Proizvoljnost u uređenju čitave grane vlasti bitno narušava ustavni poredak države i može biti rezultat ili velike nesposobnosti ili skrivenih namera svih koji su u tome učestvovali
Nesporno je da je reforma pravosuđa u Srbiji bila neophodna. Zato su strukovna udruženja sudija i tužilaca i uložila samokritičnost, konstruktivnost i veliki trud kada su inicirala ili učestvovala u pripremama niza reformskih rešenja (redovno vrednovanje rada sudija i tužilaca, početna i stalna obuka i njeno funkcionalno povezivanje sa vrednovanjem, sistem disciplinske odgovornosti, standardi etike, između ostalog).
Strategijom reforme pravosuđa, koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije sredinom 2006. godine, proklamovana su četiri reformska načela: nezavisnost, odgovornost, efikasnost i transparentnost. Da je, prilikom usvajanja Strategije, neko predložio i zakonitost kao reformsko načelo, svi bi mu se smejali. Međutim, reformski postupci koji su usledili bili su ne samo tajni već i nezakoniti.
Danas je surova istina da je tzv. reforma sprovedena uz toliko nezakonitih postupaka da bi gotovo sve moralo da se uradi iznova ukoliko se zaista hoće poboljšanje pravosuđa. Uz to je čitav postupak opšteg izbora, što je zvanični naziv za reizbor i razrešenje sudija i tužilaca, učinjen tajnim (poslovnicima kojima su Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca uredili svoj rad).
OBRAZLOŽENJE I POVERENJE: Svaka odluka Visokog saveta sudstva (VSS) i Državnog veća tužilaca (DVT) o izboru na stalnu funkciju sudije/tužioca, kao i svaka njihova odluka o predlogu Skupštini kandidata za prvi izbor za sudiju/nosioca javnotužilačke funkcije, mora da bude obrazložena, saglasno čl. 50 stav 5 i 52 stav 4 Zakona o sudijama, odnosno čl. 82 stav 3 Zakona o javnom tužilaštvu. Da bi ove odluke uopšte bile donete, potrebno je da VSS pribavi podatke i mišljenja o stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti kandidata. Za kandidate koji dolaze iz sudova, obavezno je pribavljanje mišljenja sednice svih sudija suda iz koga potiče kandidat, kao i mišljenje sednice svih sudija neposredno višeg suda, u koje kandidat ima pravo uvida pre izbora (član 49 Zakona o sudijama). Slična obaveza propisana je i za DVT (član 80 Zakona o javnom tužilaštvu).
Navedene odredbe primenjuju se od dana konstituisanja VSS (čl. 107 Zakon o sudijama) i DVT (čl. 140 Zakona o javnom tužilaštvu), odnosno od 6. aprila 2009. godine kada su se oba tela konstituisala. Ili tačnije, kada su ova tela proglasila da su se konstituisala, pošto je i samo njihovo navodno konstituisanje takođe nezakonito. Od 11 članova koliko treba da ih ima u svakom od ovih tela i Ustavom tačno određenih društvenih struktura koje moraju biti predstavljene u njima, VSS je konstituisan bez tri člana (sudije, advokata i profesora), a DVT bez advokata.
I odluka o prestanku sudijske i javnotužilačke funkcije mora da bude obrazložena, ako ne zbog suštinskih, a ono zbog formalnih razloga, saglasno istovetnim odredbama Zakona o Visokom savetu sudstva i Zakona o državnom veću tužilaca (sadržanim u oba zakona u članovima 17 stav 2), pošto je protiv takvih odluka predviđen pravni lek – žalba Ustavnom sudu (član 148 stav 2 Ustava i 99 stav 1 Zakona o Ustavnom sudu).
VSS i DVT nisu, međutim, obrazložili nijednu od preko 3000 odluka koje su doneli u postupku tzv. opšteg izbora sudija i tužilaca. Nisu obrazložili odluke o (re)izboru sudija i tužilaca, niti one o predlaganja na prvu sudsku ili tužilačku funkciju, kao što nisu obrazložili ni one o prestanku sudijske funkcije. Ne(re)izabrani tužioci čak nisu ni dobili odluku o prestanku funkcije.
A na početku dugo najavljivane sveobuhvatne reforme pravosuđa, i kandidati koji su (re)izabrani i oni koji to nisu, a posebno građani, imaju opravdani interes da znaju zašto je svaki od sudija (re)izabran ili predložen za prvi izbor i zašto svaki od (ne)reizabranih nije. Jer je za „reformisano“ pravosuđe neophodno uverenje i poverenje javnosti da je ovaj prvi, izuzetno značajan korak, dobro urađen i da će omogućiti bolje funkcionisanje pravosuđa.
NEZNANJE ILI LOŠE NAMERE: Umesto toga, nakon tajno sprovedenog postupka, iz javno datih izjava članova Visokog saveta sudstva – ministarke pravde Snežane Malović, predsednika skupštinskog Odbora za pravosuđe Boška Ristića i predsednice Visokog saveta sudstva Nate Mesarović, iz pisanih i elektronskih medija saznali smo da nije bilo potrebe da se daju obrazloženja za odluke donete u postupku (re)izbora, da je Savet „pogodio u 90 odsto slučajeva“, da su u postupku (re)izbora korišćeni podaci BIA i policije do kojih je Savet došao od tužilaštva, da udari na reformu potiču od ljudi koji su tesno povezani sa organizovanim kriminalom, naročito sa trgovinom narkoticima. Čulo se od njih da se Savet, osim statistikom, bavio i dostojnošću kandidata, od kojih su se neki bavili porodičnim nasiljem, neki magijom, neki dopuštali advokatima da im plaćaju putovanja, izgradnju kuća, otplatu kredita, da su se družili sa licima kojima su sudili, i još mnogo goreg i crnjeg iz privatnog života sudija i tužilaca. Izjave predstavnika VSS-a i DVT-a često su bile međusobno oprečne. Štaviše, oni su, neretko, sami sebe demantovali. Sada je uvrežena konstatacija i kod drugih visokih zvaničnika da je (re)izborom presečena veza između organizovanog kriminala i pravosuđa.
Početkom februara, baš u isto vreme kada su predstavnici Međunarodnog udruženja sudija i tužilaca MEDEL i holandskog udruženja Sudije za sudije objavili svoje konstatacije o manama sprovedenog (re)izbora, VSS je obavestio ne(re)izabrane sudije da mogu da izvrše uvid u svoja dosijea. Što su, navodno, uvek i mogli da učine, samo nisu bili zainteresovani. Naivni koji su to pokušali suočili su se sa satima i danima zauzetim telefonima. A oni koji su se, nakon toga, iz mesta širom Srbije uputili u Beograd, Savetu su prišli najbliže do belog telefona kod portirnice zgrade u Nemanjinoj 22-26, sa koga im je „omogućeno“ da po čitav sat bezuspešno pokušavaju da dobiju nekog od zaposlenih u VSS-u. Retki „srećnici“ koji su odranije dobili šansu da izvrše uvid, u svojim dosijeima su zatekli samo svoju prijavu na „izbor“, svoj lični list i statističke podatke o svom radu za 2006, 2007. i 2008. godinu. U podatke ostalih koji su konkurisali za isto mesto, tek da se uporede sa njima, nije im dat uvid.
Tako su svi podaci i za (re)izabrane i za razrešene sudije ostali nedostupni, bez mogućnosti da se uporede međusobno, kao i sa bilo kakvim prosekom (sudskim, regionalnim, za Srbiju), a rezultati takvih odluka proizvoljni. Proizvoljnost u uređenju čitave grane vlasti bitno narušava ustavni poredak države i može biti rezultat ili velike nesposobnosti ili skrivenih namera svih koji su u tome učestvovali.
KONSTATACIJE I PITANJA: Nije baš toliko teško da državne institucije funkcionišu. Naravno, ako za tim zaista postoji volja i sposobnost onih koji u njima rade. Ovu tvrdnju dokazuju dva relativno nova državna organa – poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitnik građana.
Zahvaljujući ažurnom i savesnom radu ova dva državna organa, sprovedeni postupak reizbora sudija naknadno postaje jasniji, transparentniji, što je jedno od četiri osnovna reformska načela proklamovana Strategijom za reformu pravosuđa.
Dve su važne konstatacije ovih organa koje omogućavaju rasvetljavanje onoga što se stvarno dešavalo u postupku (re)izbora, a u vezi sa korišćenim podacima.
Prva je konstatacija poverenika da u dokumentaciji o radu Saveta ne postoji nijedan dokaz koji bi potvrdio sumnje Društva sudija Srbije da su u radu Visokog saveta sudstva, protivno Ustavu i zakonu, obrađivani podaci o ličnosti dobijeni od BIA. Druga je konstatacija zaštitnika građana da „BIA nije, zarad postupka razrešenja i izbora sudija, ni samoinicijativno niti po zahtevu drugih organa, preduzimala mere ili vršila druge poslove iz svoje nadležnosti, a posebno vršila poslove bezbednosne provere, niti je dostavljala podatke, mišljenja ili druge vrste akata o kandidatima za sudijske funkcije u postupku njihovog razrešenja/izbora“ i da „on nikada nikome nije izjavio da u postupku izbora sudija nisu korišćeni podaci BIA“.
Polazeći od ovih konstatacija za koje nema razloga za sumnju, logično se nameće više pitanja. Pre svega, kako je, u pet minuta za svakog kandidata koliko je VSS imao na raspolaganju, prema rečima njegove predsednice („Radili smo savesno i temeljno preko 400 radnih sati i obradili 5020 prijava“, konferencija za medije povodom objavljivanja imena izabranih sudija od 17. decembra 2009. godine), bilo moguće uraditi sve to i još uporediti rad tih kandidata da bi se izabrali najbolji? A onda i kako je VSS (a slično je i sa DVT-om) „znao“ za sve one napred navedene „podatke“ kojih nema u dosijeima sudija? Kada je i kako Savet, navodno, dolazio do pritužbi, kako je proveravana njihova osnovanost, gde su te pritužbe sada? Kada su traženi, dostavljani, razgledani i vraćani predmeti u kojima su postupale „osumnjičene“ sudije, gde su konstatacije o izvršenom uvidu? Kako je bilo moguće u tih pet minuta doneti pouzdane i uporedive odluke o (re)izboru? Posebno kada imamo u vidu izjavu predsednice VSS-a da nisu pravljene rang-liste (15. januar 2010, emisija Javnog servisa „Šta radite bre?“)
Naravno, logički se nameću i odgovori. A nema drugog osim onog da su VSS i DVT do navodnih podataka dolazili neovlašćeno, preko drugih izvora saznanja, koristeći ih u svrhu drugačiju od one zbog kojih su ti podaci uopšte bili prikupljani. I/ili, da je odlučivanje o (re)izboru bilo pod spoljnim, neformalnim uticajima. Da je reizbor sudija i tužilaca, iz tela koja je trebalo da ga obave uz sve garancije nezavisnosti, nepristrasnosti, pravičnosti i transparentnosti, bio izmešten na neka druga mesta.
U svakoj varijanti, jedno je uvek isto: sudijama i tužiocima nije data bilo kakva prilika da se izjasne o navodnim podacima o njihovom radu i životu. Primenjen je sistem mnogo gori od „kadija te tuži, kadija ti sudi“. Ovde nije bilo ni „tuženja“ ni „suđenja“. Odmah presuda. I to bez obrazloženja.
EVROPA O REFORMI: O ovom i ovako sprovedenom postupku (re)izbora sudija i tužilaca stigle su i prve konstatacije stranaca. Međunarodnom udruženju sudija i tužilaca MEDEL i holandskom udruženju Sudije za sudije nije poznato da je u nekoj državi sprovedena reforma pravosuđa slična ovoj u Srbiji. Način na koji je to učinjeno – bez javnosti, bez učešća sudija i mogućnosti da se izjasne o eventualnim sumnjama, u nerazumno kratkom roku, bez obrazložene konkretne odluke za svakog i bez mogućnosti upotrebe efektivnog pravnog leka, za njih je, bez sumnje, suprotan evropskim pravosudnim standardima.
Pitanjem sprovedenog (re)izbora baviće se i druge međunarodne institucije i organizacije. Venecijanska komisija (telo Saveta Evrope koje daje mišljenje o usaglašenosti akata države članice sa evropskim standardima) zajedno sa Konsultativnim većem evropskih sudija (telom Saveta Evrope koje formuliše evropske sudske standarde) objaviće zajedničko mišljenje o kriterijumima za (re)izbor sudija i sprovedenom postupku (re)izbora već početkom marta. Konačno, pitanjem (re)izbora baviće se i Evropska unija pred čijim je Parlamentom već postavljeno formalno pitanje: Šta se to desilo sa pravosuđem u Srbiji?
Ipak, najbolje bi bilo kada bi se institucije u Srbiji, koja bi da postane deo zajednice uređenih i demokratskih evropskih država, pozabavile spoticanjem u primeni evropskih standarda i dalekosežnim štetnim posledicama pravosudnog reizbora. Posebno Ustavni sud, na kome je, zajedno sa Visokim savetom sudstva, najveća odgovornost za sve što se desilo i što će se desiti i u pravosuđu Srbije i u samoj Srbiji.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
