji Demokratska stranka, tačnije Dušan Petrović – Bogićevićev sugrađanin iz Šapca. No, ovakav stav bi se valjao i potkrepiti; sva je prilika da se između krajnjih gledišta – da su Petrović i Bogićević samo sugrađani i poznanici, i ništa više, odnosno da je potonji samo „paravan“ za stranku na vlasti u protekle četiri godine – istina nalazi negde između. Najpre, kao što je već rečeno, nema sumnje da je Miroslav Bogićević uspešan poslovni čovek, i da mu nikakva politička zaleđina ne bi omogućila da praktično ne napravi nijedan pogrešan poslovni potez. Mnogo rečitije od čaršijskih priča govore brojke o poslovanju vlasnika Farmakoma. Pre kupovine, sve pobrojane Bogićevićeve firme, osim Fabrike akumulatora iz Sombora, poslovale su sa gubitkom; danas nijedna. Prema podacima Agencije za privredne registre (APR), od 2007. do 2010. godine ukupni kapital Koncerna i njegovih zavisnih firmi se povećao skoro šest puta; kapital rudnika i topionice „Zajača“ od 2007. do 2011. se uvećao četiri puta, Koncerna, kao krovne firme, više od dva puta, Industrijskog kombinata „Guča“ i Šabačke mlekare za po 50 odsto, Poljoprivredno-industrijskog kombinata „7. juli“ iz Debrca 44 odsto, itd.). Konsolidovani bilans za 2011. godinu još nije izašao, a iz onog za 2010. može se videti da su se poslovni prihodi u periodu 2007–2010. utrostručili – u poslednjoj posmatranoj godini su iznosili skoro 300 miliona evra – a dobit skoro udvostručila (dvadesetak miliona evra u 2010). Nasuprot opštem trendu u Srbiji, u Farmakomu raste zaposlenost – u periodu 2007–2011. zaposleno je hiljadu novih ljudi (rast broja zaposlenih od 50 odsto), a Koncern sada broji oko 3000 ljudi. Od 2008. od 2011. rastu i troškovi kompanije na zarade zaposlenih, naknade i ostale lične rashode – i to za više od polovine. Moglo bi se nastaviti sa još brojki, ali nema potrebe. Za razliku od solidnog broja privatizacija u Srbiji, nekih poništenih, nekih pod zahtevom da se preispitaju, gde se iz, do tada uspešnih firmi, još uspešnije izvlačio kapital, pa firme završile na dobošu, ovde je reč o suprotnom slučaju, veoma retkom za srpske prilike – da se svako propalo preduzeće pretvori u uspešnu kompaniju, i to bez otpuštanja radnika, štrajkova i blokada ulica, rečju – bez skandala i „repova“ koji se potom godinama vuku za privatizacijama.
Uostalom, moglo bi se primetiti na račun pretpostavljene veze između Dušana Petrovića i Bogićevića, da se velika većina privatizacija Farmakoma obavila za vreme DSS-ove manjinske vlade, dok je DS bio u opoziciji. Petrović je ministar pravde u drugoj Koštuničinoj vladi, a ministar poljoprivrede postaje relativno skoro – sa mogućnošću da nekim zvaničnim merama eventualno pomogne mlekarama, pa time i Šabačkoj mlekari, ali, kako smo videli, ona i bez te pomoći dobro posluje.
Sa druge strane, ako ne treba precenjivati, verovatno ne bi trebalo ni potceniti ovaj mogući blagotvorni uticaj Petrovića i DS-a na poslovne uspehe Farmakoma. U oktobru 2011. Bogićević i Farmakom dobijaju 120 miliona kredita od Međunarodne finansijske korporacije (International finance corporation, IFC – deo Svetske banke) za otvaranje novih rudnika i povećanje proizvodnje u drugim delovima Koncerna. Kredit je dat sa dve godine grejs-perioda i kamatom od 6,5 odsto: IFC je učestvovao sa 40 miliona evra, Komercijalna banka sa 35, Erste banka sa 30, Banka Inteza sa 10 i Čačanska banka sa pet miliona evra. Četrdeset miliona evra od IFC-a je više od jedne desetine ukupnog ulaganja ove korporacije u Srbiji, i to u razdoblju od 2000. do avgusta 2011. Naravno, država ne može biti garant ovog kredita, no, poznavaoci tvrde da se ovakve pozajmice ne daju bez diskretnog „miga“ države, pa se tu, navodno, i očituje Bogićević–Petrović veza.
Dodatni argument za ovu povezanost neki nalaze u još jednom dobijanju kredita – ovoga puta državnog, od Fonda za razvoj. Prema pisanju „Blica“ iz juna 2010, Miroslav Bogićević se našao na spisku onih koji su dobili ovaj kredit, koji se daje uz povlašćenu kamatnu stopu – od pola do dva i po procenta. Konkretno, krovna organizacija Farmakom M.B. je dobila 270 miliona, Šabačka mlekara sto, a Livnica „Požega“ deset miliona dinara – ukupno 380 miliona, navodi „Blic“.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Nije mu palo na pamet, ali da jeste, a očigledno jeste, "Kobre" bi na njegov mig „razbacale“ studente koji protestuju, poručio je u dva navrata predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Samo – “Kobre” ne bi smele da ga poslušaju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
