foto: tanjug
Dok u Ustavnom sudu Srbije čami zahtev za zabranu desničarskih organizacija, Naši 1389 i Dveri skupljaju potpise da postanu partije, jer još uvek nema smernica sa Andrićevog venca kako da se tumače zakoni
Ukoliko činovnici Ministarstva za državnu upravu nastave sa dremežom u onoj sivoj zgradurini podno Birčaninove, na političku pozornicu Srbije zakoračiće dve nove stranke. Malo je što na programu imamo alternativne trupe poput Pulsa Srbije, Nijednog od ponuđenih odgovora ili Srpske sloge, već će svoje tačke uskoro izvesti Srpski sabor Dveri i Srpski narodni pokreta Naši 1389, čijem je lideru Milošu Vaciću, pored uobičajenih desničarskih drangulija, policija jednom prigodom u stanu pronašla pištolj bez dozvole, municiju, vojnički pancir i fantomke, nakon što su ga uhapsili zbog tuče sa organima reda usred bela dana preko puta novobeogradske opštine, nakon što su ovi pokušali da ga uguraju u svoje vozilo zbog jednog drugog prekršaja. Korpulentna nada srpske političke scene sa ožiljkom na glavi, otrgla se nejakim pripadnicima MUP-a koji su zapomagali motorolama za najbližom interventnom jedinicom, i lakim trkom zamakla u lavirint novobeogradskih blokova, prošaranih grafitima njegove bratije o „ciganskom teroru“, „srebreničkoj reprizi“ i „nabijanju šiptarske dece na kolac“.
ANSSŽSN: Uhvaćen je Miloš nakon toga za vreme jutarnje liturgije kraj hrama Svetog Save gde se muvao u danu kada je trebalo da se održi pretprošla Parada ponosa, zbog koje su bila zabranjena sva javna okupljanja uključujući i „Apsolutno nenasilnu svenarodnu srpsku žurku seksualno nedevijantnih“, koju je organizovao SNP 1389, posle čega je osuđen na trideset dana zatvora. Dok je Vacić u Padinskoj Skeli bubao lekcije iz obligacionog prava, njegov stariji kolega, bivši republički javni tužilac Slobodan Radovanović uveliko je pisao zahtev Ustavnom sudu Srbije da se zabrane SNP 1389 i Obraz zbog raspirivanja mržnje prema neistomišljenicima, ksenofobije, homofobije i zalaganja za proterivanje ljudi koji nisu iste vere i nacije, sistematskog ugrožavanje slobode i poziva na uspostavljanje totalitarnog umesto demokratskog društva. Vacić nije, doduše, okopavao u „Padinjaku“ krompir kao njegovi drugari Radojko Ljubičić i Đurađ Čvokić, koji su dopali zatvora zato što su lepili po ulicama plakate sa natpisom „Bulevar Ratka Mladića“, ali se svesrdno posvetio ideološkom radu sa generalnim sekretarom Obraza Mladenom Obradovićem sa kojim je bio utamničen.
EVROAZIJSKA UNIJA: Kada je, nasmejan, u crnoj trenerci, napustio Padinsku skelu, budući politički lider nije traćio vreme. Uz uobičajena desničarska pirovanja koja su dosegla kulminaciju u demoliranju Beograda tokom Parade ponosa, osnažen ujedinjenjem sa Našima, 1389 je prionuo na posao i počeo da prikuplja potpise onih koji veruju u „srpsko rodoljublje i domaćinski poredak“, „borbu protiv svega onoga što narušava instituciju porodice i moralnog društva“, pre svega „narkomanije i tzv. gej pokreta“. Veruje u „ujedinjenje svih srpskih“ i Beograd kao glavni grad „Evroazijske unije“.
Ta programska načela su mesto na kome militantna desnica pada u bratski zagrljaj Dverima, koje se zaklinju u miroljubivosti i nenasilne metode svojih protesta tokom kojih nije „zgažen nijedan cvet“. Cveća već odavno nema, tamo pristalice Dveri galame protiv otcepljenja Kosova i Parade ponosa uzdižući, na ljotićevskom tragu, na pijedastal porodicu („…samo porodičan čovek posvećen je požrtvovanom radu“…), socijalni patriotizam (povratak „mobama i zadrugarstvu“) i domaćinsku ekonomiju.
STRANAČKI PARAZITIZAM: I dok čelnici Dveri iz dana u dan pišu nove tačke političkog programa koje se odnose na bespoštednu borbu protiv „evrofanatizma“ i „stranačkog parazitizma“, Ustavni sud usvaja planove i programe o tome kada će se razmatrati predlozi o zahtevima za zabranu udruženja 1389 i Obraz, koji već mesecima skupljaju prašinu u fiokama ove ustanove.
Ako slučajno priupitate državnog sekretara u Ministarstvu pravde Slobodana Homena o tome da li postoji opasnost da prerastanjem u stranke eskstremističke organizacije izbegnu zabranu, on će vam reći da nema razloga za brigu „jer stranke, kao i nevladine organizacije mogu biti zabranjene zbog protivustavnog i diskriminatorskog delovanja“. Kada pokažete znatiželju oko toga što Ustavni sud još nije doneo odluku o zabrani rada pojedinih organizacija, Slobodan će vam odgovoriti da „ne komentariše rad sudova“. Na opasku da se time možda šalje poruka da država i pravosudni sistem nemaju snage i odlučnosti da se izbore sa onima koji pozivaju na nasilje, vaš sagovornik će staloženo kazati da se „slaže sa tim da bi bolje bilo da su sudovi efikasniji i da je ta odluka već doneta“.
Bilo bi bolje, ali nije, možda zbog toga što se presude ne donose na osnovu zakona, već kada u zgradi Predsedništva neko tresne pesnicom o sto i zagalami zbog toga što nacionalistički šljam paradira na državne praznike, dok njegov podmladak deli motkama pravdu po ulicama i smućkava Mladića i Hitlera, kukaste krstove i kokarde, bradurine i ćelave glave, birajući najreprezentativnije uzorke sa smetlišta istorije.
Vladimir Vuletić, profesor na Grupi za sociologiju Filozofskog fakulteta, smatra da realna politička snaga organizacija koje nameravaju da postanu stranke, ako se misli na broj birača koje bi mogli privući, trenutno nije velika. „Njihovo prisustvo empirijski nije zabeleženo u istraživanjima javnog mnjenja ne samo zato što su se tek nedavano pojavili na stranačkoj sceni Srbije već i zbog toga što među njihovim pristalicama nema mnogo građana sa pravom glasa. Osim onih koji se mogu videti na uličnim demonstracijama i na skupovima, nema još mnogo tih koji bi sada glasali za ove grupe kada bi se one samostalno pojavile na parlamentarnim izborima. Imajući u vidu ono što sami o sebi govore, njihova najznačajnija funkcija je širenje antievropskog duha. Zato se može očekivati da značajnu podršku dobiju od protivnika EU koji smatraju da je antievropskom bloku potrebno osveženje. Mada nije isključeno da bi, uprkos malim šansama, mogli samostalno izaći na izbore, verovatnije se čini da će se pojaviti u koaliciji sa nekom od etabliranih antievropski orijentisanih političkih stranaka. Jedino na taj način bi ove organizacije mogle doći u poziciju da budu predstavljene u Parlamentu, što bi za njihove vođe značilo dobijanje poslaničkog imuniteta. Za stranke koje bi ih prigrlile to bi trenutno predstavljalo osveženje, ali bi značilo i dugoročnu investiciju za pridobijanje dela mlađe populacije s obzirom na očekivanja da bi u budućnosti moglo doći do jačanja radikalnijih političkih snaga i porasta podrške desničarskim idejama“, kaže Vuletić.
Đorđe Vukadinović, predavač na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta, kaže da snaga ovih pokreta nije u ovom trenutku za precenjivanje, ali ni potcenjivanje. „Oni su pre svega indikator nedovoljne pokrivenosti dela biračkog tela nakon raskola unutar SRS-a, transformacije krila oko SNS-a i razočaranja desnog nacionalnog spektra učinkom DSS-a. Tu je izvor snage budućih partija: ne u njihovom broju i organizaciji već zbog toga što desno, nacionalno, radikalno biračko telo oseća da nema prave političke reprezente. Tu bi ovi pokreti mogli da traže svoju šansu, tako da oni u ovom trenutku predstavljaju mnogo veću opasnost za opoziciju nego za vlast, što ne znači da od toga u perspektivi ne bi moglo izrasti nešto ozbiljnije, ali bi tome moralo da prethodi njihovo spajanje, a ne put u više kolona kako su sada krenuli, s tim što Naši 1389 potencijalno ugrožavaju SRS, dok će Dveri predstavljati veći izazov za DSS. SNS je u ambivalentnoj poziciji što se tiče ovih novih političkih snaga, nisu im naklonjeni niti preterano suprotstavljeni, tim pre što računaju da bi neke od njih mogli privući i sebi, pošto očigledno pretenduju na to da postanu okosnica neke vrste anti-DOS-a. Snaga ovih pokreta, pre svega Naših 1389, mogla bi da dođe do izražaja prvenstveno na ulici u slučaju nemira, sukoba i izlivanja nezadovoljstva, nego što bi se to moglo videti po biračkim kutijama“, smatra Vukadinović.
Predsednik Socijal-demokratske unije Žarko Korać smatra da postoje zakonske prepreke da se ekstremistički pokreti registruju kao stranke. „Nije reč samo o zakonu koji reguliše registrovanje političkih partija već i Ustavu, koji zabranjuje ono što se ukupno definiše kao diskriminacija i širenje nacionalne i verske netrpeljivosti… Ključno je pitanje političke volje za zabranom – ima li je ova država ili nema“, kaže Korać.
Šta bi se promenilo na političkoj sceni ako bi se pojavile partije koje ne prezaju od nasilja?
Dobili bismo ekstremno desni, klerikalni deo političkog spektra, a u slučaju bar jedne od njih i pronacistički. Sa urušavanjem naše ekonomske situacije, ovakve organizacije misle da su dobile svoju šansu. Evropa ima gorka istorijska iskustva sa ovom kombinacijom političkog ekstremizma i ekonomske bede.
Kolika bi bila realna snaga takvih partija, i kako izgleda profil njihovih potencijalnih birača?
Realno, one ne bi dobile previše glasova, ali bi jako zatrovale naš politički život. Posebno bi ugrozile pripadnike nacionalnih manjina. Njihovi birači ne bi bili nužno samo neobrazovani ljudi.
Kakvu sliku društva odaje postojanje ekstremističkih organizacija koje koketiraju sa nacističkom ideologijom?
Mislim da su one u današnjem vremenu izraz sloma tradicionalnih ideologija. Oni su neka vrsta memento mori demokratskog društva.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
