Prvi dan, bombardovanje Prištine

Odluka da desetak sati uoči bombardovanja iz Beograda krenem za Prištinu bila je iracionalna za sve – osim za mene. Naime, situaciju na Kosovu „pokrivao“ sam još od početka osamdesetih za Radio Beograd (potom, od 1991. kad je došla „nova garnitura“ i kad smo najureni pisao sam i za druge), pa sam smatrao da bi bilo potpuno blesavo da ne zaokružim priču. Poseban motiv bila je cenzura koju je o operacijama policije i vojske na Kosovu zaveo tadašnji ministar informacija Aleksandar Vučić, a s obzirom na to da sam bio u čestom kontaktu, telefonom ili internet vezom, s prijateljima koje sam imao u Kosovskoj Mitrovici, Peći, Prizrenu i u Prištini, posebno su me iritirale notorne laži koje je tadašnja propagandna mašinerija besomučno širila.

Stvarno mi je drago da će reportaža ipak stići do čitalaca.

Pratim prvo ja njega, vozi oštro, а onda on promaši skretanje, pa prati on mene. Prosto kao da smo vezani sajlom. Tražimo društvo, bolje je zajedno, jer – samo naša dva automobila idu ka Prištini. Ostali, ne veliki broj, jure ka Raškoj. Sreda nešto pre tri po podne, vedro, sunčano, proleće. Policija nas propušta na sva tri kontrolna punkta koja smo prošli od ulaska na Kosovo. Malo čuđenja, ne preterano, imaju preča posla. Odlazeći sa poslednjeg punkta pre Prištine vidim u retrovizoru kako tri policajca tuku nekog momka. Ko je i zašto ga tuku neću nikad saznati. „Za ovoga neće zvati hitnu pomoć“, turobno predviđa Mikica Petrović, fotoreporter agencije Asošijeted pres, koji je sa mnom krenuo iz Beograda. Iza Kosovske Mitrovice, na prevoju okruženom kućama gde je uvek bilo nekakve dece i posmatrača da vide ko sve prolazi džadom, sada nema gotovo nikoga. Pusto je sve do Prištine.

U varoši su još ranije svirale sirene pa su ulice puste. Nenaviknut na takav prizor u gradu prosto se pitam koliko je sati. Vozim ka hotelu, desetak kola čeka u redu na benzinskoj pumpi, straže pred vojnim i vladinim zgradama, policija i ispred Granda. U nekoliko automobila stranih ili crnih novinarskih tablica sa oznakom TV na svim vratima, novinari pakuju opremu. „Sad si došao, pa jesi li lud!?“, pita me jedan kolega i ubacuje stvari u auto. Sležem ramenima i smejem se. Niti je meni do objašnjavanja, niti njemu do slušanja. Posle čujem da su imali problema sa policijom prilikom izlaska sa Kosova, išli su preko Podujeva. Kupujem boks „lakija“ kod jedinog preostalog uličnog prodavca. „Ratna cena šefe, šta se čudiš.“

U Medija centru gužva, ništa neobično za to mesto. Kako se bliži veče tako se prazni radni deo, a puni onaj drugi, sa šankom, deo sa televizorima koji emituju satelitske programe. Strani novinari su napeti, tokom dana građani Prištine napali su ekipu CNN-a, razbili im kameru, pretili oružjem. I tokom predvečerja su u nekoliko navrata ulazili naoružani civili u Medija centar. Dešavalo se to i ranije, neki novinari su na to oguglali, ali ako to onomad nije bilo ništa neobično, sada, uoči bombi… Deki, kelner, raznosi piće i odmah naplaćuje, za svaki slučaj. Znamo da su avioni uzleteli i čekamo. Mobilni telefoni neprestano zvone. Kolege iz Beograda pitaju nas ima li šta novo u Prištini. Svi misle da će prvo udariti na Kosovu.

Oko šest ponovo sirene, a neki minut pre osam uveče čujemo i prve eksplozije. Pitamo se odakle odjekuje, naslanjamo uvo na hermetički zatvorene prozore Granda, ali mala vajda. Odlazim u svoju sobu na četvrtom spratu, palim svetlo i dolazim do prozora, baš kao svaka budala kojoj je ovo prvi rat, i dobijam jak snop svetla pravo u oči. Moja soba, naime, gleda na Dom armije ispred koga je BOV, a momak u kupoli očigledno dobro radi svoj posao. Uredno gasim svetlo i silazim u hol. Gužva, novinari, policija, osoblje hotela, neki naoružani civili za koje ne znam jesu li se samo sklonili od bombardovanja ili imaju kakvog drugog posla. Uto – zamračenje u čitavom gradu. Hotel koji i u normalna vremena ne pruža preterano veseo prizor, sada deluje potpuno avetinjski.

Srećem ljude koji vode Medija centar i pitam ih šta su saznali. „Vrlo malo, izgleda da je palo nešto oko aerodroma, a čule su se eksplozije i iz pravca Ajvalije.“ Odlazim u njihovu kancelariju odakle nešto posle devet sati gledam drugi napad na okolinu Prištine. Otvaramo prozor i brojimo detonacije. Na nebu vidimo pet tačkica koje se kreću, „stručnjaci“ odmah daju i tip aviona glasom koji sugeriše da možda znaju i pilota lično. Dve snažne detonacije iz pravca kasarne na izlasku iz Prištine ka Kosovskoj Mitrovici. „Ovo je baš blizu, idemo na krov.“ U mraku, na stepeništu za evakuaciju, mimoilazimo se s nekim ljudima čije likove ne prepoznajem u titranju plamena upaljača i nervoznim mlazevima svetla ručnih baterija. Posle saznam da je među onima koji su žurili dole bio i fotoreporter AP-a Srđan Ilić, čija će fotografija načinjena sa krova hotela Grand osvanuti na naslovnim stranama većine vodećih svetskih dnevnih listova.

Saznajem da su bombe promašile kasarnu i pale na skladište s leve strane. „Da su omašili nadesno, pogodili bi velike depoe Jugopetrola“, reče mi drugar. „Al’ isplanira di će da ih sagradi, jebem ga u lenjir“, opsova neko iz mraka. Stižu glasovi da je bilo eksplozija i u drugim gradovima na Kosovu, pa da je nad Čičavicom oboren jedan avion, a onda i prvo vojno saopštenje. Klasično, bez mnogo detalja. Baterija na mobilnom telefonu polako gasne, nemam je gde dopuniti. Pronose se glasovi da će u ponoć novi talas. Imamo skoro dva sata pauze.

Sastavio sam punih trideset šest sati otkad sam poslednji put jeo. Na ovu činjenicu me opominje miris roštilja koji se širi iz hotelskog restorana u prizemlju. „Nije valjda da imaju agregat“, pomislim u nadi da ću dopuniti bateriju na mobilnom telefonu. Jalova nada, roštilj je na plin. Sedam sa kolegama i mrljavim vešalicu. Svako malo svraća poneko sa novim vestima. Ništa pouzdano, osim da je bombardovanje širokih razmera. Moj telefon je konačno „mrtav“ pa od drugih saznajem o tome šta se zbiva u ostalim delovima zemlje, u Srbiji, Crnoj Gori, Vojvodini. Kelneri koji nas znaju, jer svi novinari i fotoreporteri koji smo za stolom boravimo na Kosovu već godinu dana, s manjim ili većim prekidima, sedaju kod nas i raspituju se o situaciji. Gledam na sat, kazaljke se poklapaju vertikalno. „Sad će“, kažem više za sebe. Uto – eksplozije. Ustajemo od stola, gledamo kako svetluca nebo iznad mesta detonacija. Atmosfera postaje sve napetija, prigušene psovke, kletve… Posle eksplozija čujemo pokoji rafal iz automata.

Ponovo se penjem do sobe da ostavim torbu s opremom. Dogovor je da se s kolegama nađem u njihovoj sobi na petom. Na odmorištu između dva sprata zaustavljaju me vojnik naoružan „škorpionom“ sa prigušivačem i dva civila kod kojih ne vidim oružje. Vojnik mi oštro naređuje da stanem uza zid, pita ko sam i šta radim, iz koje sam sobe, gde sam krenuo… Odgovaram redom i puštaju me. Kasnije sam saznao da su tražili neke strance, novinare ili humanitarce, sa šestog, devetog i jedanaestog sprata. Neko ih je prijavio da su sa prozora baterijom davali nekakve signale. Posle kažem glavnom uredniku Medija centra sa kojim razmenjujem misli u njegovoj kancelariji da prestane da šara baterijom po plafonu, za svaki slučaj.

Neko javlja da su za noćas napadi završeni. Po hotelu lupnjava, opet nekog traže, otvaraju vrata sobe u kojoj sedi nas nekoliko novinara i fotoreportera, momak i devojka iz Medija centra. On garantuje za nas. Ipak odlučujem da se vratim u svoju sobu. Nema šanse da se istuširam i sperem sa sebe prašinu od puta. Iz slavine jedva curka tanki mlaz vode.

Ujutru oko devet shvatam da je noć bila samo „n“ od napetosti koju osećam oko sebe po silasku u Medija centar. Više se ne zna ko koga juri i ko su sve ljudi koji s oružjem idu po hotelu. Ljudi se dele na „naše“ i na „strance“. Direktor Medija centra poziva strane novinare na „radni doručak“ kod Zorana Anđelkovića u zgradu Izvršnog veća Kosova. Tamo im je nagovestio ono što će nekoliko sati kasnije biti naredba republičkog ministra za informacije Aleksandra Vučića – da se proteraju svi novinari zemalja koje su učestvovale u napadu na SRJ. Ostajem uz kafu koju mi je šankerica Senka skuvala od sirovine za espreso, ali na domaći način. Vruće, pa mi prija.

Opet ulaze naoružani civili, raspituju se jesmo li naši, traže vlasnike džipova parkiranih ispred hotela. Dolaze još neke kolege i saznajem da su tokom prepodneva privodili novinare. Posle se ispostavilo da su i noćne racije po hotelu, baš kao i jutarnja privođenja bila manje dramatična nego što je to u prvi mah izgledalo. Sve do iza podneva visim na telefonu, što ja zovući, što odgovarajući na pozive. Od izveštavanja nema ništa. Odluka koju sam sa ekipom doneo još ranije. Pokušavam da se ulogujem na internet da vidim vesti i pošaljem neke poruke, ali je mreža pala. Čujem se sa prijateljima koji su noć proveli u stanovima u gradu. Kažu mi da malo ko od Albanaca sme da izađe na ulicu. Imaju i vesti o provalama, hapšenjima… Nema nikakve šanse da se bilo šta od toga proveri. Pogotovo ne od zvaničnika.

Prijatelj me vodi da obiđemo Prištinu i svratimo do Kosova Polja. Na ulicama samo naoružani ljudi, manje vojska i policija, više civili. Svako ko je prognozirao da će Priština biti „srpski grad“ čim prva bomba bude pala – bio je u pravu. Vozimo se pored razbijenih kafića i restorana. „Ovo nisu bombe“, kaže mi prijatelj. Prolazimo pored skladišta koje je pogođeno umesto kasarne. Razvaljeno, još se dimi. Tokom vožnje pitam ga šta da radim, da idem ili da ostanem? „Bolje pali“, savetuje mi. Vraćajući se ka hotelu, dogovaramo se o maršruti i o tome kako da se ponašam u slučaju ako me negde zaustave. Odlučujem da ne idem u konvoju sa ostalim novinarima, već sâm, na drugu stranu, pravo ka Raškoj. To „pravilo“ sam usvojio odavno, jer sam iz iskustva znao da kad si u masi, zavisiš od svake budale koja može da „pukne“. Posle su mi pričali da im se upravo to dogodilo na granici kada je neka dama pokušala da se raspravlja sa naoružanim ljudima.

U holu hotela ogromna gužva. Sanduci prepuni opreme, koferi, panciri… Jedan strani novinar pita Žiku, šefa recepcije, može li da mu nađe nekoga ko bi ga prebacio do makedonske granice, platiće dobro. Žika samo odmahuje rukom. U holu i ispred samog Granda ima dosta naoružanih civila koji se muvaju okolo, posmatraju ko se u koji automobil pakuje, čuje se onaj karakterističan zvuk ručne radio-stanice… „Sreća njihova da noćas nije bilo mrtvih, inače…“, kaže mi momak kog znam iz viđenja.

Saznajem da je prekinuta slobodna prodaja benzina u čitavoj zemlji. Preračunavam se dokle mogu da stignem sa onim što imam u rezervoaru. Do Raške možda, a posle ću se valjda nekako snaći. Srećem producenta AP-a. „Miške, imaš li kantu benzina viška“, pitam ne očekujući mnogo. Ima! Čitavih dvadeset litara. Izlazimo iz hotela, on da donese kantu, a ja trpam torbu u gepek i otvaram rezervoar. Čudim se što ga nema. Zove me sa ćoška, mislim da treba da mu pomognem, ali ga zatičem sa malom gomilicom stvari na trotoaru ispred njega i – kantom. „Gde ti je džip“, pitam znajući odgovor unapred. Još nije ni stavio ključ u bravu, a dvojica su mu prišli, rekli da izvadi lične stvari i da im preda ključeve. Rekvirirano za potrebe vojske i policije. Posle čujem da su tako prošli svi strani novinari koji su se uputili u konvoju ka Makedoniji. Prešli su granicu samo sa ličnim stvarima.

Prolazim kroz Prištinu istim putem kojim sam dan ranije došao. Iako semafori rade, svi voze kako hoće, srećem dosta putničkih automobila u kojima su naoružani ljudi. Na samom izlazu vojska kontroliše saobraćaj. Valjda zbog BG tablica, možda zbog toga što sam vozio BMW, samo su mi mahnuli rukom da prođem. Sve do Kosovske Mitrovice nisam sreo nikoga na putu. Jučerašnji kontrolni punktovi bili su sklonjeni, ni traga od njih, kao da nikad nisu ni postojali. Slušam vesti na radiju, isprekidano, jer se signal svako malo gubi. Nešto iza Mitrovice zaustavlja me naoružani vojnik, rezervista, moli me da ga povezem „do blizu Srbije“. Usput pričamo o noćašnjem bombardovanju, ja njemu kako je bilo u Prištini, on meni kako je na terenu, i noćas i inače. Pošto sam ga ostavio, razmišljam o onome što mi je ispričao i što mnogi poput njega mogu da ispričaju kad se sa Kosova „iz rezerve“ vrate kući. Hoće li? Sumnjam. Njihova je neka druga priča od one koju zvanično slušamo.

Prolazim Rašku, Kraljevo… Primam usput ljude koji satima čekaju na autobus. Posle razgovora s rezervistom nije mi baš mnogo do priče. Ćutim, vozim i slušam lokalni radio, narodnjaci trešte do bola. Ljudi zahvaljuju pri izlasku, nude novac, žele srećan put. U Beograd ulazim baš dok zavijaju sirene, a potom je ugašeno i ulično osvetljenje. Stižem kući, žena i deca odbijaju da idu u sklonište. Pričam im kako sam prošao…

Sutradan srećem kolege i prijatelje. Većini van branše prvo pitanje bilo je „Je l’ ‘rade’ naši dole?“

(Autor je tekst pisao za „Vreme“. Sada je glavni i odgovorni urednuk Radio Beograda I)