"Borci protiv globalizacije i prednosti Sjedinjenih Država ne znaju šta da urade jer i to što dignu u vazduh čitave zgrade ipak je izraz nemoći, ne vidi se kako će time zaustaviti taj proces. S druge strane, Sjedinjene Države sa svojim ogromnim potencijalima nemoćne su u odnosu na njih; i taj bes je nemoćan. Besan odgovor na zlo uvek je novo zlo"
Spektakularno i tragično rušenje južnog Menhetna, pogodak u petougaoni mozak najmoćnije armije na svetu, sinhronizovana otmica velikog broja aviona – bez obzira na to da li ih je „samo“ četiri ili celih 11 – navelo je mnoge na zaključak da posle 11. septembra ništa više neće biti isto. Istog dana objavljen je i početak „prvog rata XXI veka“. Mada nema potpune saglasnosti oko toga ko je neprijatelj i gde se on nalazi, sigurno je da će početi – a sasvim neizvesno da li će se, kada i kako završiti.
Nasilje je prosto deo ljudske prirode, a njegova upotreba za postizanje najrazličitijih ciljeva po definiciji čini sadržaj svakog udžbenika nacionalne istorije. Povodom najave početka obračuna s onim što se naziva međunarodnim terorizmom, dr Vojin Dimitrijević ističe da se s terorizmom teško može izaći na kraj jer „nije podložan analizi kao, na primer, spoljna politika pojedinih država koja – ako nije reč o izolovanim zemljama, diktaturama ili vlasti ludaka – ipak predstavlja odluke grupa racionalnih ljudi koji znaju šta hoće i znaju načine za ostvarenje tog cilja. Sa teroristima je najveći problem što se ne zna uvek šta tačno hoće i, u širem smislu reči, šta im je naredni cilj kad već nešto pogode ili sruše. U tom smislu nepodložan racionalnoj analizi, kao što joj nije bio podložan ni Milošević, terorizam se može analizirati ekstrapolacijom obrazaca iz prošlosti i njihovom projekcijom u sadašnjost ili budućnost. U tom smislu, napad na Svetski trgovinski centar i Pentagon jeste ono što teroristi uvek rade: traže najupadljiviji simbolički objekat ili ljude koji najbolje ilustruju to jest predstavljaju ono što teroristi mrze, ono što bi hteli da promene ili, bolje je reći, da unište. Napad na Sjedinjene Države jedna je strana onoga što nazivamo globalizacijom. Malo ko zna šta znači globalizacija, ali jedno od značenja je neumitno smanjenje sveta i pretvaranje mnogih posebnih društava u jedno društvo u kom se stvari ne mogu dešavati izolovano. I pošto je globalizacija proces neminovan kao starenje ili nepogoda – možete se ljutiti koliko god hoćete, desiće se – tu neko misli da prolazi bolje, neko gore. Potonji su ljuti, nezadovoljni, ne znaju kako da se odupru, a u svakom slučaju, odupiranje je složena operacije, ne može se svesti na samo jedan čin iza kog sledi pobeda. I islamski fanatici i mladi ljudi koji demonstriraju u Sijetlu i Đenovi spadaju u protivnike globalizacije, predstavljaju delove stanovništva sveta koji ostaju prikraćeni, koji se boje da će izgubiti perspektivu. Oni udaraju na simboličke mete globalizacije, ali način na koji se udara zavisi od kulture onih koji se bune: u SAD i Evropi uobičajenim demonstracijama na kojima, pokazalo se u Đenovi, učesnici rizikuju i život. Počinioci napada u Njujorku i Vašingtonu pripadaju kulturi u kojoj je svesno žrtvovanje u akciji najbolja ulaznica u neki bolji život, u raj, u nešto drugo. Otuda su ispravne sumnje da napad dolazi iz takve kulture. Ukratko, u procesu nekakvog ujedinjenja i smanjenja sveta dospevamo u paradoksalnu situaciju da će najrazvijenija, najsofisticiranija sila na svetu – ako se strasti ne umire – doći u sukob s jednom od najnerazvijenijih zemalja sveta, Avganistanom, u situaciju da joj sve to oružje ne vredi. Ne kaže se slučajno da destruktivni, nemoćni bes uništava onoga ko ga koristi. Borci protiv globalizacije i prednosti Sjedinjenih Država ne znaju šta da urade jer i to što dignu u vazduh čitave zgrade ipak je izraz nemoći, ne vidi se kako će time zaustaviti taj proces. S druge strane, Sjedinjene Države sa svojim ogromnim potencijalima nemoćne su u odnosu na njih; i taj bes je nemoćan. Besan odgovor na zlo uvek je novo zlo.“
„VREME„: Otmica četiri aviona Crnog septembra 1970. završila se oslobađanjem sedam zatvorenih terorista, puštanjem praktično svih talaca i uništavanjem otetih aviona. Kako se u protekle tri decenije stiglo do terorističkog napada bez postavljanja uslova i neobaziranja na broj žrtava?
VOJIN DIMITRIJEVIĆ: Ni u septembru 1970. nije traženo nešto što rešava bliskoistočni problem, isti kao i danas… Traženo je da neko bude pušten iz zatvora, da se uradi ovo ili ono, što su takođe simbolički gestovi. Teroristi bi, recimo, želeli da se bliskoistočno pitanje reši na zadovoljavajući način. Ali, šta je zadovoljavajući način? Do prošle nedelje retorika se smirila, ali čitajte Jasera Arafata iz onog vremena, poruka je bila: „Izrael baciti u more!“, da se problem „reši“ nestankom Izraela. Pošto su svaki takav pokušaj uglavnom sprečavale Sjedinjene Države, onda je na tom području identifikacija SAD sa Izrealom, neprijateljem arapskog sveta i islama, bivala sve jača i jača, kao i utisak da se problem ne može rešiti tamo, nego u samoj Americi. Tome se priključuje dimenzija o kojoj smo govorili, da se može računati i na podršku onih koji su protiv Sjedinjenih Država iz drugih razloga, na islamski svet koji nije fokusiran samo na Izrael, nego se bori protiv američke dominacije u svetu. I pošto ništa do sada preduzeto u krajnjoj liniji nije uspelo, onda se ide u sam centar. Onoliko koliko se može uživeti u teroristički mozak, ta evolucija aktivnosti predstavlja logičan razvoj: svetska dominacija mora se ugroziti u njenom centru. Da se izazove što veća šteta i da u Sjedinjenim Državama dođe do neke vrste rasula. Napad na Svetski trgovinski centar i Pentagon jeste čudan: ne samo što nema nikakvog daljeg zahteva terorista, nego se sve „zainteresovane“ grupacije odriču autorstva, uključujući Osamu bin Ladena. Do sada je bilo uobičajeno da se posle uspešnih terorističkih akcija prijavljuju mnogi autori.
Primetna je, čini se, izvesna zluradost ne samo u prvim reakcijama na napad u Njujorku i Vašingtonu već i u poruci analitičara da su Sjedinjene Države doživele bolnu posledicu sopstvene međunarodne politike.
Zluradosti ima i zato što, na kraju krajeva, razne američke ispostave, simboličke mete u inostranstvu, nisu žrtve napada samo zbog američke politike, nego i zbog činjenice da je to najbogatija i najmoćnija zemlja na svetu, da pokazuje izvesnu aroganciju za koju mislimo da je uočavamo kod svakog Amerikanca. Prosto, postoji neko ko je toliko bogat i toliko moćan da, prostim jezikom govoreći, „ide na nerve“. Veliko je pitanje kako ugoditi teroristima promenom politike, što ne znači da se takvo političko rešenje ne mora tražiti.
Početkom osamdesetih godina ideja da se dela „političkog terorizma“ razdvoje na elemente klasičnog kriminala – otmica, ucena, ubistvo, ugrožavanje bezbednosti, sve kažnjivo van političkih okvira – nije prihvaćena ni u Interpolu. Da li se sada suočavamo s posledicama nejedinstvenog pristupa problemu terorizma?
Muka je u tome što pretežan deo rešavanja terorističkog problema čini policijska akcija kojom se „rešavaju“ simptomi a ne uklanja uzrok. Policijskim akcijama može se otežati izvršavanje terorističkih dela, eliminisati puno ludačkih grupa koje baš nikoga ne zastupaju, sprečiti ih da uđu u avion… Mnogo opasniji, organizovani terorizam ne može se rešiti samo policijskim metodama. Dobar deo problema povezanih s terorizmom ilustruje ona čuvena krilatica: „Moj terorista je tvoj borac za slobodu.“ Na međunarodnim skupovima, ne isključujući ni Interpol, uvek se neko želi izuzeti. Tlačiteljske i represivne vlade uvek se bore protiv terorista jer je za njih svako ko se pobuni terorista. Ranije, dok su još postojale, socijalističke zemlje su međunarodnu saradnju u borbi protiv terorizma videle kao način da uz pomoć Zapada likvidiraju sopstvene političke protivnike, „neprijateljsku emigraciju“. Kod nas, to su bili svi protivnici režima, ne nužno teroristi. Interpol nije mogao da izađe na kraj s tim jer bi ispalo kako mora da juri protivnike svakojakih režima i rizikuje da time dospe u dubioznu situaciju pomaganja diktatorima. Danas je situacija drukčija, svet je ujedinjen oko jednog zajedničkog protivnika, kao da se pojavio neki novi Hitler – a to nije Osama bin Laden, već terorizam. S druge strane, SAD shvataju da ne mogu same i počinju da se vraćaju međunarodnim organizacijama. Ako moje vesti nisu pogrešne, Sjedinjene Države su izrazile spremnost da plate svoj dug Ujedinjenim nacijama i, očigledno, nastoje da mobilišu ceo svet uz sebe…
Uz pretnju da se na meti mogu naći i zemlje čija podrška ne pokaže dovoljno entuzijazma…
Ali, mnogi će dobiti. Mislim da su Vladimir Putin i Rusija već profitirali. Rusija sada svoju borbu protiv Čečenije može da predstavi kao predziđe borbe protiv terorizma, islamskog fundamentalizma, nekih novih talibana… Verujem da će se Amerikanci naučiti da kroz UN ne prolaze kao kroz tursko groblje, kako su učinile u našem slučaju 1999, da ne računaju na podršku Saveta bezbednosti. Sada će Savet bezbednosti davati podršku ali će, isto tako, kontrolisati razumnost antiterorističkih operacija. Na terorizam se, ponavljam, ne može odgovoriti izlivima besa ma koliko to američko javno mnjenje kao i svako drugo u sličnoj situaciji, tražilo. Mora se uraditi nešto sistematično, manje uzbudljivo, dosadnije. S druge strane, verujem da će Amerikanci shvatiti koliko je igrarija s nuklearnim štitom stvarno igrarija. Samo u jednoj bogatoj zemlji toliko infantilnih generala i pukovnika moglo je da dobije pare kako bi se igralo programa za sprečavanje raketnih napada iz nekih tobože odmetničkih zemalja a da se istovremeno ne obavlja kontrola na aerodromima, da na ovakav low–tech način neko može da ih ugrozi. To je veliko otrežnjenje, mada ostaje pitanje koliko i kako će biti shvaćeno. Sećate se američkog poraza u Somaliji, kada su elitne trupe morale da se povuku pred nasrtajem najprimitivnijih snaga, najarhaičnijih srednjevekovnih vođa. Tu je već Amerika ratovala protiv jedne vrlo primitivne zemlje, sad će isto tako ratovati protiv jedne primitivne zemlje. Opomena se možda krije u činjenici da velike imperije nisu srušile neke druge velike imperije, nego upravo takvi, nekonvencionalni varvari: ko je srušio Rimsko carstvo, ko je srušio Istočno rimsko carstvo, Vizantiju?
Ako su SAD ta sila koja gura u globalizaciju, možda će to uticati i na njeno usporenje ili preispitivanje…
Ja sam globalizaciju uporedio sa procesom koji je neminovan kao starenje, protiv čega se ne vredi ljutiti. Ne može se reći da SAD „guraju“ globalizaciju, jer su one njen proizvod i glavni korisnik. To je očigledno u njihovoj kulturi, koja ne mora da se nameće. Svi dečji rođendani prave se u Mekdonaldsu, mada roditelje niko ne bije po ušima da ih tu organizuju. Ta vrsta kulture koju mi možemo smatrati vulgarnom počinje da prevladava. Amerikanci su jednostavno jaki i nastoje da iz toga izvuku što više koristi.
Posle napada na Njujork i Vašington izražena je i bojazan da će predvidljivim jačanjem kontrole, recimo unutrašnjeg avio–saobraćaja, biti ugrožena neka osnovna ljudska prava i slobode, pa tako, i temelji demokratije?
Letenje je nekada zaista bilo uživanje: u avion se ulazilo direktno iz kafane na aerodromu. Toga više nema. Današnju Nemačku ne možete porediti sa Nemačkom iz vremena pre pojave frakcije Crvene armije: prava branjenika su smanjena, a kontrola advokata jaka, u Italiji su uvedene metode povlašćivanja doušnika… Nije slučajno što su oteti avioni na unutrašnjim linijama, jer stroga kontrola je postepeno popuštala zbog poslovnih interesa. U Americi se do juče u avion ulazilo kao u autobus, jer su kompanije olabavile kontrolu u interesu biznisa – dok su se za to vreme FBI i CIA bavili raketama koje će doći ne znam odakle.
Verujete li da će se pod uticajem događaja promeniti i onaj deo američke unutrašnjo–spoljne politike koji godišnje objavljuje čudno selektovane liste „nacionalnih neprijatelja„?
Amerika je doživela dva udara od svojih sopstvenih prijatelja: nije izabrana u Komisiju za ljudska prava ni u Komisiju za narkotike UN-a, i to ne na inicijativu nesvrstanih, nego su hladni bili i predstavnici zemalja Zapadne Evrope. To je posledica američke arogancije, iz koje je proistekao i zahtev američkih senatora da se Ujedinjenim nacijama obustave sva plaćanja. Ko je tu napušten? Ali, desiće se nešto još opasnije: postoji izvršna naredba (executive order) predsednika Džeralda Forda kojom je američkim tajnim službama zabranjeno da u svom poslu ubijaju, da lišavaju života. Ta će naredba sada, izgleda, biti povučena. Čak i ljudi koji kritikuju politiku sopstvene vlade, kao Lorens Iglberger, sad podržavaju povlačenje te naredbe. To znači da će američkim tajnim službama biti dozvoljena i likvidacija. S obzirom na vrstu ljudi koji rade u takvim službama, izvesnu infantilnost sklonu fantastici – primetnu u svim sličnim službama u svetu – svaki udar ojačava one snage koje bi represijom i sužavanjem postojećih prava htele da spasu neke vrednosti zajednice.
Vojin Dimitrijević je direktor Beogradskog centra za ljudska prava, redovni profesor međunarodnog prava i međunarodnih odnosa na Pravnom fakultetu u Beogradu (do donošenja Šešelj-Miloševićevog Zakona o univerzitetu, septembra 1998), između ostalih i autor knjige „Terorizam“ (1982, drugo izdanje „Samizdat“ FreeB92, 2000). Bio je ili je član velikog broja međunarodnih stručnih asocijacija, posebno organizacija za zaštitu ljudskih prava. Nema nijedno odlikovanje niti nagradu.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
