Seme bune protiv Đinđića

Godišnjica 9. marta, simbolike li, pala je ove godine na Zadušnice. Kud ćeš lepše, da ne kažemo bolje, prilike za povratak, pokazaće se da li simboličan, Vuka Draškovića i Srpskog pokreta obnove. Učesnici mitinga u Kragujevcu, kao i oni koji su to merili sa „dobrog puta“, različito će gledati na domete ovog skupa, koji, može se reći, nije doneo ništa novo, ponovo „raspevani“ Vuk i armija njegovih sledbenika. Ali, ima tu još nešto, da se poslužimo rečima bivšeg predsednika kragujevačke vlade i bivšeg demokrate Borivoja Radića, koji je poizdalje pratio događaj – dosta ljudi, zagrejan narod, što je indikator stanja u zemlji, to bi trebalo da zabrine vladu, a smisao mitinga jeste da koriguje rad vlade i dovede do novih izbora koji bi rešili mnoge stvari.

I TRI PUKA, I TRI PUKA: U Kragujevac se stizalo, uglavnom, organizovano, dakle, u organizaciji. Autobusi izlepljeni stranačkim simbolima, sa zastavama proturenim kroz šibere, stotine autobusa, treba li reći sa svih strana, parkirani su, eto opet simbolike, kod kragujevačkog buvljaka. Kako stignu, izađu, grupišu se, zastave i transparenti na čelo, pa pravac centar, to samo čini, „Ajmo, ajde“, to samo čini, to samo ori, „Đinđiću lopove“… U centru, Kod krsta, gužva, velika bina, pristigli već zauzeli kafane i klupe, razvile se plave stranačke zastave, crne „S verom u boga“, to pristiže, to se prikuplja, to priselo, to zaselo, zastavu među noge, flašu od ruke do ruke, pa to samo čini, „Boj se bije, bije“… Jedan, baš crnpurast, s još crnpurastijom šubarom, uter’o crni pikap skoro do bine. A opremljen, na autu Dražina bista, a što je ispisano, nema šta nema, Vuk, Isus, Ljubav, Sveti Sava, Njegoš, izlepio i ispis’o i šubaru i kombinezon, umesto sedišta u automobilu takoreći krevet, tabla „Ulica đenerala Draže Mihajlovića 1″… pa to samo turira, pa to samo deli materijal… Šajkače, šubare, kokarde, zastave, transparenti, ima i „SPO ponovo jaše“, to se grupisalo, to otkinulo, u jednoj ruci zastava, u drugoj transparent, u trećoj, čija li je, flaša s rakijom, to se razmahalo, „Jedinice Pavla Đurišića“, pa se sete, pa razvezu, „I tri puka, i tri puka, Draškovića Vuka“, pa se prikupe, pa poskoče, pa otresu, pa ponove, „U subotu, istog dana, j…. smo Koštunicu, j…. i Zorana“… Sve za gledati, o desno rame, ko puške, zadigli uramljenog Vuka, kralja, Dražu, Kalabića… ima i Vuk, i to kaširan, u prirodnoj veličini.

Kako se približava vreme mitinga, šest sati, atmosfera se nabija, do metalne ograde, koja štiti binu, popeli se jedni drugima na ramena, pa se razmahali, jedni udaraju „Na planini, na Jelici“, drugi „Od Topole, pa do Ravne gore“, to se pomešalo, to talasa, to samo arli. Sa bine dunu Marš na Drinu, to usitni, to se raspomami, kad udari „Spremte se, spremte četniciii“, sve se diže, sve ode u nebo, sve ode u p. m. Nasta komešanje, ko da su osetili lidera, reflektor iza bine osvetli Vuka, to zapuca, to vrisnu, „Vuče, Vuče“, „Ustanak, ustanak“… sve se pomeša, sve se pomuti. Na binu prvo izađe bivši gradonačelnik Kragujevca Veroljub Stevanović, i to sa dvostrukim troprstim pozdravom, pa sveštenik s ogromnim krstom, pa pop koji je bio ko dva popa, pa uzeše da izlaze ostali dostojnici, eto ti i Spasoja Krunića, Čotrića, svi mašu, svi pozdravljaju, eto i Vuka, skide mantil, prihvatiše dostojnici, osta u pirgavom sportskom sakou. Krenu himna, Vuk skoro da stade mirno, svi uzeše da pevaju… „Srpskog kralja, srpski rod“…

Pred mikrofon izađe jedan raspuštene kose, izjavi se kao voditelj, reče da su se okupili ovde, vođeni svojom strepnjom i svojom brigom, vođeni ličnom zebnjom u grudima, nesanicom, vođeni mišlju koja udara između dve sopstvene čeone kosti…. pa nastavi, sav slikovit, sav u stilskoj figuri, pa najavi Verkana Stevanovića. Ovaj ispruži levicu, iščupa mikrofon, dade ga desnici, pa uze da podvikuje, gde smo danas i ko nas je „do ovde doveo“, pa nastavi o onima koji su bezbožno, bezdušno i licemerno, vitlajući mačem kome dadoše ime reforme, sasekli i posekli sva naša nadanja, pa dodade o „nazovi premijeru“, sve mlateći levim kažiprstom, đa vertikalno, đa horizontalno.

NEZAVISNI KOJADIN: Pa voditelj najavi bivšeg sindikalnog lidera Zastavinih oružara, koji ume da skreše u brk, da popu kaže pop, a bubamari bubamara, dakle, Dragutin Stanojlović, glavom i bradom, a srcem i imenom Baja. Baja krenu baš sve u brk, biće desnim kažiprstom, Đinđiću, pa Đinđiću, i pozva sve mašine za Beograd, da se reši stvar, prisutni uzeše baš da odobravaju, pop ko dva popa da klima glavom… Onda voditelj zabaci raspuštenu kosu i najavi „čoveka koji je simbol 9. marta i začetnik borbe za slobodno informisanje i nezavisne medije“, pa viknu, Dragan Kojadinović, novinar iz Beograda. Izađe jedan s naočarima, sa ‘artijama, jeste Kojadinović. Do’vati ‘artije, i poče da čita, da naglašava, oni nisu sposobni i ne zaslužuju da nas vode, toga smo svesni, SVI. Pa nastavi o svom, i svojih kolega, stradanju i proganjanju, svakodnevnom i desetogodišnjem, samo zato što su bili nezavisni, profesionalni i svoji. Ovoj vlasti, koju oličava Đinđić, ne trebaju nezavisni i nekorumpirani novinari, zato nije želeo da se vrati u novinarstvo pod patronatom Zorana Đinđića. Jeste Kojadinović, lista ‘artije, čita, ko da polaže ministarsku zakletvu, eto, za vreme bombardovanja, sa svojim kolegama, bio na novinarskom zadatku, na vrhu „Beograđanke“, i to iz dana u dan, iz noći u noć, dok su bombe proletale i padale, a gde je bio Đinđić, prvi zbris’o… Vidi se referat mu temeljan, takoreći profesionalan, na nivou, „Lideri DOS-a okupirali su medije u tolikoj meri da su već uveliko ugrozili i svoje zdravlje, nekima od njih kosa je sasvim pobelela, a uskoro će da počne i da opada“…

Pa bi jedna, predstavljena kao Bojana Ristić, nakarminisana, kosu tera uzbrdo, kad ta uze da se izjavljuje, Đinđiću, pa Đinđiću, nema struje, građani ne mogu da plate, pa bi jedan s verom u boga, za kralja i otadžbinu, biće Golijanin, ispred naroda Republike Srpske, tu se svi isplaudiraše, pa bi jedan podašišan do glave, što ga najaviše sa Žikucin, izjavi se i on, sve na slogove, „Evo stojim ovde u srcu Srbije, u srcu srpske Šumadije, i donosim mnoge pozdrave iz samog srca naše srpske Vojvodine“…

Onda onaj što najavljuje uze da citira, da naglašava, „tako je govorio“, pa viknu, tako je govorio, a govoriće i sada, pa viknu, predsednik SPO, Vuk Drašković, krenu muzika, režija li je, Vuk iskorači, masa uzavri, izjavi se, Vuk obiđe binu, izmaha se, krenu vatromet, opet, biće, režija, uze mikrofon, namesti pirgav sako, „Karađorđeva i Miloševa Srbijo, kada bi ovoliki narod, ovo more naroda“, pa ode u krajeve bine da još jednom izmeri, „kada bi ovoliki narod samo ćutao, i taj muk značio bi huk protiv terora, pljačke i rasprodaje Srbije“… pa nastavi, levom da drži mikrofon, desnom da objašnjava, razloge zašto piše političku otpusnicu režimu koji je pre 18 meseci uzjahao narod. Ovde su da Srbijom celom razveju seme bune, seme bune koje će da grune protiv Zorana Đinđića… Grunu „ustanak, ustanak“, „Ajmo, ajde“, pucnji, Vuk desnom ritmiči, masa prošla ogradu, to ključa, jedan uključio mobilni, direktno prenosi, Vuk se vrati na Đinđića, vazale i derikože, to uze da otkida „Đinđiću lopove“…

POMRČINA I ČET’RI STRANE SVETA: Vuče uze da vidi, šta su to uspesi vlade kojima se hvale preko okupiranih medija, ovoliki porezi nisu bili ni pod Turcima, najviše cene struje, telefona, otkazi, svaki drugi radnik je višak, svaki drugi Srbin je višak… a tek potomstvo, u Srbiji, koju mori bela kuga, majke plaču zbog toga što rađaju decu… svima sve gore i gore, a nekima, zna se kome, pa premijeru, ministrima, satelitima, sve bolje i bolje, dođe do kolača u skupštini, natavi da se troši, to samo lomi, zastane, ode u jedan kraj scene, pa u drugi, u pomrčinu, pa na sve četiri strane sveta, pa to maše, pa to pozdravlja, pa se to pravda, „ne može pozdraviti sve, toliki narod“… A i narod baldis’o od odgovaranja, onaj još prenosi mobilnim, jedan do njega izgubio glas, samo otvara usta, klone, pa se, kad iza njega uzavri, prene.

Vuk nastavi da tera o vlasti koja je za prvo radno mesto dobila upravu nad Srbijom, i dotera, narod je sudija, vlast se mora privesti da se suoči sa narodom na vanrednim izborima na svim nivoima, moraju se naterati da ispune makar jedno obećanje, da će 18 meseci po Miloševićevom padu biti raspisani izbori.

Pa ima ili izlaza, ima ima, onaj bez glasa došao sebi, krči, „ustanak, ustanak“, Vuk objavi da ne može za kratko vreme izložiti predebeli program SPO-a, ali će reći, temelj, temelj, i podvuče kažiprstom, temelj svega mora biti porodica. Šta dalje da čine, grunu „Ustanak“, cela bina uze da diriguje, Vuk opet ode da obilazi pomrčinu na svečetr’i strane sveta, sagleda potencijal, vrati se, odmah posle izbora, i bukvalno odmah, bio bi formiran fond, iz koga bi odmah, ali bukvalno odmah, bili finansirani svi, ali bukvalno svi, socijalno ugroženi , radnici ne bi mogli biti otpušteni bez novog posla, a ako moraju da budu otpušteni primali bi platu dok im država ne nađe novi posao… Pređe i na poljoprivredu, ponudi rešenje, tras rob, tras pare, krediti se tri godine neće vraćati, trećina će u startu biti otpisana, a kamate će vraćati država, dohvati se državnog pitanja, Srbija će biti država srpskog naroda, dosta je licemera i kukavica koji se stide srpskog imena, vojska će se vratiti na granice, a granica nije Medveđa, nego Šar planina, Makedonija, Albanija, to bi bilo to, program u najkraćem, ne može sve, umor stigao sve, a do toga se ne može bez vlasti, oni tuđeg konja jašu i moraju se zbaciti iz sedla. Pa kako, kako da Đinđića vežu za rogove, kad ne mogu za reč, da raspiše izbore, mitinzi i mitinzi, za Vidovdan za Beograd, Baja je pomenuo neke mašine, a neke nije, kompresore na primer, jer rudari su besposleni, da ih smaknu i uklone sa grbače Srbije, oteraju u njihovo ime, jer se lažno predstavljaju kao DOS. Oni da odu, a da dođu najbolji, koji su to zaslužili, viknu Živela Srbija, i završno ode na sve četiri strane sveta, da pošalje završne pozdrave i poljupce.

Šta onda bi, voditelj odjavi ovaj veličanstven skup, bi još „Od Topole, od Topole“, „Vuče, Vuče“, Vuk nastavi da pozdravlja, priđe ivici bine, kleče, uze da se pozdravlja, grli, isceliteljski naslanja glavom na pridošle glave, potpisuje, prima krstiće. Priđe i jedan sa sa slikom, ručnim radom, šta mu je to, lesonit rađen bojicom, a na lesonitu Vuk na konju, kao sveti Đorđe, ubiva aždaju, nevešto nacrtanog Đinđića sa, valjda, đavoljim ušima. Iz Supske kod Ćuprije, Supske, podiže lesonit, gura Vuku, „obilježi ga“.

Masa se uveliko razilazila, Vuk se još, klečeći, „obilježavo“, oni koji su ‘vatali autobuse udarili pravo, opet u grupama i pod pesmom. Povlače se, upadaju u prodavnice, kafane, da se domire, utisci, odlični, ići će dalje, pa šta Bog da. Retki zanemogli, leže po haubama, to samo ukće, ali drži se pravac ka prevozu kući, zauzeli ulicu, razvezli, banu i u kafanu, s vrata viknu, „Ustanak, gde ste srpske p…“, pa nastave , „Oj vojvodo Sinđeliću“…