foto: branislav pujević
Najnovija presuda Andriji Draškoviću umalo da se poklopi sa desetogodišnjicom ubistva zbog koga mu je suđeno
Nije trebalo biti Šerlok Holms da bi se rasvetlio zločin koji se dogodio 11. septembra 2000. u beogradskom restoranu „Knez“: dvojica gostiju pucali su, pred mnoštvom svedoka, u leđa trećem, a zatim je jedan od te dvojice dokusurio žrtvu metkom u glavu. Izvršioci su pobegli pre nego što je policija došla, ali su se nakon par dana sami prijavili vlastima. Da jedan od te dvojice nije bio Andrija Drašković, plejboj i biznismen upleten u mnoge priče o organizovanom kriminalu, sudski postupak bi bio kratak i jednostavan. Ovako, otpočeo je maratonski proces koji se primakao kraju tek prošle nedelje, presudom Višeg suda u Beogradu kojom je Drašković osuđen na deset, a njegov kum i saučesnik Aleksandar Golubović na devet godina zatvora. Međutim, čak ni ova, četvrta po redu prvostepena presuda nije pravosnažna, i tek ako je Apelacioni sud potvrdi, duga i tužna sudska priča, koja prikazuje srpsko pravosuđe u nimalo laskavom svetlu, dobiće svoj kraj.
U međuvremenu, nije zgoreg podsetiti na pozadinu događaja koji se deset godina i jedanaest dana pre presude odigrao u „Knezu“: žrtva, pokojni Zdravko Plećić Pleća, bio je pripadnik Surčinskog klana, grupe koja je uz podršku Državne bezbednosti krajem devedesetih pokušavala da stekne monopol na promet narkoticima u Srbiji i šire, a Draškovića doživljavala kao konkurenciju. Plećić je, prema pričama očevidaca, ušao u lokal vidno pijan, prišao Draškovićevom stolu i, uz uvrede, okrivio Draškovića i Golubovića za smrt Zorana Šijana, istaknutog Surčinca likvidiranog deset meseci ranije u Beogradu. Nakon što im je Plećić okrenuo leđa i krenuo prema izlazu, Drašković i Golubović su potegli pištolje i zapucali, a kad je Plećić pao, Drašković mu je prišao i „overio ga“. Svedoci kažu i da je Elena takođe prišla umirućem Plećiću i štiklom mu stala na glavu, ali ona nije obuhvaćena optužnicom, mada je dobila uslovnu kaznu nakon što je policija u njenom stanu našla čitav arsenal oružja, uključujući i jedan raketni bacač („zolju“). U međuvremenu se udala za Jugoslava iz tajkunske familije Karić i uzela njegovo prezime.
Gore navedenu verziju ubistva u „Knezu“, potvrđenu nalazima sudskih veštaka, prihvatio je Okružni sud u Beogradu i u junu 2001. osudio Draškovića na devet i po, a Golubovića na devet godina zatvora. Sud nije poverovao Eleni, koja je u svojstvu svedoka izjavila da je pokojni Plećić čupao Draškovića za kosu i da se prvi mašio za pištolj. Vrhovni sud Srbije je nakon žalbe povisio kazne na jedanaest i po godina za Draškovića i jedanaest za Golubovića. Vrhovni sud tada još uvek postojeće SR Jugoslavije, međutim, vratio je predmet na ponovno suđenje, a na njemu tandem dobija po sedam godina zatvora. I ova presuda, međutim, biva ukinuta, a na trećem prvostepenom suđenju, 2004, pojavljuju se svedoci koji kategorički tvrde da je Plećić mahao pištoljem i veštaci koji dokazuju da je hitac koji ga je pod pravim uglom pogodio u glavu ispaljen iz daljine dok je padao. Elena na tom suđenju tvrdi da njen bivši suprug uopšte nije pucao, a Golubović sve prihvata na sebe. Sud zaključuje da je u pitanju čista samoodbrana i oslobađa obojicu, tako da Drašković i Golubović, nakon što su odležali tri i po godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, izlaze na slobodu. U međuvremenu, Vrhovni sud obara i tu presudu i počinje četvrto prvostepeno suđenje na kome se optuženi brane sa slobode. To suđenje se zbog čestih odlaganja izazvanih pravnim tehnikalijama vuklo sve do 21. septembra ove godine, da bi se okončalo gore navedenom presudom od deset godina za Draškovića i devet za Golubovića.
U najnovijem postupku sud je kao olakšavajuće okolnosti uzeo da je Drašković otac dvoje maloletne dece, kao i da je Plećić bio pijan i agresivan, ali je reakciju optuženih ocenio kao „preteranu“ i delo kvalifikovao kao ubistvo sa umišljajem. Draškovića je beogradska bulevarska štampa poslednjih godina opisivala kao „srpskog Eskobara“, „lepog, bogatog i opasnog srcelomca“, koji „izgleda kao milion dolara“. Na izricanju presude pojavio se u običnom sivom džemperu i farmerkama, u društvu roditelja i nove žene Tamare Nikšić (koju je upoznao tokom slobodnog vikenda dok je izdržavao kaznu u Mitrovici), a jedino po čemu se moglo zaključiti da je opasan bilo je pojačano obezbeđenje sudnice i Palate pravde tog dana. Nakon što je predsedavajuća sutkinja Zorana Trajković pročitala presudu i Draškoviću odmah odredila pritvor, Tamara je briznula u plač, a Golubović se glasno požalio na nepravdu. Drašković je, međutim, ostao pribran i uz reči: „Znali smo to, šta sada? Pa bilo je jasno, to smo mogli da očekujemo“, dozvolio da mu, posle šest godina na slobodi stave lisice na ruke. Golubovića je sud do pravosnažne presude pustio na slobodu, uprkos njegovim protestima i glasno izrečenoj želji da sa kumom ode u zatvor.
Iako se u štampi špekulisalo da će Drašković, koji se trenutno nalazi u Centralnom zatvoru, kaznu služiti u novoizgrađenom specijalnom odeljenju zatvora u Zabeli, takozvanom „Alkatrazu“, gde se smeštaju najopasniji kriminalci, iz izvora u Ministarstvu pravde saznajemo da će biti upućen u Mitrovicu, gde već poznaje raspored prostorija, kućni red i osoblje. Teško će, međutim, moći da računa na povlašćen tretman koji je imao tokom ranijeg boravka (odvojeni apartman sa kožnim nameštajem, barom i mašinom za espreso, neograničene posete) jer je tadašnji upravnik zbog mnogih malverzacija smenjen.
Ukoliko Apelacioni sud potvrdi presudu, Drašković će u Mitrovici morati da provede još oko dve i po godine pre nego što stekne pravo da traži otpust, naravno ukoliko se bude primerno vladao. Portparol Višeg tužilaštva Tomo Zorić izjavio je da „presuda, iako nije pravosnažna predstavlja veliku pobedu, ne samo tužilaštva već i reformisanog srpskog pravosuđa“. Nakon nekoliko nedavnih skandaloznih presuda (slučajevi Brankice Stanković, Teofila Pančića, Studija B…) i desetogodišnjeg hoda po mukama u slučaju Drašković, bilo bi zanimljivo saznati kako Tužilaštvo definiše poraz.
Andrija Drašković (1958) rođen je u Kosovskoj Mitrovici, ali je detinjstvo proveo u Milanu, gde mu je otac Milorad bio predstavnik Jugometala. Andrija kao tinejdžer dolazi u Beograd gde upisuje Srednju ekonomsku školu. Zahvaljujući povelikom džeparcu i širokoj ruci, već kao sedamnaestogodišnjak stiče prolaz u društvo ozbiljnijih kriminalaca, koji su se u to vreme okupljali u klubovima Duga i Nana. Tokom osamdesetih, Drašković kupuje prvi sopstveni klub (Zvezda), a kasnije i kazino u hotelu Mažestik.
Tokom devedesetih, Draškovića su često povezivali sa prometom švercovanih cigareta preko Crne Gore, a kasnije i sa veleprodajom kokaina, ali ništa od toga nije dokazano, možda zbog toga što je, kako se veruje, dugo bio pod zaštitom tajne policije. Pominjan je i kao jedan od glavnih organizatora atentata na Željka Ražnatovića Arkana, ali je čovek koji ga je tako kvalifikovao – bivši šef lozničke policije Vojislav Jekić – ubijen, a Drašković je na suđenju za Arkanovo ubistvo, gde se pojavio kao svedok, tvrdio da je sa pokojnikom bio prijatelj, i da mu je čak pozajmio limuzinu za svadbu.
Drašković je nekoliko puta zamalo izbegao nasilnu smrt, a najspektakularniji pokušaj atentata dogodio se 2004, kratko nakon što je izašao iz mitrovičkog zatvora. Tada je na kolonu džipova u kojoj je bio Drašković kod Kvantaške pijace otvorena vatra od koje je jedan od njegovih telohranitelja stradao, dok su nekolicina ranjena. Prilikom putovanja u Dubai 2007, Drašković je tokom presedanja u Nemačkoj uhapšen i isporučen Italiji, koja je za njim raspisala poternicu zbog šverca cigareta. Pušten je posle nekoliko meseci, u nedostatku dokaza.
Poslednjih godina, Drašković se intenzivno družio sa Sretenom Jocićem zvanim Joca Amsterdam, sa kojim ga povezuje slična biografija. Jocić se od aprila prošle godine nalazi u Centralnom zatvoru, a Drašković je od prošle nedelje na istoj adresi.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
