Osnovni podaci: Rođena je 25. februara 1960. u selu Popučke kod Valjeva.
Diplomirala na Pravnom fakultetu u Novom Sadu.
Govori engleski jezik.
Udovica ubijenog premijera Zorana Đinđića majka je dvoje dece, Jovane (16) i Luke (13).
Karijera: Od 1985. do 1988. radila je u Sektoru pravnih poslova Književne zajednice Novog Sada.
Nakon udaje za Zorana Đinđića napustila je posao, posvetila se deci i suprugu.
Od 2001. osnivač je i predsednica udruženja „Prvo deca“, gde se angažuje u aktivnostima usmerenim na zaštitu životnog, obrazovnog i zdravstvenog standarda dece bez roditeljskog staranja. Od 2003. predsednica je Upravnog odbora Fonda „Dr Zoran Đinđić“, osnovanog u cilju usavršavanja mladih stručnjaka i studenata u oblasti društvenih nauka, značajnih za unapređenje demokratskih odnosa i političke kulture u društvu.
Aktivno se bavi i humanitarnim radom i predsednik je Saveta međunarodne dečje manifestacije „Radost Evrope“.
Politička karijera: Od 2003. član je Glavnog odbora Demokratske stranke, a od 2004. počasna predsednica Foruma žena DS-a. Od marta 2006. član je Predsedništva DS-a i tada je objasnila da ne želi da se bavi dnevnom politikom: „Za vreme studija interesovala sam se za politiku, ali nisu mogla oba bračna partnera da se bave politikom. Pošto sam mislila da moj muž to bolje zna, prepustila sam njemu tu oblast.“
Nagrade: Dobitnik je nagrade „Osvajanje slobode“ za 2004. godinu, koju dodeljuje Fond „Maja Maršićević-Tasić“. Priznanje se dodeljuje aktivistkinjama koje svoj život posvećuju „osvajanju slobode“.
Počasni je građanin opštine Dimitrovgrad od septembra 2006.
Dobitnica je nagrade za unapređenje međunacionalnih odnosa koju joj je dodelila Rumunska zajednica Vojvodine.
Avgusta 2006. u anketi lista „Blic“ izabrana je za premijerku „ženske vlade“. „Ja sam stvarno i uzbuđena ovim izborom. Doživljavam ga kao još jedno priznanje i mom mužu, jer znam da je i prezime koje nosim ono što motiviše mnoge građane da i meni lično daju podršku. Uz Zorana sam mnogo toga naučila i shvatila, razumela njegove ambicije, ideje i vizije, uspostavila brojne kontakte u zemlji i inostranstvu koje i danas negujem.“
Kako je upoznala Zorana Đinđića: „Upoznali smo se na tribini na kojoj je predstavljena njegova knjiga Jugoslavija kao nedovršena država. U njegovim očima prepoznala sam moralno čistunstvo, koje je namerno, da ga slučajno ne razotkriju, prikrivao naglašenom samouverenošću, arogancijom, oštrinom i učenošću. Bio je čist kao suza, pa je zato i morao da se brani raznim odbrambenim mehanizmima, da ga ne provale u ovom okrutnom i pokvarenom svetu. Čistunci, altruisti, humanisti su stalno na udaru, jer provociraju nečiju nečistu savest. Zato drugi pošto-poto hoće da ih isprljaju, i spuste na svoju meru. Sami za sebe, najbolje znaju ko su i kakvi su. I Zoran je to shvatao, prisiljen da svoju nevinost brani pomalo odglumljenim cinizmom.“
Kako je postala gospođa Đinđić: „Znam da je posle povratka sa doktorata iz Nemačke bio prosto opsesija svih lepih i pametnih žena koje su držale do sebe. Verovatno su doživele pravi privatni smak sveta kad je mene uzeo, jer je stvarno bio idealna prilika spram mnogih. A, eto, takav kakav je bio, odabrao je baš mene – anonimnu i nepoznatu koju niko nikad nije ni upoznao. Očigledno, nije bio čovek klišea i predrasuda, nego modernista koji je sve radio prateći sopstvena osećanja, a ne osvrćući se šta drugi misle. Mogla sam biti samo počašćena što je u meni prepoznao nešto izuzetno, izabrao me je za ženu, i predstavio beogradskom kulturnom, intelektualnom i političkom establišmentu, o kome sam ja znala samo iz novina.“
Kako se osećala posle pogibije supruga: „Ostali smo zauvek sami, nas troje, a svi ti velevažni prijatelji su se razbežali, i ubuduće su nam prilazili samo kao nejasne senke, u međuvremenu i sami postajući javne medijske pojave. Uz vest o njegovoj smrti i oni su konačno postali neko i nešto. Što su oni bivali sve važniji i važniji, moja tuga i bol su u istoj meri rasli. A ja sam deci morala da objasnim važnost našeg kraja. Šta će raditi ova zemlja – ne znam, ali neka joj je sa srećom, to više nije moja briga. Neka se drugi malo preispitaju. Ljudi iz inostranstva obraćali su mi se sa daleko više iskrenog saosećanja. Kolin Pauel nam je odmah došao u privatnu posetu. Austrijski premijer Volfgang Šisel poneo se prema nama najprijateljskije. Ponudio mi je da me s decom zbrine u Austriji, gde god ja to htela, sve dok mi je ugrožena bezbednost.“
Da li je ona srpska Džeki Kenedi: „Strašno se rasplačem kad god mi laskaju da sam ja srpska Džeki Kenedi. Ovde nije bilo dovoljno što su mi ubili muža, nego su i posle smrti nastavili da ga masakriraju iz dana u dan. Na koji način ja, nezaštićena udovica, mogu da obuzdam i zaustavim tu krvoločnu harangu i orgiju, koja se već godinu dana ne smiruje? Zato ja i nisam nikakva Džeki Kenedi, iako bih to možda bila u svakoj normalnoj i civilizovanoj zemlji. Ako ikada Srbija shvati ko je, u stvari, bio Zoran Đinđić i čija je žrtva, lako ćemo sa mnom. Pa, mene se ovde već posle mesec dana od ubistva niko nije sećao, niti me je pitao kako mi je. I da ga se svi odreknu, ja ponosno ostajem Ružica Đinđić! Svi drugi neka se malo zamisle. Nada Srbije da bi se moglo nešto promeniti, i krenuti nabolje, samo je privremeno ubijena zajedno s njim.“
Porodica pre politike: Ružica je 2004. izjavila da ne želi da prihvati kandidaturu za gradonačelnika Beograda. „Za sada ne želim to da prihvatim i to je porodična odluka. Moja su deca još mala, imaju 11 i 14 godina, mi sada živimo u uskraćenoj porodici i oni očekuju da im je mama tu.“ Dodala je da Demokratska stranka može da računa na nju i navela da ne želi javnu, već samo stranačku funkciju. Zbog dece je 2005. odbila da bude potpredsednik DS-a. Upitana da li to znači da uopšte ne želi da se bavi politikom, Ružica Đinđić je odgovorila: „Ko zna? Ali, u budućem vremenu ne znači da se okolnosti neće promeniti i da se neću ozbiljnije prihvatiti stranačkog rada. Možda za tri godine, ili nešto kasnije. U ovom trenutku, to je moj definitivan stav. Možda ću jednog dana i doneti odluku da se profesionalno bavim politikom. U svakom slučaju, to nije ovo vreme.“
Zašto je 2006. pristala da bude prva na izbornoj listi DS-a: „Nagnalo me je sve što se dešavalo i što tek predstoji u izbornoj trci. A to je upravo raspored i pozicija Srbije: da li će ona imati demokratski pravac ili će biti negde zaustavljena u onoj budućnosti koju je želeo moj muž.
Da li će posle izbora biti politički aktivna: „Zavisiće od stranke i od porodičnih prilika, a meni je krajnje nebitno. Ja osećam pre svega moralnu obavezu prema stranci, a ne želju za privilegijama. Nadam se da sam u to uverila građane kada nisam htela da se kandidujem za potpredsednika DS-a.“
Poruka: „Treba da negujemo toleranciju, jer je netolerantnost političkog mišljenja ubila mog muža. Ja šaljem drugu poruku – da nisam žena koja mrzi, da nisam željna osvete i da treba da negujemo najveće životne vrednosti, jer jedino tako možemo da izgradimo jednu modernu evropsku Srbiju.“
