Da li je hapšenje pukovnika Đoga, navodnog jataka Ratka Mladića, korak bliže odbeglom generalu ili još jedno zamazivanje očiju međunarodnoj zajednici
U zemlji u kojoj su hapšenja sudija, bankara i menadžera svakodnavna pojava, privođenje jednog penzionisanog pukovnika ne bi trebalo da izazove preveliku pažnju. Ipak, vest o pritvaranju Jova Đoga, bivšeg oficira Vojske Republike Srpske, objavljena je u subotu, 28. januara, na naslovnoj strani dnevnog lista „Politika“, da bi tokom sledećih nekoliko dana nastavila da dominira srpskim medijskim prostorom. Na osnovu šturih saopštenja nadležnih organa, reklo bi se da je Đogo bio, a možda još uvek jeste, važna ličnost u mreži koja skriva Ratka Mladića, srpskog spoljnopolitičkog problema broj jedan. Ako je Mladić već godinama neuhvatljiv, do pukovnika nije bilo teško doći: on je u sredu, 25. januara, telefonom pozvan da dođe u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA) na informativni razgovor, što je uredno učinio; odatle je prosleđem u Odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala, nakon čega mu je određen pritvor, najpre od 48 sati, a zatim od 30 dana, zbog pomaganja učiniocu krivičnog dela, to jest Mladiću. Đogo se za sada brani ćutanjem, a njegov predmet označen je kao državna tajna.
Pukovnik Jovo Đogo nije sasvim nepoznat ovdašnjoj javnosti. Njega je kao Mladićevog jataka još pre šest meseci označio Dragan Petrović, načelnik Državne bezbednosti iz doba prve demokratske vlade. Petrović je u „Blicu“ u julu prošle godine rekao da je njegova služba, koja je u međuvremenu promenila ime u BIA, još 2001. imala saznanja da Mladića štite vojske dveju sestrinskih srpskih zemalja. „Mladića su dugo koordinirano čuvali VSCG i Vojska Republike Srpske. Koordinator je bio pukovnik Jovo Đogo, a u Generalštabu čovek za vezu sa Mladićem jeste pukovnik (Dragomir) Krstović“, izjavio je tada Petrović, uz opasku da je istraga obustavljena na zahtev ondašnjeg predsednika savezne države Vojislava Koštunice. Petrovićeve reči niko nije demantovao, ali je pukovnik Krstović, do tada načelnik za logistiku pri beogradskom Generalštabu, na brzu ruku otpremljen u penziju. Nakon toga je, sve dok pukovniku Đogu nije zazvonio telefon, vladao tajac.
Inače, pukovnik Jovo Đogo rođen je 1956. godine u Kalinoviku, istom mestu odakle je rodom i Mladić, a rat u Bosni zatekao ga je kao kapetana JNA u kasarni u Nedžarićima kod Sarajeva. U istom mestu nalazilo se franjevački Teološki fakultet koji je vojska u maju 1992. zauzela a franjevce isterala. Evakuaciju franjevaca u Kiseljak organizovao je upravo kapetan Đogo, a fra Marko Karamatić, istoričar i sekretar Fakulteta, pamti ga kao oficira profesionalnog i, s obzirom na okolnosti, korektnog držanja. Đogo je nedugo potom bio ranjen u nekakvom okršaju kod Rajlovca, a nakon oporavka prekomandovan u Beograd. U prestonici je bio izaslanik VRS pri Birou RS – takoreći Mladićev vojni ataše – dok se na čelu Biroa nalazio Momčilo Mandić, još jedan Kalinovčanin. Zanimljivo je da je Mandić kasnije u više navrata optuživan kao jedan od glavnih jataka Radovana Karadžića, zbog čega je u Bosni i hapšen. Kad je o Đogu reč, u njegov opis radnog mesta ulazila je i „briga“ o vojnim obveznicima iz RS u Srbiji, odnosno njihovo liferovanje na front. Nakon rata je penzionisan, ali je, kako izgleda, bar neko vreme bio Mladićev „koordinator“. To znači da je bio oficir za vezu između ljudi iz Mladićevog neposrednog obezbeđenja (uglavnom bivših pripadnika VRS koje je odbegli general doveo sa sobom iz Bosne) i aktivnih oficira VSCG koji su davali, a možda još uvek daju, logističku i kontraobaveštajnu podršku. Krstić bi, dakle, mogao mnogo toga da kaže o mogućem Mladićevom prebivalištu, pod uslovom da odluči da progovori.
Da li je hapšenje pukovnika Đoga zaista korak bliže hvatanju Mladića tek će se videti, ali neke okolnosti daju razloga za skepsu. Najpre, za sada nema informacija da je osim pukovnika priveden ili saslušan bilo ko drugi – na primer pomenuti Krstović, ili onaj čuveni Puhalo iz Gardijske brigade. Zatim, ukoliko je Đogo zaista bio tako važna karika na putu do Mladića, zar nije bilo logičnije držati ga na „merama“, tj. neprimetno ga pratiti, a onda istovremeno uhvatiti ako ne samog Mladića, onda širi krug jataka? U obaveštajnim akcijama (a poziv iz BIA ukazuje da nije reč o čisto policijskoj stvari) hapšenje praćenog lica predstavlja finalni čin, i vrši se ili kada je prikupljeno dovoljno dokaza da se ide na sud, ili kada postoji opasnost da praćeno lice učini kakvo delo protiv bezbednosti ili provali operaciju. Za sada nema indicija da su ovi uslovi ispunjeni.
Ostaje, na kraju, i mogućnost da je pukovnik strpan u zatvor pre svega radi propagandnog efekta, na šta ukazuje tajming njegovog hapšenja. Đogo je uhapšen nedelju dana pre sednice Vrhovnog saveta odbrane (u sredu 1. februara, nakon predaje ovog teksta u štampu) na kojoj će biti predat izveštaj vojnih organa bezbednosti u vezi sa Mladićem, i deset dana pre dolaska Karle del Ponte u Beograd. Ako je suditi prema reakciji nemačkog ambasadora Andreasa Cobela, koji je pre neki dan oštro upozorio vlasti da „Srbiji ističe vreme, a ističe i strpljenje međunarodne zajednice“, kao i najavi Del Ponteove da će od Evropske unije tražiti prekid pregovora sa Srbijom zbog nesaradnje sa Tribunalom, reklo bi se da niko nije naročito impresioniran.
Manje od dva dana blokade – toliko je vremena bilo potrebno da se uvidi koliko je javni medijski servis slab i nemoćan, kako spolja tako i iznutra. U trenutku pisanja ovog teksta, osmi je dan blokade, a šesti kako RTS ne emituje svoj program. Izgleda i da se suočavaju sa štrajkom unutar kuće. A suština blokade RTS-a nije u onome što objavljuje, nego u onome što prećutkuje
U mesecima nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu plamen pobune proširio se po celoj Srbiji. Prvi protesti krenuli su u Novom Sadu odmah nakon tragedije. Vlast je odgovorila hapšenjima, kordonima policije i zastrašivanjem, ali umesto smirivanja demonstranata usledili su novi protesti
Rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić mesecima je na meti najviših državnih funkcionera i režimskih tabloida, koji ga označavaju kao podmuklog podstrekivača studentskih protesta, oportunistu, “lice zla” i “vođu zločinačke hobotnice”. Kako i zbog čega je jedan rektor postao “državni neprijatelj broj jedan”
“Stojim u kordonu, a moja ćerka mi viče ‘av, av, ubice’. Kako da postupim? Da mi narede – bacio bih pendrek i pancir i stao na stranu svog deteta”, kaže za “Vreme” policajac sa juga Srbije koji po potrebi radi u Policijskoj brigadi Beograd
Nedavno formiranje vlade Đure Macuta jeste deo režimske osvete i cinizma. Najviše se to vidi po “crnoj trojci” novih ministara postavljenih da se obračunaju sa delovima društva koji su predvodnici i simboli velikog višemesečnog bunta, čiji je povod bio pad nadstrešnice u Novom Sadu koji je odneo 16 ljudskih života. Treba rasturiti prosvetu, univerzitete, nepoćudne medije i delove pravosuđa koji odbijaju da slušaju naredbe, što javno, saopštenjima, što krijući se iza zakonskih procedura. Za to su izabrani oni koji neće imati problem da urade sve što im se kaže, pa i da pojačaju naredbe svojim invencijama
Ko to pominje vanredne izbore kad rejting stranke na vlasti pada, a po svim istraživanjima Vučić nije najvažniji politički faktor u zemlji, već su to studenti?
Brutalno pendrečenje studenata i građana u Novom Sadu pokazuje da je režim ne samo spreman na osvetu – nego je već i sprovodi
Ako se u stvarnosti naruši princip ravnoteže - onako kako je nesposobni režim narušio odnos između betonskih elemenata na novosadskoj Železničkoj stanici – stvarnost će se ponašati kao nadstrešnica: otkazaće poslušnost
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
