foto: lenka pavlović
"Smatram da je za Srbiju najbolje rešenje da se regulatorno telo REM i pravni akti na osnovu kojih ono radi ukinu; da se zajedno sa RATEL-om osnuje novo nezavisno regulatorno telo u čiju nadležnost bi spadala sva prava"
Da li na globalnom nivou ima potrebe za radijskim i televizijskim javnim servisima u ovo digitalno doba, kome treba javni servis – državi ili njenim stanovnicima, da li javni servis Srbije doprinosi obrazovanju i da li čuva njenu baštinu i kulturu na šta ga obavezuje osnivački akt, neke su od tema o kojima će se razgovarati na regionalnoj konferenciji „Javni servis – nasleđe i budućnost“ koju organizuju izdavačka kuća Clio i nedeljnik „Vreme“, 25. i 26. februara u Kolarčevoj zadužbini i posredstvom ZOOM platforme.
U uvodnom delu profesor Miroljub Radojković sa Fakulteta poltičkih nauka iz Beograda govoriće o mestu i ulozi javnog servisa u zemljama Evrope i Amerike, što je i povod razgovoru koji sledi. Jelena Kleut sa Filozofskog fakulteta iz Novog Sada govoriće o medijskoj strategiji u Srbiji od 2020. do 2025. godine, a Hendrik Zitig, rukovodilac medijskog programa Fondacije „Konrad Adenauer“ za Jugoistočnu Evropu, govoriće o javnim servisima zemalja Jugoistočne Evrope. Učesnici tri okrugla stola raspravljaće o javnom servisu i poverenju građana, obrazovanju i o očuvanju kulturne baštine uz pomoć javnog servisa.
„VREME„: Glavni argument zašto je javni servis potreban kao institucija jeste javni interes. Šta je javni interes u slučaju našeg RTS–a?
MIROLJUB RADOJKOVIĆ: Javni interes nije isti u svakom vremenu niti u svakom društvu. On je uvek u stvarnosti konstrukt koji je ispregovaran i usaglašen sa hegemonskom ideologijom vlasti. Jer, moć ne leži samo u sredstvima sile i prinude. U Srbiji, Zakon o javnom informisanju i medijima iz 2014. godine nabraja (u članu 15) osam ciljeva koje mediji treba da postignu kako bi zadovoljavali javni interes. Zahtevi idu od zaštite dece i kulturnog identiteta do obrazovanja, ekologije, javnog zdravlja, umetničke produkcije, zaštite nacionalnih i kulturnih manjina, itd. Zakon o javnim medijskim servisima (2014) ponavlja da javni servis mora da služi javnom interesu. U njemu je nabrojano 19 zadataka (član 7) među kojima su: raznovrsnost medijskih sadržaja; sloboda izražavanja pojedinaca i javnog mnjenja; promovisanje demokratskih vrednosti i ljudskih prava; poštovanje pluralizma ideja; nepristrasno obrađivanje političkih, istorijskih, socijalnih, zdravstvenih, obrazovnih, naučnih, ekoloških i drugih pitanja uz ravnopravno sučeljavanje različitih stanovišta; razvijanje kulture i umetničkog stvaralaštva; zadovoljavanje zabavnih, rekreativnih, sportskih i drugih potreba građana…
To je normativna slika, a kako to izgleda u praksi?
Publika nije uskraćena za komponente javnog interesa koji se odnose na kulturu, obrazovanje, umetnost, dokumentarce, serije itd. Ali, pluralizam ideja, sloboda izražavanja mišljenja i političke, religiozne ili seksualne orijentacije, ravnopravno sučeljavanje različitih stanovišta, uglavnom su vrednosti zbog kojih javni servis postaje predmet političkih sporenja. Kao i u većini primera, u Srbiji učesnici na izborima imaju jednako vreme za predstavljanje na javnom servisu radija i televizije tokom predizborne kampanje. Ali, publika i posmatrači se žale na odsustvo uljudnih političkih debata i kvalitetnih komentara povodom najvažnijih političkih tema, tokom i izvan predizborne kampanje. Prilikom svakodnevnog informisanja na medijima javnog servisa uočava se prevaga informacija o vladajućoj partiji ili koaliciji. Funkcioneri ovih organizacija koriste prednost da često budu predmet vesti koristeći svoj položaj u vlasti i javnoj administraciji, dok se opozicione stranke konstantno drže u zapećku. Ovakav disbalans nije specijalitet samo javnog servisa u Srbiji. Empirijske analize i dekonstrukcija političkog diskursa pokazuju da se isto, ali na mnogo sofisticiraniji način, događa svim javnim servisima u svetu. Nezavisno regulatorno telo u Velikoj Britaniji je, recimo, nedavno zabranilo da se u toj zemlji reemituje program državne televizije Kine – CCTV. Obrazloženje je bilo da je vlasnik emitera Komunistička partija Kine a ne država, a političke partije ne mogu biti vlasnici elektronskih medija. Međutim, građani koji žele da vide magazine kulture, obrazovni program, pristojne rekreativne sadržaje, klasičnu muziku, ili da se informišu na maternjem, manjinskom jeziku, to mogu da dobiju jedino od javnog servisa. S druge strane, ekonomska neisplativost kreiranja sadržaja koji su „od javnog interesa“ opravdava pretplatu, koja je u svim zemljama koje imaju medije javnog servisa obavezna, dok se iznosi razlikuju. I što je najinteresantnije, nekoliko godina unazad mediji javnog servisa, barem u Srbiji, nadmašuju gledanost komercijalnih emitera sa nacionalnom pokrivenošću. Istovremeno, to znači da javni servis, kao najpopularniji emiter, snosi najveću odgovornost za promovisanje vrednosti javnog interesa.
Kako je u drugim zemljama, da li i tamo na javnom servisu dominira vladajuća partija?
Kritičari i opozicija kažu: javni servis je glasnogovornik vladajuće partije, koalicije i ostalih posednika društvene i komunikacione moći spregnutih sa političkim institucijama i akterima. Isto to govore za svoje medije javnog servisa opozicija i građani u Poljskoj, Sloveniji i Mađarskoj, na primer. A ove države su članice Evropske unije. Kako je to moguće? Moguće je jer su modeli upravljanja i kontrole javnog servisa različiti. U Evropskoj uniji to je posledica nepostojanja obavezujućih pravila koja bi morale da primenjuju sve države članice. Sa druge strane, Savet Evrope je usvojio nekolicinu neobavezujućih načela ističući ih kao primere dobre prakse. U osnovi, u svim zemljama koje imaju javni servis, ključna postavka je da ih nadzire i usmerava nezavisno regulatorno telo. To znači da regulator ne može da bude politička institucija, to jest vlada, ministarstvo, parlament, niti neki parlamentarni odbor.
Kakvo bi regulatorno telo, po vama, odgovaralo Srbiji?
Smatram da je za Srbiju najbolje rešenje da se regulatorno telo REM i pravni akti na osnovu kojih ono radi – ukinu; da se zajedno sa RATEL-om osnuje novo nezavisno regulatorno telo u čiju nadležnost bi spadala sva prava ne samo po ugledu na britanski Ofkom, nezavisno regulatorno telo koje se često navodi kao primer dobre prakse, nego i ona nova data regulatorima u vanevropskim zemljama. Dakle, svrha izmene zakona i osnivačkih akata treba da bude osnivanje novog nezavisnog regulatornog tela čija uloga se ne bi više svodila na prebrojavanje sekundi posvećenih vlasti i opoziciji na javnom servisu, i koje više ne bi bilo bezubi „pas čuvar demokratije“, jer donosi samo preporuke i neprimenjive sankcije. Novo, nezavisno regulatorno telo mora da nadzire i usmerava sve veći broj činilaca u medijskom sistemu, i da obnavljanjem registracije i izdavanja licenci predoči javnosti ko su vlasnici učesnika na medijskom tržištu. Novo regulatorno telo moralo bi da sankcioniše kopiranje i emitovanje audiovizuelnih sadržaja bez dozvole i kompenzacije za novinare i medije koji su ih proizveli. Ovo je obaveza u skladu sa Direktivom EU o kopirajtu (2019) koju nacionalna zakonodavstva moraju da implementiraju počev od juna ove godine.
Jedan od argumenata zagovornika teze da nam javni servis nije potreban jeste nedostatak poverenja građana. Kako ga povratiti?
Građani delom finansiraju javni servis, koji zato mora da ih poštuje i da pridobije njihovo poverenje. To će uspeti ako im obezbedi informacije koje su aktuelne, verodostojne i proverene, koje otkrivaju međunarodnu, nacionalnu, regionalnu i lokalnu perspektivu važnih događaja. Građani bi trebalo da ovim putem dobiju pristup i mogućnost izbora širokog spektra audiovizuelnih usluga koje iskazuju pluralizam interesa u društvu. Pred građane takođe treba da se iznesu izveštaji o radu, o načinu trošenja sredstava i o rezultatima spoljne kontrole. U nekim primerima, nezavisna regulatorna tela imaju i ulogu ombudsmana, pred kojim se rešavaju žalbe na rad medija javnog servisa. Takođe, građani moraju da budu sigurni da se prilikom korišćenja usluga javnog servisa poštuju njihova privatnost i zaštita ličnih podataka. Ukoliko opisana pravila rada javni servis ne ispunjava, utoliko brže će se suočiti sa gubitkom publike, porastom nezadovoljstva i osporavanja od strane građana, a u ekstremnim slučajevima i sa javnim protestima (Poljska) i fizičkim napadima na svoju infrastrukturu i novinare (Srbija).
Rekonstrukcija vlade i Ružić na N1 nekako su postali ista tema. Kojom logikom, kojim putevima, nejasno je. Jasno je samo da je ovo jedno veliko prepucavanje dve vladajuće stranke, u kom su paramediji i megafoni vlasti samo sredstvo za slanje kriptičnih poruka na relaciji SNS–SPS. Niko se tu ne obraća građanima, niti su oni bitni
Šta će biti sa jednim bračnim parom i osam samaca na Slanačkom putu 51 kojima preti iseljenje? Ko je odgovoran? Šta kaže Grad, a šta izvršitelj Ratko Vidović? Konačno, zbog čega su građani u ovome duplo oštećeni i zašto mogu da se žale jedino sudu na Kipru
“Imaćemo povlašćene okrivljene. To će biti oni koje tužilac odluči prve da sasluša. Prvi okrivljeni će se saslušavati bez prisustva ostalih okrivljenih i njihovih branilaca. Kod drugog okrivljenog po redu saslušavanja, tokom davanja iskaza, moći će da prisustvuje samo prvi koji je saslušan sa svojim advokatom. Dakle, kada poslednji dođe na davanje iskaza kod tužioca, svi već saslušani sa svojim braniocima moći će da prate njegovo izlaganje i postavljaju mu pitanja, a on nije imao prava da ta pitanja postavlja njima. Kako će tužilac određivati i po kojim kriterijumima kog okrivljenog će prvog da sasluša, a koga kao drugog ili trećeg ili poslednjeg, nije propisano”
U Srbiji ima oko 3.600 kladionica, što je skoro duplo više od broja osnovnih i srednjih škola. U manjim gradovima su, pored pekara i apoteka, uglavnom jedini objekti. Ali fizičke kladionice danas čak više nisu ni potrebne da bi se razvila zavisnost od kocke jer se sve više mladih kocka onlajn. Šta (ne) donose nova zakonska rešenja
Uoči ovogodišnjeg Beograd Prajda, “Vreme” je istraživalo kako je o ovom događaju pisala ekstremna desnica u svojim Telegram kanalima i na Iks profilima. Parada “izopačenjačkih nakaza”, “parada bolesnika”, “parada degenerika”, “pederska parada”, “satanistička parada”, “parada srama” samo su neka od živopisnih imena kojima je na društvenim mrežama nazivana Parada ponosa
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
