Priče koje su morale biti ispričane

Nisam nikad bio u skupljem gradu od Berna. Kebaba u lepinji nema za manje od dvanaest franaka, deset tableta brufena košta deset franaka. U skladu sa tim je izgledala i dodela nagrada True Story Award – skupo, kao holivudska gala. Ali potkrala im se tehnička greška.

Dok je pred samo proglašenje pobednika žiri stajao na podijumu a napetost rasla, slučajno su na velikom ekranu već prikazani autori i naslovi četiri teksta koje je žiri posebno pohvalio (honorable mention), ali se nisu našli među prve tri nagrade.

Pohvaljen je i tekst “Papagaji vredni kao kokain”, koji je prošle godine objavljen u nedeljniku “Vreme”. Ušli smo, dakle, među sedam najboljih. Na svetu. Od hiljadu prijavljenih i 36 nominovanih.

KOGA BRIGA ZA PTICE?

Priznajem, nisam davao nekakve šanse papagajima, iako nisam skroman čovek. Ali, kao prvo, tamo je konkurencija stvarno bila sumanuto jaka.

Drugo, tekst o švercu ptica iz Afrike preko Srbije ka zapadu Evrope nije privukao bogzna kakvu pažnju. Čak ni u Srbiji, gde mediji vole da nadenu imena mafijama, te “građevinska”, te “duvanska”, te “carinska”… Ali nije bilo “papagajske mafije”.

Ni drugde gde je tekst objavljen, u Nemačkoj, Holandiji, Južnoafričkoj Republici, nije se desilo bogzna šta. Šverc ptica – i, uopšte, životinja i biljaka – ostaje rubna tema.

Zato me je obradovalo kad smo prošle godine za taj tekst nagrađeni NUNS-ovom nagradom “Dejan Anastasijević”. I što smo uopšte nominovani za True Story Award, jedinu nagradu na svetu za koju mogu da konkurišu tekstovi na bilo kojem jeziku, pod uslovom da su longread.

Elem, kada sam na ekranu video da smo dobili pohvalu žirija, napisao sam poruku kolegama sa kojima sam pisao tekst, Ingrid, Natali i Tristenu: “Ništa od para.” Specijalne pohvale donose samo slavu.

PAKLENE REPORTAŽE

Do reporterske slave i 25.000 švajcarskih franaka pride došao je indijski novinar Rahul Batia za tekst “Suđenja indijskog svedoka”, objavljen u “Gardijanu”.

To je briljantno napisana hronika košmara muslimana iz predgrađa Delhija koji je sa porodicom za dlaku izbegao smrt u pogromima koje sprovodi rulja hindu nacionalista. Ahmeda, tako se čovek zove, spasile su komšije Indusi. On je čvrsto rešio da svedoči i imenuje neke vinovnike koje je znao još kao decu. U sistemu koji štiti zločince, za Ahmeda je to značilo stotinak jalovih odlazaka pred sud, da priča uvek isto.

Drugu nagradu odnela je Hana Drajer za tekst “Deca iz noćne smene” (“Njujork tajms magazin”), za koji je nedavno dobila Pulicera. To je potresna priča o deci iz Centralne Amerike koja čiste divovske klanice pilića u Virdžiniji, što je opasno po život. Rade jer moraju. Odrasli oko njih ćute jer misle da moraju.

Treću nagradu dobio je Huan Hoze Martinez za opis prošlogodišnjeg masakra u ženskom zatvoru u Hondurasu – grupa osuđenica iz jedne bande pobila je 46 žena iz druge. Zločin je pripreman i najavljivan. Zato je Martinez i bio na reporterskom zadatku u zatvoru. Nekoliko meseci kasnije, mnoge žene sa kojima je tada pričao bile su mrtve. Uostalom, neka ih čitalac potraži na internetu (truestoryaward.org/winners), reportaže su na engleskom i na izvornom jeziku. Garantujem barem deset sati uživanja.

“Uživanje”, doduše, shvatite uslovno – priče su mračne. Jer je svet mračan. Rekao sam nominovanom nemačkom kolegi da je njegov tekst najvedriji – pisao je o neonacisti koji se na robiji pokajao i onda rešio da ukloni tetovaže Hitlera i kukastog krsta. Lično i besplatno uklanjao ih je plastični hirurg poreklom Iranac.

KO TO TAMO ČITA

Tokom festivala, koji organizuje švajcarski časopis “Reportaže”, pred publikom sam predstavio tekst iz “Vremena”. Susret sa toliko sjajnih novinara i priča bacio me u razmišljanje.

I u najgorim uslovima, u Iranu, Rusiji ili Kini, nastaju genijalne priče. Pišu ih, ponekad, ljudi koji nose glavu u torbi. I koji su uglavnom pobegli od dnevnog novinarstva da bi dugim tekstovima dočarali koliko su svet i ljudske sudbine komplikovani. Ne može sve da stane u tvit.

Žive, nekako. Finansijski – uglavnom teško, iako im se ime pojavljuje iznad teksta u najprestižnijim svetskim magazinima.

Nekad se pitam čemu to u svetu koji kao da hoće brzo i kuso, u kojem oglašivači broje klik, a čitaoci se pecaju na bućkalo.

A opet, izgleda da ima ljudi koji čitaju i ljudi kojima je stalo. Čak i ljudi – to bi čitaocima “Vremena” moglo biti blisko iskustvo – koji su spremni da plate za dobro novinarstvo. Jer misle da je važno. Bilo bi dobro da je takvih više.

Bila je privilegija provesti par dana među novinarima koji veruju u ono što rade i koji za dobru priču koračaju putem kojim se ređe ide.