U najužoj ekipi vođe naprednjaka Aleksandra Vučića, koja je rešila da zaštiti narod od tajkuna i modernizuje Srbiju, slučaj Zorane Mihajlović, ministarke energetike i potpredsednice SNS-a, deluje na prvi pogled jednostavno. Naime, prvi utisak nas navodi na zaključak da se na toj „gornjoj palubi Potemkinove oklopnjače“ ministarka Mihajlović progurala do mesta „glavne aždahe“ na pramcu, koja treba da razbije nanose konzervativizma koji su ne samo blokirali Srbiju nego i samu naprednjačku stranku, poklopivši već trošnu „čika Tominu kolibu“ naslagama „prošlosti u koju više skoro niko ne veruje“.
Zbog takve pozicije, po toj logici, potpredsednica naprednjaka i Vučićeva najodanija udarnica izložena je napadima svih onih koji se ne usuđuju da se otvoreno izjasne baš protiv njega, pa bezdušno udaraju po ministarki Zorani i krive je, na primer, da je izvršila „pritisak na slobodu medija“ zato što je na TV Pinku (11. februar) u jutarnjem programu izjavila da „u dnevnim novinama, počev od ‘Blica’, ‘Danasa’, ‘Naših novina’ i drugih, prema načinu na koji plasiraju informacije, ispada da je SNS kriminalizovan, ali da, naprotiv, nije tako“. Tom spisku nepoćudnih medija ona je ovoga puta „priključila“ i TV Hepi, koja je, navodno, po naređenju vlasnika Predraga Rankovića Peconija „promenila programsku šemu“, da bi u emisiji ‘Ćirilica’, Dragan Đilas, predsednik Demokratske stranke, bio jedini gost, dok je navodno poznato da „Đilas svojim novcem kupuje termine i priča potpune neistine“.
Bilo je tu još sličnih iskaza, valjda u okviru one šašave priče da Mišković i tajkuni spremaju 100 miliona evra (sic), da u izbornoj kampanji podele tobože nezavisnim glasilima i tobože nezavisnim analitičarima – kako bi ovi rušili Vučićeve šanse na predstojećim izborima citirajući „naručena istraživanja javnog mnjenja“ po kojima će naprednjaci lako pobediti na izborima, sve u cilju da se narod uspava i odgovori od dužnosti da izađe na biralište i glasa za „vlast naroda“ umesto „vlasti tajkuna“. Ono što na TV Pinku nije stigla da kaže ministarka Mihajlović nastavili su sutradan neki tabloidi, koji su naprasno otkrili da je Peconi na švercu cigareta zaradio 100 miliona evra.
NAŠ JUL: Nas ovde ne zanima da li je napad ministarke Mihajlović na poimence spomenute i poimence nespomenute medije, napad na slobodu medija (kao što je zavapio „Danas“), jer valjda oko toga nema dileme da to jeste direktan pritisak na oglašivače u spomenutim novinama, dok sami novinari znaju i za gore. Nas ovde zanima zašto je i Mihajlovićeva posegla za krajnje primitivnim i jarosnim izlivima protiv ono malo novina koje pokušavaju da „čuju i drugu stranu“ i spasu čast profesije – u poplavi glasila koja uporno trijumfalizuju njenog političkog vođu i „novu nadu Srbije“ – valjda besplatno i dobrovoljno?
Ima još pitanja bez odgovora. Zašto se, zatim, jedna ministarka, koja je pre godinu i po dana dobila najteži resor u Dačićevoj vladi, resor energetike, uopšte našla „prva na listi“ za beogradske izbore, a još nije „nominovana“ kao kandidat za „treće mesto po značaju u državi“, to jest, zašto Vučić ne sme da je nominuje za budućeg gradonačelnika Beograda, a nema koga drugog?
S tim u vezi evo jedne „digresije“. Raspitujući se o trenutnoj poziciji Zorane Mihajlović u njenoj stranci kod starog poznanika, jednog vremešnog radikala, sada naprednjaka, dobio sam neobičan odgovor: „Ne znamo mi šta se dešava u našem JUL-u!“ Što se mene tiče, ne znam zašto sam to razumeo kao ocenu da kod naprednjaka postoji jedna „elitna, ekskluzivna grupa“ oko Vučića, koja je prionula za evropski put Srbije, oslobađanje od teškog ruskog zagrljaja, štednju na budžetu i za ekonomske reforme, a koju zasad članstvo stranke zdušno podržava po sistemu „zna Baja šta radi“, a posle izbora možemo šta hoćemo. Ne znam, takođe, zašto me je ovaj pomalo rezigniran odgovor radikalskog veterana asocirao i na jedno mesto iz najnovije autobiografske knjige Bore Jovića, koji tamo piše da ga je Milošević još pre osnivanja Jugoslovenske udružene levice (JUL-a), pod vođstvom njegove supruge Mirjane Marković, pitao zašto je protiv te ideje, a on mu je, navodno, odgovorio: „Ne prima je teren!“
Možda i sama nesigurna u narodnu ljubav prema njenoj ličnosti, Mihajlovićeva je našla vremena i da stalno „prima narodne žalbe“ navodno već duže vreme, a poslednjih sedmica u službenim zgradama grada Beograda i Novog Sada, što je Agenciju za borbu protiv korupcije potaklo da u medijima najavi da će protiv ministarke pokrenuti postupak zbog kršenja zakona koji zabranjuje mešanje državnih i stranačkih poslova. Tako se Mihajlovićeva našla u nezgodi, sukobila se sa jedinom institucijom koja bi trebalo da kontroliše političare, a od naroda verovatno nije čula ništa veselo.
Čitalac će, naravno, razumeti da su mi ovaj mali viraž u prošlost i ironisanje „narodne ljubavi“ bili potrebni da iznesem utisak da je Zorana Mihajlović, kao uvek pažljivo obučena i našminkana mlada žena (43 godine), sa neskrivenom nuklearnom ambicijom da negde bude i vidljiva (posle godina koje je provela po kabinetima Labusa i Dodika), suviše prpošna za parohijalni srpski muški šovinizam, kao što su i njeni iskazi suviše hladni i trivijalni u pogledu vere u modernu i efikasnu Srbiju – da bi doista bila neka uverljiva izborna karta kod naroda do koga joj je toliko stalo.
Na drugoj strani, ona tehnokratskim slojevima malo šta može da pokaže od sopstvenih profesionalnih rezultata – osim vanredne profesure, naravno, na Megatrendu – mada toliko govori upravo o „rezultatima koje će narod prepoznati“. Pre bi se moglo reći da je pokazala da su joj u ministarsku nadležnost zapali preteški i nepopularni poslovi, koje ona nije uspela da iznese ni uz stalnu Vučićevu podršku – a bilo bi dobro da je bar u nečemu uspela.
PIONIRSKI RAD: Kad je postavljena za ministarku, Zorana Mihajlović se prvo uhvatila „nemoguće misije“ da likvidira energetsku mafiju (taj se na zemaljskoj kugli još nije rodio, ko je to uspeo) i izvuče srpsku energetiku ispod ruskog patronata, koji su Tadić i Koštunica poklonili u Moskvi famoznim međudržavnim aranžmanom. Međutim, već pri izboru novog kopredsednika međudržavnog komiteta sa Rusijom, ona je skrajnuta intervencijom Nikolićevog predsedničkog dvora, pa je ta tugaljiva funkcija poverena Milanu Bačeviću, za koga je, verovatno, iz tog razloga i izmišljeno mesto ministra rudarstva (rudarstvo je uvek išlo uz energetiku). Zbog tog manevra i zbog pokušaja da se interesi Srbije očuvaju kako u NIS-u tako i u Srbijagasu, naša ministarka „nije videla Moskvu“, ali je pokrenula sada već groteskni sukob sa Dušanom Bajatovićem, funkcionerom SPS-a i „državnim tajkunom“ na čelu Srbijagasa, koji već godinu i po dana zabavlja one koji su skloni da se vesele svađama u vladajućoj koaliciji naprednjaka i socijalista.
Izgledalo je da je upravo Bajatović najranjivija karika među socijalistima u njihovom tradicionalnom „energetskom lancu“ od „Lenjina sa Miljacke“ do Kremlja, zbog neverovatno šarmantne lakoće s kojom je gomilao ruske dugove, domaće gubitke, druga propala preduzeća, stranačke prijatelje i namernike u svoje javno preduzeće. Zbog toga se činilo da bi se njegovim otpuštanjem i naprednjačkim preuzimanjem kontrole nad gasnom linijom sa Rusijom, učinio prvi korak ka povratku energetskog suvereniteta Srbije, pa bi se potom moglo izvesti upodobljavanje naše energetike evropskim direktivama. Jer, Bajatović je stolovao, a eno ga i dalje vedro stoluje, u preduzeću u kome su nagomilani svi problemi privrednog sistema i ekonomske politike Srbije i u kome je, kao na karikaturi, lako vidljiv koncept ekonomske jalovosti i neefikasnosti takozvanih „javnih preduzeća“.
Ministarka Mihajlović je čak, 28. marta 2013. godine, uspela da na Vladi Srbije progura „Polazne osnove za restrukturiranje JP Srbijagas u Novom Sadu“, ali ko u Srbiji brenuje Vladu, ako vas štiti upravnik nekog ruskog instituta u Beogradu? U tim „Polaznim osnovama“ već tada je bilo zapisano da se Srbijagas mora restrukturirati zbog poslovnih gubitaka u 2012. godini od 11,9 milijardi dinara i ukupne negativne razlike između prihoda i rashoda od 20,5 milijardi dinara; zatim, zbog zaduženosti od 1.056,19 miliona evra prema bankama; potom zbog toga što se kapital firme istopio, pao na nulu, itd. Primećeno je, takođe, da je između 2008. i 2012. godine ostvaren gubitak od 292 miliona dolara „na razlici između odobrenih i ostvarenih nabavnih cena“, kako je utvrdila Agencija za energetiku.
Ministarstvo energetike je još tada Vladinim zaključcima priložilo i plan konsolidacije i restrukturacije Srbijagasa. Skraćeno, tu je predviđeno angažovanje konsultanata „uz pomoć EBRD“ (Evropske banke), konverzija dugova MSK Kikinde i Petrohemije iz Pančeva u kapital Srbijagasa i dovršenje slične konverzije u HIP Azotara u Pančevu; reprogram kredita uz pomoć EBRD i reprogram nenaplaćenih potraživanja Srbijagasa, koja su tada iznosila 67 milijardi dinara, a u njima su bila dominantna potraživanja od privrede (57,29 odsto) i gradskih toplana (24,46 odsto). U pravcu reorganizacije, predloženo je razdvajanje funkcije distribucije gasa, trgovine gasom i transporta i skladištenja, u skladu sa regulama Treće energetske korpe EU. U perspektivi bi se formirao „Srpski energetski holding“ od Transnafte, JP Elektromreža Srbije i dela JP Srbijagas itd.
Ovaj „pionirski rad“ na reorganizaciji srpske energetike u skladu sa evropskim uputstvima i direktivama uklapao se, u jednom pravcu, u ideju „razdvajanja gaća“ od ruske braće po gasu, a, u drugom pravcu, odgovarao je centralističkoj opsesiji naprednjačke stranke. Bajatović ga je, međutim, jednostavno ignorisao, a Mihajlovićeva nije imala dovoljno smelosti da obezbedi u Vladi njegovo otpuštanje, po sistemu „ja ili on“. Pri tome nije uspela ni u izbacivanju iz poslova u uvozu gasa parazitske firme Jugorosgas u većinskom ruskom vlasništvu, što je prastara, već ispričana priča (renovirana u „Insajderu“ B-92).
Sve će se to završiti i onim srceparateljnim govorom na „svečanom početku“ radova na izgradnji mega gasovoda Južni tok kroz Srbiju, krajem prošle godine – kada je Mihajlovićeva nesrećno, na ruskom jeziku, citirala Tolstoja i njegovu rečenicu da „sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“. Možda prisutni ruski naftaši nisu ni slušali „korekcioni nastavak“ izgubljen u prevodu, da „mi u Srbiji, kao deo ovog velikog projekta, želimo da budemo prepoznati ne samo kao deo porodice, već kao deo jedne velike srećne porodice i verujemo da će nam izgradnja Južnog toka pomoći u tome“. Pogotovu je teško ove iskaze razumeti kao želju da se u okviru „srećne ruske porodice“ nađemo u „evropskoj porodici naroda“.
TIM „OSVETNIČKE“ KOALICIJE: Ministarka Mihajlović je nešto više postigla u prvim koracima na reorganiziciji EPS-a, gde je, pozivajući se na evropske direktive, naprasno oformila firmu EPS Snabdevanje u koju je „koncentrisala“ naplatu računa za utrošenu elektroenergiju širom Srbije, a koju je dosada obavljalo pet elektrodistribucija u državi. Čak je pokušala da pokrene i svojevrsnu „integraciju“ tih distributera u jednog jedinog, ali je tu naišla na žestok otpor (ti regionalni EPS-ovi izdržavaju lokalne, i ne samo lokalne, političke strukture). Kada se ubrzo ispostavilo da je konstituisanje EPS snabdevanja (sa tri zaposlena oko kase) zbrzano i kada se pojavilo čak preko 50.000 pogrešnih građanskih računa za struju, Mihajlovićeva je požurila da preko televizije promoviše novi izgled tih računa, u kojima će „svako razumeti šta je šta“. No, novi račun je stopiran iz nekog razloga, serija novih grešaka i promašaja na onim starim formularima je nastavljena, smenjen je direktor nesrećno rođenog centralnog preduzeća (ali je ta smena „zastala“, navodno zbog raspisivanja izbora), najavljene su i druge smene, ali je poverenje u EPS u javnosti generalno teško narušeno. A to znači da sleduje novo smanjenje i inače nedovoljnog stepena naplate računa.
Ubrzo zatim će se ispostaviti i da je EPS „država u državi“ Srbiji, zahvaljujući dobro plaćenim i dobro organizovanim sindikatima, koji su pripretili štrajkom baš pred izbore, ukoliko se ne ispoštuje njihov kolektivni ugovor koji predviđa isplatu uobičajenih godišnjih korporativnih pozajmica u visini prosečne plate u Srbiji i koji su zatražili da budu oslobođeni „solidarnog poreza“ na (u EPS-u raširene) zarade iznad 80.000 dinara mesečno (što im ipak nije odobreno, navodno zato što „tehnička vlada“ ne sme da menja ono što je odobreno u zakonu o budžetu). I tu je ministarka morala da popusti u pregovorima – što je bilo jasno čim smo pre nedelju dana na televiziji ugledali ppv Aleksandra Vučića da se penje na bager u Kolubari i svoju posetu prikazuje kao pobedonosnu, kao i u svim drugim slučajevima na svim drugim kriznim tačkama u državi.
Na kraju, moramo naglasiti da je ministarka Mihajlović u nečemu ipak uspela, a to je da pokrene bar simulaciju unutrašnjeg tržišta elektroenergije, što u nekoj budućnosti može značiti izvesnu konkurenciju i isporučilaca elektroenergije u Srbiji, to jest dokidanje EPS-ovog dvoseklog monopola u proizvodnji i prodaji struje – monopola koji ga je često stavljao u funkciju socijalne politike, a još mnogo češće u funkciju podržavanja, na našu štetu, propalih državnih ili propalih politički podobnih preduzeća.
Ako se vratimo „portretu“ Zorane Mihajlović i njenoj trenutnoj poziciji na političkoj sceni Srbije, pa se pozabavimo i mogućom projekcijom njene buduće karijere, možemo proceniti da njene karte trenutno nisu suviše jake, čim sama govori da je Beogradu potrebna „ekipa“ da ga vodi, a ne jedan čovek (kao što je to navodno činio Đilas), a u tu ekipu ubraja i samu sebe.
Ovde nema potrebe da analiziramo „beogradski gvint“ koji se nakon 16. marta nudi Dačićevim socijalistima u Beogradu – da ukoliko budu izbačeni iz Vučićeve republičke vlade, okrenu ćurak u prestonom gradu, pa sa svojim dosta jakim kandidatom za gradonačelnika, Aleksandrom Antićem, koji se nije uključio u kampanju protiv Đilasa, pokušaju da sastave neku „osvetničku koaliciju“ u Beogradu. A po BDP-u, parama i uticaju, Beograd je daleko više od trećine Srbije – a biće i više od polovine, ako postane „grad na vodi“, a ne „grad na suvom“, kakav je trenutno.
To što Zorana Mihajlović sebe smešta u „tim ljudi“ koji će posle izbora možda vladati u Beogradu, indirektno znači da ona ima malo nade da će zadržati poziciju ministarke energetike, na kojoj je u proteklih godinu i po dana uspela da se zavadi gotovo sa svima sa kojima je bila prinuđena da sarađuje, a da istovremeno ostvari malo toga što je bila naumila.
