Pretnje i prilike

Nekako se potrefilo da vest da je Srbija primljena u Partnerstvo za mir stigne usred intervjua sa Krisom Donelijem, jednim od najuticajnijih vojnih mislilaca u zapadnoj hemisferi. Doneli je tokom poslednje decenije hladnog rata bio na čelu Centra za sovjetske studije pri britanskoj Kraljevskoj akademiji odbrane u Sendhurstu, a od 1989. do 2003. specijalni savetnik generalnog sekretara NATO-a, tokom mandata četiri sekretara. Autor je više knjiga o sovjetskoj vojnoj strukturi, a u poslednje tri godine ponovo predaje na Sendhurstu. U Beograd je došao na međunarodnu naučnostručnu konferenciju o reformi vojnog školstva, koja je kao deo britansko-srpske vojne saradnje održana prošle nedelje u Domu garde u Topčideru.

„VREME„: U Rigi se trenutno dešavaju zanimljive stvari. Kako to da ste ovde u Beogradu, a ne tamo?

KRIS DONELI: Nisam otišao u Rigu, mada sam bio pozvan. Napustio sam NATO pre tri godine, nakon četrnaest godina robovanja (smeh). Sada predajem, i upravo sam održao predavanje vašim oficirima.

O čemu ste govorili?

Govorio sam o promenama u svetu i o potrebi svih nas, barem ovde u Evropi, da shvatimo prirodu tih promena i da prilagodimo strukturu i namenu naših oružanih snaga tako da mogu da odgovore na nove pretnje zajedničkoj bezbednosti. Kakva nam vojska treba, kakve bezbednosne agencije, da bismo bili bezbedni u novim uslovima? U stvari, na to pitanje još niko nema potpun odgovor. Mnogo toga se menja, ali u većini zemalja te promene se svode na kontrolu štete, umesto da se strateški promišlja kuda dalje. Prednost imaju praktični problemi, na primer šta da se radi sa oficirima koji su postali višak, a manje pažnje se posvećuje oblikovanju vojne sile u celini.

I naša armija upravo prolazi kroz drastične promene. Da li ste upoznati sa tekućim reformama u srpskoj vojsci?

Jesam, i sasvim sam svestan koliko je to bolan proces. Želeo sam da skrenem pažnju na to da u Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, ljudi imaju pogrešan utisak da su njihovi problemi jedinstveni. Međutim, Srbija ima veliku prednost u odnosu na mnoge druge evropske zemlje čije se vojske reformišu: to je ponosna vojska koja ume da se bori i koja uživa poseban status u narodu. Znate, u mnogim evropskim zemljama vlada uverenje da vojska nije naročito važna, jer ih istorijsko iskustvo uči da se ne treba previše oslanjati na vojnu silu. Uzmite Nemačku, na primer…

Da, ali naša vojska, odnosno njene prethodnice, izgubila je četiri rata tokom devedesetih. I ovde ima mnogo nedoumica o tome kako dalje.

Ako pogledate izazove koji danas stoje pred Srbijom, videćete da se sa njima suočavaju mnoge druge zemlje, ne samo u srednjoj i istočnoj Evropi. To su problemi koji se postavljaju pred društva u celini, ne samo pred vojsku. Ako ne pratite šta se dešava u svetu, nećete moći da odgovorite na brze i drastične promene koje su zahvatile planetu.

Mislite na terorizam?

Ne, terorizam pogađa samo mali deo društva, a ja mislim na nešto mnogo šire, na društvene promene koje su toliko duboke i drastične da se slobodno može reći da je u toku svetska revolucija. Samo što to nije revolucija u klasičnom smislu reči, kao nasilna promena, već je reč o revoluciji ideja, pojmova i koncepata. Živim u Britaniji, i mogu vam reći da se tamošnje društvo više promenilo tokom poslednjih deset godina nego u poslednjih pedeset. A ljudi često ne primećuju koliko su te promene duboke.

Možete li da budete konkretniji?

Pa evo, nove tehnologije su učinile naše društvo veoma efikasniim, ali su ga istovremeno učinile ranjivim. Uzmite, na primer, elektronsko bankarstvo: ja uopšte nemam novca na računu, imam samo gomilu elektrona. Manje od trećine novca u Britaniji je u gotovini, sve ostalo je u elektronskoj formi. Sve je automatizovano, tako da više nema potrebe za računovođama, jer te poslove rade mašine.

Drugo: u Britaniji se sve isporuke robe vrše po sistemu „na vreme i koliko treba“, koji je takođe automatizovan i vezan za sistem elektronskog plaćanja. To znači da fabrike dnevno dobijaju samo onoliko materijala koliko im treba za taj dan, bolnice nedeljno samo onoliko lekova koliko im treba za nedelju dana, samoposluge imaju zalihe samo za dva dana… E sad, ukoliko bi neko slučajno ili namerno oborio sistem elektronskog plaćanja u Britaniji danas, u sredu, u ponedeljak bi već nastupio haos, glad i pomor. A mi uopšte nemamo načina da se tome suprotstavimo.

Ima mnogo sličnih primera drastičnih promena koje ljudi ne primećuju u dovoljnoj meri. Društvo je danas mnogo više individualizovano i podložnije manipulaciji, dok su vlade izgubile veliki deo moći i autoriteta koji su nekad posedovale. To su sve simptomi revolucije, a jedan od glavnih simptoma je da više ne poznajemo sami sebe. A zatim, iako ljudi imaju običaj da revolucije vezuju za određeni datum, na primer oktobar 1917, to je uvek proces, a ne čin. Tokom revolucije pola stvari se promeni, a pola bar neko vreme ostane isto, ali ako ste usred toga, teško se snalazite. Ljudi imaju prirodnu potrebu da se vezuju za stvari koje su im poznate: teže da sačuvaju stare poslove, stare strukture i navike, čak i ako su postale beskorisne. To važi i za vojsku.

Postoji izreka da se generali uvek spremaju da vode prethodni, umesto budući rat.

Tačno, i daću vam primer. Imam sliku moga dede, koji je služio u Irskom britanskom puku, iz 1909. Na toj slici moj deda i njegovi drugovi na poligonu usred Engleske vežbaju taktiku za borbu protiv Zulu ratnika. To je njima izgledalo savršeno razumno, ali kako ih je pripremilo za ono što će ih snaći pet godina kasnije? Budućnost se ne može uvežbati, ona će vas uvek iznenaditi. Mi smo već u ratu, samo što je to rat ideja. Nazovite to globalizacija ako hoćete. Jedini način da preživite je da učite brže od neprijatelja.

Ko je neprijatelj?

I neprijatelj se promenio. To mogu biti pojedinci, kao bombaši-samoubice, ali u suštini, neprijatelj je tempo promene. U ratu i revoluciji se najbrže uči. Zato je važno da u obrazovanju, vojnom i civilnom, ljude pre svega naučimo kako da se menjaju, kako da uče i da prihvate bol koji promena donosi, da se odreknu konformizma. A to je teško, i mi se mučimo oko toga i u Britaniji.

S druge strane, to predstavlja i izazov. Kineski ideogram koji označava reč „kriza“ sastoji se od dva znaka, od kojih jedan znači pretnja, a drugi prilika. Rizik ima i dobre i loše strane, a sada stojimo pred izazovom da promenimo društvo tako da može da se suoči sa novim iskušenjima.

Iskreno rečeno, ovo što ste dosad rekli pre bih očekivao da čujem od futurologa ili sociologa, nego od vojnika poput vas.

Pa, nisam oduvek mislio na ovaj način. Ja radim u vojnom okruženju, imam dosta vojnog iskustva i mogu vam reći da su vojske i vojnici često fleksibilniji, slobodoumniji, obrazovaniji i prilagodljiviji nego ljudi iz civilnih struktura, mada je to suprotno opštem mišljenju.

Vratimo se ipak vojnim temama. Upravo je stigla vest da je Srbija primljena u Partnerstvo za mir. Pomenuli ste na početku ovog razgovora da Srbija ima neke prednosti u odnosu na druge zemlje u tranziciji. Možete li da zamislite Srbiju kao članicu NATO–a, recimo, pet godina od sada?

Mislim da je to sasvim moguće, i lično bih voleo da vidim Srbiju u NATO-u.

Zašto bi to bilo dobro za Srbiju, a zašto za NATO?

Kao prvo, Srbija je po mom mišljenju najvažnija zemlja i ključ stabilnosti ovog regiona. A drugo, jugoistočna Evropa je ključ stabilnosti Evrope u celini.

Kad je reč o preimućstvima Srbije, to se pre svega odnosi na srpsku vojsku. Za razliku od mnogih drugih zemalja, u Srbiji vojska ima mogućnost da bude na čelu društvenih reformi. Problem koji ova zemlja mora da prevaziđe, međutim, jeste što svaki konflikt uništava poverenje. Mnogo je nepoverenja između Srbije i njenih suseda. To je, naravno, uvek obostrano, ali mogu vam reći da je u NATO-u, bar dok sam bio tamo, vladalo mišljenje da Srbija, pre svega zbog svoje veličine, mora da pokaže da ne predstavlja pretnju za svoje susede, dok oni moraju manje da se trude da dokažu da ne ugrožavaju Srbiju. U ovim stvarima veličina je važna. To nije pitanje krivice ove ili one strane: gde god imate razliku u veličini, nailazite na ovaj problem.

Šta bi Srbija konkretno trebalo da uradi u tom smislu? Da uhapsi Ratka Mladića?

Da, to je jedan od testova na kome se u NATO-u svojevremeno insistiralo, mada nisam ubeđen da je to još uvek pravi kriterijum. A ne znam ni da li stav koji sam pomenuo još važi, jer već tri godine nisam u NATO-u. Postoji još jedan problem, a to je da Srbija i region, premda važni, više nisu gorući problem za NATO. Morate da shvatite do koje su mere ljudi i institucije u NATO-u preopterećeni krizama u Iraku i Avganistanu, kao i svojom unutrašnjom bezbednošću. Oni kažu: „A da, Srbija je važna, ali pošto sada imamo preča posla, pozabavićemo se time sutra ili preksutra“, a onda se ne pozabave nikad. To je hendikep za vas, i na vama je sad da se potrudite da osvojite vreme i resurse kako biste dobili pomoć koja vam je potrebna. Morate da im pomognete da vam pomognu. To je razlog zašto sam danas ovde, a ne u Rigi. Vojno obrazovanje je ključ za promene u vojsci, a vojska u Srbiji je ključ za društvene promene.

Sada kad smo konačno primljeni u Partnerstvo, postavlja se pitanje kuda dalje. U istoj organizaciji ima mnogo zemalja, na primer Rusija i Belorusija, koje verovatno nikada neće ući u NATO, a za neke od članica ne bi se baš moglo reći ni da su demokratije. Članstvo u Partnerstvu za mir, u stvari, samo za sebe ne predstavlja garanciju napretka, zar ne?

Članstvo predstavlja priliku koju su neke zemlje odlučile da iskoriste, a neke da zanemare. To nije čekaonica za NATO, jer se u čekaonici sedi i čeka. To je više kao teretana, u kojoj se neki ljudi trude da smršaju i nabace mišiće, a neki zabušavaju i zazjavaju pa ne postižu ništa. Nema te prilike koja će vas učiniti snažnim i vitkim: ako je ne iskoristite, ostaćete mlitavi debeljko.