Pustite me da idem

Prilično uznemirenim, isprekidanim glasom, na srpskom koji primetno naginje na istočnu govornu varijantu, zaštićeni svedok K-12 zamolio je prošlog utorka tužioce, sudije i sve one koji u haškoj sudnici br. 1 prate suđenje bivšem predsedniku SRJ Slobodanu Miloševiću, da ga „puste na miru“ i dozvole mu da ode što dalje od za njega očigledno užarene stolice važnog svedoka. Pre nego što je otišao iz sudnice, svedok K-12 se na brzinu požalio na dvodnevno „psihološko obrađivanje“ (verovatno je mislio na ljude iz tužilaštva), i zatim, ponovo bez jasne adrese, procedio kroz zube nešto što je većina haških izveštača zabeležila kao – „hoće da izludim skroz“. Uspeo je još da nervozno saopšti kako ne može da svedoči ni u čiju korist i kako je spreman da sedi i u zatvoru ako je za nešto kriv. U ponedeljak, kada se prvi put pojavio u sudnici i prvi put izazvao nevericu svojim odbijanjem da svedoči, K-12 se takođe pozivao na istanjene nerve – tvrdio je da neće da „troši vodu i živce“, a izgleda da je iza paravana mahao i jednim beogradskim novinama (možda baš i ovim) koje je optužio da su objavile njegovo ime, što, koliko je poznato, nije tačno.

Pre nego što mu je dozvoljeno da se udalji, ali pod pretnjom da može i sam da završi u zatvoru zbog nepoštovanja Suda, ovaj svedok skrivenog lika i imena stigao je jedino da položi zakletvu i saopšti da je odslužio vojsku i da je po profesiji vozač. Na osnovu tih nekoliko činjenica mnogi su odmah počeli da nagađaju kako bi K-12 mogao zapravo da bude čovek koji je prošle godine (naravno, bez imena i prezimena i to pre nego što je Slobodan Milošević stigao u Hag) italijanskoj agenciji ANSA priznao da je desetak puta (uvek u toku noći) vozio zapečaćene hladnjače s leševima sa Kosova negde prema istočnoj Srbiji. I da je jednom prilikom, uz pomoć prijatelja, fotografskim aparatom snimio hladnjaču i „tovar“ koji je prevozio, posle čega je odmah pobegao iz zemlje.

VAŽAN DETALJ: Deo te ispovesti u junu prošle godine objavilo je i „Vreme“, uz napomenu da je reč o potencijalno značajnom svedoku koji uživa zaštitu Suda negde u inostranstvu, ali i o čoveku čiji je stid zbog onoga što je učinjeno tokom rata bio izgleda jači od bilo kakvog straha da o svemu tome progovori. Značajan detalj tadašnjih novinskih ispovesti ovog anonimnog vozača hladnjače bila je njegova tvrdnja da je prevoženje i zakopavanje leševa sa Kosova krišom započelo još pre početka napada NATO-a na SRJ. Dodatni razlog da mnogi poveruju kako je K-12 zapravo čovek koji se prošle godine poverio medijima kao važan haški svedok moglo bi da bude i indikativno pitanje (jedno od retkih) koje je stigao da mu postavi tužilac Džefri Najs, a koje je glasilo – ko je došao kod vas u februaru 1999. godine. Upravo na ovo pitanje svedok K-12 je prvi put „eksplodirao“ i odbio da dalje svedoči.

Bez obzira na to ko stoji iza haške oznake K-12 i da li je to zaista vozač koji je svoju priču s mnogo detalja već ispričao novinama, reč je svakako o svedoku koji neće tek tako moći da ode iz Haga. Sudija Ričard Mej upozorio ga je da bi zbog nepoštovanja Suda mogao da bude kažnjen, a haški sekretarijat dodeliće mu narednih dana branioca. Sve u nadi da će K-12 u međuvremenu promeniti mišljenje i ipak pristati da svedoči pred Sudom čije je tužilaštvo očigledno mnogo očekivalo od njegovog pojavljivanja u sudnici, a po svemu sudeći i prilično investiralo u njegovo zbrinjavanje i zaštitu po napuštanju SRJ. U roku od mesec dana biće održana i rasprava o sudbini ovog svedoka, koji bi prema Pravilniku o postupku i dokazima (pravilo 77) mogao da bude kažnjen sa 12 meseci zatvora ili globom od oko 18.000 eura (u originalu ovog dokumenta i dalje stoji suma od 40.000 nekadašnjih holandskih guldena). U nekim slučajevima moguće je da Sud prema ovakvim svedocima primeni obe mere istovremeno – zatvorsku i novčanu kaznu. Pre nego što je otišao iz sudnice neobavljena posla, svedok K-12 je poručio da je spreman da sedi u zatvoru koliko god ga drže.

Odluka ovog svedoka da i pored dugih priprema za svedočenje i garantovanih mera zaštite najednom zaćuti i bez bilo kakvih obrazloženja poštedi optuženog Slobodana Miloševića eventualnih neprijatnih istina s kojima bi morao da se suoči, odmah je izazvala različite komentare.

Pristalice „teorije zavere“ i protivnici Haškog suda videli su u svemu tome samo vešt manevar tužioca Džefrija Najsa. Po njima, Najs je čitav ovaj slučaj „inscenirao“ kako bi navodno opravdao priče o teškoćama u dovođenju u Hag verodostojnih svedoka „insajdera“ koji su ili zaplašeni ili nevoljno pristaju na bilo kakvu saradnju. Preko zaplašenog svedoka javnosti je time sugerisana poruka da Milošević, iako utamničen gotovo čitavu godinu, i iz zatvora u Ševeningenu pronalazi načine da utiče na one koji bi mogli uverljivo da svedoče protiv njega. Kažnjavanje K-12 poslužilo bi ujedno kao primer svima koji se još premišljaju da li da svedoče protiv Miloševića ili ne. Po istoj teoriji, to je ujedno i najkraći put da se sudsko veće Ričarda Meja ubedi da se više angažuje oko dovođenja u sudnicu važnih svedoka. Onaj ko se ne odazove pozivu tužilaca da svedoči u Hagu ne može biti gonjen zbog nepoštovanja Suda. Oni koji se (na poseban zahtev tužilaštva) ogluše o poziv sudija da dođu i svedoče potpadaju pod udar haških pravila i mogu biti kažnjeni.

Ova „teorija zavere“ o navodnom „pozorištu“ koje je u sudnici priredio tužilac Džefri Najs ne deluje, međutim, previše uverljivo bez obzira na povremene Najsove teatralne manire. Na osnovu onih nekoliko izgovorenih rečenica svedok K-12 je, i pored zaštićenog lika, delovao kao čovek koji se nalazi na ivici nervnog rastrojstva i kod koga je u međuvremenu (ako je u pitanju isti čovek) strah u potpunosti nadjačao osećanje stida zbog onoga što je činjeno. Strah i dileme koje očigledno razdiru ovog čoveka ne daju se inače naučiti i odglumiti ni u jednom pozorištu i zato su sve priče o „izmontiranom“ odustajanju ovog svedoka u startu prilično neuverljive. Teško je takođe poverovati da bi se bilo ko u tužilaštvu svesno opredelio za ovakav zbunjujući potez koji pre može iznova podstaći priče o nepripremljenosti i konfuznosti tima Karle del Ponte, nego što može povećati stepen razumevanja za teškoće na koje tužilaštvo zaista nailazi u sudskom „procesu stoleća“.

Rasprava o sudbini ovog svedoka biće inače drugi izuzetno interesantan „bočni“ haški proces čije posledice mogu biti dalekosežne, pogotovo za tzv. Rimski sud, koji bi trebalo konačno da počne rad narednog leta. U Hagu je 10. maja otvorena rasprava o dopisniku „Vašington posta“ Džonatanu Rendelu, od koga sudsko veće traži da se kao svedok optužbe pojavi u procesu koji se vodi protiv Radoslava Brđanina. Rendel, njegov list i njihov advokat (jedan od najuglednijih britanskih pravnika Džefri Robertson) smatraju da novinari (ako su zaista novinari) nemaju šta da traže kao sudski svedoci (o tome i ostalim „novinarima svedocima“ u haškim procesima u jednom od narednih brojeva „Vremena“). Odluka o tome da li Rendel mora i protiv svoje volje na sud kao svedok trebalo bi da bude saopštena nekako u isto vreme kad i odluka o tome hoće li svedok K-12 morati u zatvor. Zatvorska kazna za nepoštovanje suda mogla bi inače da stigne i novinara „Vašington posta“, tim pre što ovaj 69-godišnji Amerikanac živi u Parizu. Da je ostao u SAD takve opasnosti ne bi bilo.

PRIČLJIVI I ĆUTLJIVI: Zaštićeni svedok K-12 bio je inače tek drugi od dosadašnjih 70 svedoka optužbe koji su pred sudskim većem u procesu protiv Slobodana Miloševića dali zakletvu na srpskom jeziku. Prvi je imao zaštićeno ime K-3. Za njega se kasnije ispostavilo da je Ratomir Tanić i da spada u prilično sumnjive i nepouzdane „insajdere“. Za razliku od svedoka K-12, od koga se nije mogla izvući gotovo nijedna reč, svedoka K-3 bilo je teško zaustaviti u priči osim kada je govorio o sopstvenoj školskoj spremi i nekim mutnim poslovima iz mladosti.

Između ova dva svedoka, koja se teško mogu ubrojati u uspehe tužilaštva (neki propagandisti Haškog suda doduše smatraju da je Tanić svedok sa „odloženim dejstvom“ koji će tek da pokaže svu svoju „veličinu“ i „značaj“ kada se u sudnici pojave neki od onih koje je on pominjao po umerenosti i poštenju), smestila se krajem prošle nedelje prilično dramatična rasprava o tome dokle je stigao proces protiv Slobodana Miloševića. Prvi put za 3,5 meseca od početka ovog suđenja tužilac Džefri Najs je sasvim otvoreno i prilično emotivno priznao da stvari ne idu onako kako je on zamislio. Žalio se na vremensku oskudicu i nemogućnost da do 26. jula završi kosovski deo suđenja i izvede sve relevantne svedoke (sugerisao je odlaganje roka za kraj oktobra), priznao da su pojedini svedoci lagali, pogotovo oko uloge OVK-a, nagovestio da se mnogi važni svedoci još nećkaju ili prikupljaju hrabrost za pojavljivanje u sudnici, otvoreno jadikovao što bi u nekim drugim pravnim sistemima „insajderi“ do kojih on teško dolazi bili prilično lako primorani da svedoče i gotovo zamolio sudiju Meja da interveniše oko dovođenja spornih svedoka. Najs je na kraju indirektno nagovestio da još nema pravog i dovoljno uverljivog svedoka za ono što želi da dokaže – 3,5 meseca od početka „procesa stoleća“ koji je sam opisao i kao najobimniji sudski proces od Drugog svetskog rata do danas, priznao je da bi čitavo suđenje Miloševiću moglo da izgleda sasvim drugačije sa samo jednim dovoljno jakim svedokom. Jednim, ali pravim.

Sudije Mej, Robinson i Kvon prvo su zamerile Najsu nameru da još jednom produži rok za dovođenje svedoka po kosovskoj optužnici. Suđenje koje bi potrajalo više od tri godine ne može biti fer suđenje, tvrdio je sudija Patrik Robinson, a s novim probijanjem rokova, ako ih bude, teško da bi ovaj sudski proces mogao da stane u vremenski okvir od tri godine. Povišen ton na relaciji sudsko veće – tužilaštvo uočen je i u trenutku kada je sudija Mej primetio da dosadašnji svedoci u sudnici nisu govorili o najvažnijim i najteže dokazivim tačkama optužnice – zajedničkom zločinačkom poduhvatu i komandnoj odgovornosti. Umesto toga, sudije zameraju da se u nedogled šire prepričavanja događaja s lica mesta, često i iz druge ruke.

Pojedini pravni stručnjaci odavno ističu da klimavost kosovske optužnice proističe pre svega iz činjenice da se Džefri Najs još na početku ovog suđenja uputio da traži nešto što se u ovakvim procesima veoma teško može pronaći i dokazati ako ga uopšte ima. A to je „zajednički zločinački“ poduhvat, odnosno nekakav pismeni trag s početka devedesetih preko koga bi se dokazalo da su Milošević i njegova družina jednoga dana seli i napravili plan po kome su kasnije prekrajali bivšu državu. U takvim poslovima planova obično nema, a do zločina i progona ljudi uglavnom se stiže preko „spontanosti u radu“. To da su se zločini desili govorila je do sada većina haških svedoka, ali je malo njih uspelo da u svemu tome pokaže direktnu Miloševićevu ličnu odgovornost, kamen ispod koga je skriven zločinački plan vrha srpske države, ili možda osobu koja je takav plan progutala.

Da bi dokazao dominantne tačke optužnice, Najs će u veoma kratkom vremenskom roku morati da, uprkos nevoljama na koje se javno požalio, dođe do neuporedivo „boljih“ i uverljivijih svedoka od „majke mi insajdera“. Mogao bi da ih kroz razne nagodbe potraži pre svega među pridošlicama u zatvoru u Ševeningenu, ali i među onima koji bi u Hag mogli da otputuju kao svedoci po pravilu 70. To su svedoci čije svedočenje podrazumeva posebno odobrenje jer je uglavnom reč o ljudima koji su zbog funkcija na kojima su bili dužni da čuvaju razne vojne i državne tajne. Neki od njih već su se svojevremeno izjašnjavali da ne žele da svedoče u Hagu, što istražitelje Tribunala nije sprečilo da ih pre desetak dana ponovo posete i zatraže razgovore na istu temu. Takođe, pre desetak dana, ulicama oko Tribunala prilično ležerno i bez nekih vidljivih mera zaštite ili pokušaja da ostane skriven, prošetao je jedan ovdašnji general koji bi morao mnogo toga da zna o ratnim vremenima. Nije ličio na turiste koji u programu razgledanja grada imaju i obavezno slikanje ispred Suda u kome se sudi optuženima za ratne zločine.