Tekst iz nedeljnika “Vreme” je u žestokoj konkurenciji ušao među sedam najboljih na svetu i dobio posebnu pohvalu žirija nagrade True Story Award. Evo kako je bilo na festivalu u Švajcarskoj
Nisam nikad bio u skupljem gradu od Berna. Kebaba u lepinji nema za manje od dvanaest franaka, deset tableta brufena košta deset franaka. U skladu sa tim je izgledala i dodela nagrada True Story Award – skupo, kao holivudska gala. Ali potkrala im se tehnička greška.
Dok je pred samo proglašenje pobednika žiri stajao na podijumu a napetost rasla, slučajno su na velikom ekranu već prikazani autori i naslovi četiri teksta koje je žiri posebno pohvalio (honorable mention), ali se nisu našli među prve tri nagrade.
Pohvaljen je i tekst “Papagaji vredni kao kokain”, koji je prošle godine objavljen u nedeljniku “Vreme”. Ušli smo, dakle, među sedam najboljih. Na svetu. Od hiljadu prijavljenih i 36 nominovanih.
KOGA BRIGA ZA PTICE?
Priznajem, nisam davao nekakve šanse papagajima, iako nisam skroman čovek. Ali, kao prvo, tamo je konkurencija stvarno bila sumanuto jaka.
Drugo, tekst o švercu ptica iz Afrike preko Srbije ka zapadu Evrope nije privukao bogzna kakvu pažnju. Čak ni u Srbiji, gde mediji vole da nadenu imena mafijama, te “građevinska”, te “duvanska”, te “carinska”… Ali nije bilo “papagajske mafije”.
Ni drugde gde je tekst objavljen, u Nemačkoj, Holandiji, Južnoafričkoj Republici, nije se desilo bogzna šta. Šverc ptica – i, uopšte, životinja i biljaka – ostaje rubna tema.
Zato me je obradovalo kad smo prošle godine za taj tekst nagrađeni NUNS-ovom nagradom “Dejan Anastasijević”. I što smo uopšte nominovani za True Story Award, jedinu nagradu na svetu za koju mogu da konkurišu tekstovi na bilo kojem jeziku, pod uslovom da su longread.
Elem, kada sam na ekranu video da smo dobili pohvalu žirija, napisao sam poruku kolegama sa kojima sam pisao tekst, Ingrid, Natali i Tristenu: “Ništa od para.” Specijalne pohvale donose samo slavu.
PAKLENE REPORTAŽE
Do reporterske slave i 25.000 švajcarskih franaka pride došao je indijski novinar Rahul Batia za tekst “Suđenja indijskog svedoka”, objavljen u “Gardijanu”.
To je briljantno napisana hronika košmara muslimana iz predgrađa Delhija koji je sa porodicom za dlaku izbegao smrt u pogromima koje sprovodi rulja hindu nacionalista. Ahmeda, tako se čovek zove, spasile su komšije Indusi. On je čvrsto rešio da svedoči i imenuje neke vinovnike koje je znao još kao decu. U sistemu koji štiti zločince, za Ahmeda je to značilo stotinak jalovih odlazaka pred sud, da priča uvek isto.
Drugu nagradu odnela je Hana Drajer za tekst “Deca iz noćne smene” (“Njujork tajms magazin”), za koji je nedavno dobila Pulicera. To je potresna priča o deci iz Centralne Amerike koja čiste divovske klanice pilića u Virdžiniji, što je opasno po život. Rade jer moraju. Odrasli oko njih ćute jer misle da moraju.
Treću nagradu dobio je Huan Hoze Martinez za opis prošlogodišnjeg masakra u ženskom zatvoru u Hondurasu – grupa osuđenica iz jedne bande pobila je 46 žena iz druge. Zločin je pripreman i najavljivan. Zato je Martinez i bio na reporterskom zadatku u zatvoru. Nekoliko meseci kasnije, mnoge žene sa kojima je tada pričao bile su mrtve. Uostalom, neka ih čitalac potraži na internetu (truestoryaward.org/winners), reportaže su na engleskom i na izvornom jeziku. Garantujem barem deset sati uživanja.
“Uživanje”, doduše, shvatite uslovno – priče su mračne. Jer je svet mračan. Rekao sam nominovanom nemačkom kolegi da je njegov tekst najvedriji – pisao je o neonacisti koji se na robiji pokajao i onda rešio da ukloni tetovaže Hitlera i kukastog krsta. Lično i besplatno uklanjao ih je plastični hirurg poreklom Iranac.
KO TO TAMO ČITA
Tokom festivala, koji organizuje švajcarski časopis “Reportaže”, pred publikom sam predstavio tekst iz “Vremena”. Susret sa toliko sjajnih novinara i priča bacio me u razmišljanje.
I u najgorim uslovima, u Iranu, Rusiji ili Kini, nastaju genijalne priče. Pišu ih, ponekad, ljudi koji nose glavu u torbi. I koji su uglavnom pobegli od dnevnog novinarstva da bi dugim tekstovima dočarali koliko su svet i ljudske sudbine komplikovani. Ne može sve da stane u tvit.
Žive, nekako. Finansijski – uglavnom teško, iako im se ime pojavljuje iznad teksta u najprestižnijim svetskim magazinima.
Nekad se pitam čemu to u svetu koji kao da hoće brzo i kuso, u kojem oglašivači broje klik, a čitaoci se pecaju na bućkalo.
A opet, izgleda da ima ljudi koji čitaju i ljudi kojima je stalo. Čak i ljudi – to bi čitaocima “Vremena” moglo biti blisko iskustvo – koji su spremni da plate za dobro novinarstvo. Jer misle da je važno. Bilo bi dobro da je takvih više.
Bila je privilegija provesti par dana među novinarima koji veruju u ono što rade i koji za dobru priču koračaju putem kojim se ređe ide.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Srbija je važna tačka na ruti kojom se krijumčare egzotične ptice iz Afrike, kažu evropski istražitelji i izvori “Vremena”. Ugrožene vrste papagaja na zapadu Evrope koštaju i po nekoliko desetina hiljada evra. Ptice za kriminalce mogu biti isplative poput droge, a šteta po prirodu ogromna
