Reklamersko forsiranje vedrog duha

U konstataciji da se u Srbiji živi loše nema ničeg novog. Naprotiv, sama tvrdnja je toliko istrošena da se već od nje, a ne od činjenice da se živi loše, diže kosa na glavi. Svakog meseca, kažu procene, u stečaj ode oko 1000 preduzeća, a između 10.000 i 20.000 ljudi ostane bez posla. Broj osoba sa postavljenom dijagnozom depresije i anksioznosti je u stalnom porastu, a nadležni se suzdržavaju da iznesu konkretne brojeve. Procene kažu da je depresivan svaki četvrti građanin Srbije. Koliko je zaista loše, niko ne zna tačno, a po svemu sudeći, ne ume ni da proceni. Jedna od poslednjih vesti kaže da su u Republičkom zavodu za statistiku ovih dana shvatili da su se prevarili, te da pad bruto društvenog proizvoda iz 2009. godine nije iznosio 3,1 odsto, nego dvostruko više – 6,2. Politički život svodi se na iskrivljavanje činjenica, zamazivanje očiju i emocionalne ucene poput štrajka žeđu i glađu umesto argumenata. Šta sve ne valja, moglo bi se nabrajati u nedogled. Ali, ima li nečega što je dobro i šta je to? Odgovor na ovo pitanje svakodnevno pokušava da da jedan domaći veb-sajt koji je počeo sa radom 1. marta. Reč je o projektu „365 lepih dana“ (www.365lepihdana.rs), koji funkcioniše pod sloganom: „Svakodnevno širimo optimizam, bildujemo lepo raspoloženje i širimo zajednicu nasmejanih ljudi.“

POTISKIVANJE: Projekat realizuje grupa ljudi koja stoji iza manifestacije BlogOpen. Reč je zapravo o grupi blogera, aktivnih korisnika Tvitera iz Srbije, privatnih i poslovnih korisnika društvenih mreža, profesionalaca u oblasti komunikacije, PR menadžera, mladih političara i, uopšte, ljudi koji pretenduju na to da budu društveno angažovani i misleći deo javnosti. Ideja je da svakog dana na sajtu „365 lepih dana“ objavljuju lepe priče iz svakodnevnog života i na taj način daju odgovor na pitanje šta je to dobro i lepo u Srbiji i zbog čega ovde vredi živeti. Prema objašnjenju koje na ovom sajtu daje Marko Herman, menadžer za komunikacije, do ideje je dovela „naša potreba da čitamo i nešto drugo osim preovlađujuće depresivnih sadržaja iz domaćih medija“. Herman dalje objašnjava da je „365 lepih dana“ eksperiment, a cilj mu je: „Da obodrimo jedni druge, da zajedno iz vladajućeg pesimizma i kriticizma osvestimo i javimo, svima i svetu, da nečeg dobrog i lepog ipak ima: u nama, u našem najbližem okruženju, na ulici, u parku, u jednom običnom danu u Srbiji. Onakva kakva je, kada pogledamo u sebe. Gde je čovek, dobar, običan, lep, dobronameran, građanin Srbije.“

Ideja je sama po sebi dobra. Međutim… Dva meseca i šezdesetak objavljenih tekstova ukazuju na to da nije baš uspela. Čak bi se moglo reći da je efekat suprotan. Iz pokušaja da se ukaže na to šta je u Srbiji dobro, nenamerno izbijaju pesimizam i beznađe. Jedna od krilatica ovog sajta glasi „Forsiranje optimizma reke“. Naravno, očigledna je referenca na „Forsiranje romana reke“ Dubravke Ugrešić i već u njoj krije se „tamna strana“, pošto je reč o autorki koja u svojim esejima uporno ukazuje na loše, degenerisane i pervertirane pojave u postjugoslovenskim društvima. Dalje, već termin „forsiranje“ ukazuje delovanje uprkos nečemu, što samo po sebi nije loše, ali uprkos čemu? Lako bi bilo da je uprkos pogrešnoj slici ili utisku o stanju stvari. Nažalost, reč je o forsiranju optimizma uprkos realnoj situaciji, a ne pogledu na nju. Zbog toga će posetilac sajta „365 lepih dana“ pre naučiti kako da se pravi da mu je dobro, nego što će zaista poverovati da mu je dobro. Kvaka sa ovim pravljenjem da nam je dobro leži u tome što se ova pojava u psihologiji zove negiranje i potiskivanje, koje kad-tad izbije na površinu, najčešće u još težem obliku.

PODSVEST: Šta je to lepo što tekstovi na „365 lepih dana“ nude čitaocima? Zbog čega to vredi ostati u Srbiji i zadržati vedar duh? Jedan od autora nudi prolećni povetarac na licu i pogled na lepe devojke koje prolaze ulicom. Druga se pak autorka priseća divnih kolača koje je pre neki dan jela. Njena koleginica odlučuje da ostane u Srbiji jer je ovde kuvala džem od kajsija i čitala stripove. Iz ponude lepog još se mogu izdvojiti šljapkanje po baricama, gutljaj kafe, kad vam neko kaže „hvala“. Sve navedeno zaista je lepo. Međutim, teško je zamisliti nekoga kome je firma upravo otišla pod stečaj, kome je lekar opšte prakse upravo prepisao novu turu sedativa, ko je saznao da mu je školarina za ovu godinu veća nego za prethodnu, rata za kredit sa 250 skočila na 400 evra, a kome će prolećni povetarac na licu i ukusna šampita trajno pomoći da se oseća bolje i shvati da je život lep.

Na silu vedri, isforsirano optimistični tekstovi, često u ukupnom utisku ispadaju mračniji nego oni koji se bave onim što ne valja. Jer, ako je prolećni povetarac na licu jedino dobro što je preostalo, onda teško da je uopšte dobro. Pisci tekstova na „365 lepih dana“ vole da pominju i muziku koja ih čini srećnima. Jedna od često pominjanih numera za podizanje raspoloženja i vraćanje vere u lepo na ovom sajtu jeste Lu Ridov Perfect day. Iz tog detalja se možda najbolje vidi suština ove priče, jer se u ovoj pesmi krije jedan veoma tužan, zapravo očajnički stih koji kaže: „You made me forget myself, I thought I was someone else, Someone good.“ U prevodu: „Učinila si da zaboravim na sebe, pomislio sam da sam neko drugi, neko dobar.“ Drugim rečima, ako je loše, onda je loše i nema te šampite, džema od kajsija i prolećnog povetarca koji će promeniti objektivnu činjenicu da je loše. Sve drugo je samozavaravanje, kratkotrajna vera pojedinca da je neko drugi, čiji je život bolji i lepši.

ELITA: Sajt „365 lepih dana“ je samo to – još jedan sajt koji korisnik interneta može posetiti, isto kao što ga može i zaobići. Međutim, on je istovremeno i simptom još ponečeg. Vratimo se na početak: ovaj projekat realizuju profesionalci u oblasti komunikacije, PR menadžeri, mladi političari i drugi koji pretenduju na to da budu društveno angažovani i misleći deo javnosti. Još jedna stvar koja bode oči u njihovim tekstovima je i to što, kao malobrojniji i očigledno uspešniji deo društva, žive nešto bolje i luksuznije nego većina. Da nije tako, ne bi se hvalili pričljivim taksistom koji ih svakog jutra oraspoloži svojim šalama ili svakodnevnom uživanju u kafi koja se u supermarketima prodaje po ceni od 750 dinara za pakovanje od 200 grama. To je sasvim u redu, ljudi rade dobro plaćene poslove od kojih mogu dobro da žive. Problem je u prekidanju veze sa realnošću i odsustvu svesti o tome da onaj pesimizam i beznađe s početka priče stoje u direktnoj vezi sa činjenicom da većina ima objektivne razloge za to.