Da li je hapšenje pukovnika Đoga, navodnog jataka Ratka Mladića, korak bliže odbeglom generalu ili još jedno zamazivanje očiju međunarodnoj zajednici
U zemlji u kojoj su hapšenja sudija, bankara i menadžera svakodnavna pojava, privođenje jednog penzionisanog pukovnika ne bi trebalo da izazove preveliku pažnju. Ipak, vest o pritvaranju Jova Đoga, bivšeg oficira Vojske Republike Srpske, objavljena je u subotu, 28. januara, na naslovnoj strani dnevnog lista „Politika“, da bi tokom sledećih nekoliko dana nastavila da dominira srpskim medijskim prostorom. Na osnovu šturih saopštenja nadležnih organa, reklo bi se da je Đogo bio, a možda još uvek jeste, važna ličnost u mreži koja skriva Ratka Mladića, srpskog spoljnopolitičkog problema broj jedan. Ako je Mladić već godinama neuhvatljiv, do pukovnika nije bilo teško doći: on je u sredu, 25. januara, telefonom pozvan da dođe u Bezbednosno-informativnu agenciju (BIA) na informativni razgovor, što je uredno učinio; odatle je prosleđem u Odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala, nakon čega mu je određen pritvor, najpre od 48 sati, a zatim od 30 dana, zbog pomaganja učiniocu krivičnog dela, to jest Mladiću. Đogo se za sada brani ćutanjem, a njegov predmet označen je kao državna tajna.
Pukovnik Jovo Đogo nije sasvim nepoznat ovdašnjoj javnosti. Njega je kao Mladićevog jataka još pre šest meseci označio Dragan Petrović, načelnik Državne bezbednosti iz doba prve demokratske vlade. Petrović je u „Blicu“ u julu prošle godine rekao da je njegova služba, koja je u međuvremenu promenila ime u BIA, još 2001. imala saznanja da Mladića štite vojske dveju sestrinskih srpskih zemalja. „Mladića su dugo koordinirano čuvali VSCG i Vojska Republike Srpske. Koordinator je bio pukovnik Jovo Đogo, a u Generalštabu čovek za vezu sa Mladićem jeste pukovnik (Dragomir) Krstović“, izjavio je tada Petrović, uz opasku da je istraga obustavljena na zahtev ondašnjeg predsednika savezne države Vojislava Koštunice. Petrovićeve reči niko nije demantovao, ali je pukovnik Krstović, do tada načelnik za logistiku pri beogradskom Generalštabu, na brzu ruku otpremljen u penziju. Nakon toga je, sve dok pukovniku Đogu nije zazvonio telefon, vladao tajac.
Inače, pukovnik Jovo Đogo rođen je 1956. godine u Kalinoviku, istom mestu odakle je rodom i Mladić, a rat u Bosni zatekao ga je kao kapetana JNA u kasarni u Nedžarićima kod Sarajeva. U istom mestu nalazilo se franjevački Teološki fakultet koji je vojska u maju 1992. zauzela a franjevce isterala. Evakuaciju franjevaca u Kiseljak organizovao je upravo kapetan Đogo, a fra Marko Karamatić, istoričar i sekretar Fakulteta, pamti ga kao oficira profesionalnog i, s obzirom na okolnosti, korektnog držanja. Đogo je nedugo potom bio ranjen u nekakvom okršaju kod Rajlovca, a nakon oporavka prekomandovan u Beograd. U prestonici je bio izaslanik VRS pri Birou RS – takoreći Mladićev vojni ataše – dok se na čelu Biroa nalazio Momčilo Mandić, još jedan Kalinovčanin. Zanimljivo je da je Mandić kasnije u više navrata optuživan kao jedan od glavnih jataka Radovana Karadžića, zbog čega je u Bosni i hapšen. Kad je o Đogu reč, u njegov opis radnog mesta ulazila je i „briga“ o vojnim obveznicima iz RS u Srbiji, odnosno njihovo liferovanje na front. Nakon rata je penzionisan, ali je, kako izgleda, bar neko vreme bio Mladićev „koordinator“. To znači da je bio oficir za vezu između ljudi iz Mladićevog neposrednog obezbeđenja (uglavnom bivših pripadnika VRS koje je odbegli general doveo sa sobom iz Bosne) i aktivnih oficira VSCG koji su davali, a možda još uvek daju, logističku i kontraobaveštajnu podršku. Krstić bi, dakle, mogao mnogo toga da kaže o mogućem Mladićevom prebivalištu, pod uslovom da odluči da progovori.
Da li je hapšenje pukovnika Đoga zaista korak bliže hvatanju Mladića tek će se videti, ali neke okolnosti daju razloga za skepsu. Najpre, za sada nema informacija da je osim pukovnika priveden ili saslušan bilo ko drugi – na primer pomenuti Krstović, ili onaj čuveni Puhalo iz Gardijske brigade. Zatim, ukoliko je Đogo zaista bio tako važna karika na putu do Mladića, zar nije bilo logičnije držati ga na „merama“, tj. neprimetno ga pratiti, a onda istovremeno uhvatiti ako ne samog Mladića, onda širi krug jataka? U obaveštajnim akcijama (a poziv iz BIA ukazuje da nije reč o čisto policijskoj stvari) hapšenje praćenog lica predstavlja finalni čin, i vrši se ili kada je prikupljeno dovoljno dokaza da se ide na sud, ili kada postoji opasnost da praćeno lice učini kakvo delo protiv bezbednosti ili provali operaciju. Za sada nema indicija da su ovi uslovi ispunjeni.
Ostaje, na kraju, i mogućnost da je pukovnik strpan u zatvor pre svega radi propagandnog efekta, na šta ukazuje tajming njegovog hapšenja. Đogo je uhapšen nedelju dana pre sednice Vrhovnog saveta odbrane (u sredu 1. februara, nakon predaje ovog teksta u štampu) na kojoj će biti predat izveštaj vojnih organa bezbednosti u vezi sa Mladićem, i deset dana pre dolaska Karle del Ponte u Beograd. Ako je suditi prema reakciji nemačkog ambasadora Andreasa Cobela, koji je pre neki dan oštro upozorio vlasti da „Srbiji ističe vreme, a ističe i strpljenje međunarodne zajednice“, kao i najavi Del Ponteove da će od Evropske unije tražiti prekid pregovora sa Srbijom zbog nesaradnje sa Tribunalom, reklo bi se da niko nije naročito impresioniran.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
