Stranka jednog potpredsednika vlade našla se u protestnoj koloni iz koje se skandiralo protiv iste te vlade. Ministar pravde skuplja potpise za akciju koja podriva dokument koji je potpisao i njegov direktni šef (premijer Đinđić), a buni se samo savezni predsednik koji s premijerom nije u dobrim odnosima
Možda deluje malo neobično, čak i za Srbiju, ali, vladajuće stranke uspele su da u poslednje vreme, u disciplini opozicionih aktivnosti, ozbiljno nadmaše čak i same opozicione stranke. Pri tom, uopšte nije reč o delatnosti Demokratske stranke Srbije (DSS) jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice, koja svoju vožnju kolosekom na kome (uglavnom) nema ostalih članica vladajuće koalicije može da opravda disproporcijom između popularnosti kod birača i učešća u izvršnoj vlasti. Upečatljive solo deonice, zavređujući manje ili više pažnje, počele su da izvode stranke kojima se, zbog brojnosti njihovih dosadašnjih pristalica, najčešće prišiva epitet „patuljaste“.
Tako se, recimo, novoosnovana Socijaldemokratska partija (SDP), čiji je jedan od dvojice lidera potpredsednik Vlade Srbije Žarko Korać (drugi kopredsednik je Slobodan Orlić, savezni sekretar za informisanje) prvog maja našla u (ne preterano brojnoj) protestnoj koloni iz čijih se delova uzvikivalo „ua vlada“ (protestnom skupu koji su organizovala dva najveća sindikata u zemlji pridružili su se čak i i članovi stranke Aleksandra Vulina, nekadašnjeg visokog funkcionera JUL-a, opremljeni transparentima s napisom „Đinđić + Batić + Čeda = beda“).
Sudeći po broju reakcija, daleko efektniji bio je samostalni nastup Demohrišćanske stranke Srbije (DHSS) republičkog ministra pravde Vladana Batića, pozadinski ojačane snagama Nove Srbije (NS) gradonačelnika Čačka i prvog prijavljenog pretendenta za titulu predsednika Srbije Velimira Ilića. Batić je pokrenuo, a Ilić podržao akciju prikupljanja 100.000 potpisa, potrebnih da bi se pokrenula inicijativa za raspisivanje referenduma za samostalnu Srbiju (čega nema na spisku predizbornih obećanja DOS-a). Time su uspeli da iznerviraju DSS („Akcija DHSS-a predstavlja udar na ustavni i pravni poredak i rušenje države“, ocenio je šef poslaničkog kluba DSS-a u Skupštini Srbije Dejan Mihajlov), ali i ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića, koji se zabrinuo da će Batićeva akcija ozbiljno dovesti u pitanje prijem Jugoslavije u Savet Evrope.
IMA TOGA JOŠ: Ne miruje ni „vojvođansko krilo“ DOS-a, koje, s vremena na vreme, medijski proturi ideju o referendumu u pokrajini (ništa slično se ne pominje na poluzaboravljenom popisu predizbornih obećanja vladajuće koalicije). A nedavno je i Koalicija Vojvodina, koju predvodi srpski ministar poljoprivrede Dragan Veselinov, najavila osnivanje novog poslaničkog kluba u Skupštini Srbije („sa još jednom strankom iz DOS-a“). Biće to (za sada), ne računajući poslanički klub DSS-a, šesta grupa poslanika koja se izdvaja iz kluba čiji je šef potpredsednik Đinđićeve Demokratske stranke (DS) Čedomir Jovanović. Novi klub, prema obećanju Veselinova, „neće otići u opoziciju, ali će samostalno donositi odluke“.
„A šta je u tome čudno“, reći će sociolog i dugogodišnji istraživač raspoloženja srpske javnosti Srećko Mihajlović, koji smatra da bi politika u kojoj bi svi mislili isto bila „grozna“. Nema, prema njegovom mišljenju, razloga da se, recimo, „Korać oseća odgovornim zbog istupa svakog pojedinog demonstranta“ i sasvim je logično da stranka socijaldemokratske orijentacije, kakav je SDP, pokušava da uspostavi blisku saradnju sa sindikatima. Zadovoljan zbog pokazatelja da smo, kako izgleda, najzad izašli iz „istomišlja“ i „ušli u normalnije vode“, Mihajlović ukazuje na drugi problem: „Čak i da su to sukobi, a ja nisam siguran u to, nije strašno. Strašnije je što ne znamo postoje li procedure za razrešavanje eventualnih sukoba u okviru DOS-a“. Ipak, prema njegovoj oceni, ne bi bila neka katastrofa i da se DOS raspadne i zato je važnije govoriti o razboritosti pojedinih koraka nego o njihovoj saglasnosti s većinskim mišljenjem vladajuće koalicije.
A kad je o razboritosti reč, bar s aspekta stranačkih interesa, sve sadašnje (i buduće) samostalne akcije promotivnog tipa verovatno se ne mogu nazvati promašajem, naročito u predizborno vreme. Čak ni kad nemaju naročitog izgleda na uspeh, kao što je slučaj sa Batićevim zalaganjem za referendum. Prema Ustavu Srbije, naime, skupština jeste dužna da odluči o zahtevu za raspisivanje republičkog referenduma koji podnese najmanje 100.000 birača (što, sudeći prema prvim danima prikupljanja potpisa, neće biti nedostižan cilj). Ali, skupštinska odluka zavisi od većinskog raspoloženja poslanika, a, u ovom slučaju, uočio je to i sam premijer Zoran Đinđić, nije prevelika verovatnoća da bi Batić i Ilić mogli ubediti dovoljan broj narodnih zastupnika da zanemare, recimo, jasne poruke visokog predstavnika Evropske Unije za bezbednost Havijera Solane da međunarodna zajednica želi zajednicu Srbije i Crne Gore.
RAČUNICA: Dobit za Batića i Ilića je na drugoj strani i sasvim je očigledna iz rezultata najnovijeg istraživanja Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka. Ministar Batić, naime, prema tim podacima, ne stoji sjajno: pozitivno mišljenje o njemu izrazilo je 30 odsto ispitanika, naspram 57 odsto onih koji za lidera DHSS-a nisu imali komplimenata (više negativnih ocena među pripadnicima vlasti sakupio je samo ministar policije Dušan Mihajlović). Nešto je bolji rejting Velimira Ilića, o kome se pozitivno izrazilo 35 odsto ispitanika, a negativno 46 procenata. Obojici bi, međutim, prijalo da njihova nastojanja primeti apsolutna većina birača (njih 56 odsto) koji, prema istraživanju, smatraju da treba organizovati referendum o Sporazumu o novim odnosima Srbije i Crne Gore.
To, međutim, ne znači i da se većina birača zalaže za samostalnu Srbiju (što je pravi Batićev proklamovani cilj). Anketa centra pokazuje da sam sporazum ima podršku većine građana, a i neka ranija istraživanja ustanovila su da broj građana Srbije koji žele raskid veze s Crnom Gorom raste, ali je još uvek manji od broja onih koji se zalažu za očuvanje zajednice (jedino Batić tvrdi da „javne i interne ankete koje je organizovao DHSS govore da preko 65 odsto građana želi samostalnu Srbiju“). Prema objašnjenju Srećka Mihajlovića, kvaka je u tome da je želja građana Srbije da ih neko na referendumu pita žele li zajednicu s Crnom Gorom nije odraz izvornog pogleda na društvo i život naših građana, nego „ljuta rečenica“, reakcija na „dugo zamajavanje sa srpsko-crnogorskim odnosima i predstavljanje tog pitanja u našim medijima kao isključive stvari Crne Gore i samovolje crnogorskih lidera“.
Tako da bi se moglo pokazati da je Batićeva računica sasvim precizna: zahtevanjem referenduma, ministar bi mogao postati simpatičniji bar delu one većine birača koji čeznu da i njih jednom neko nešto pita. A verovatnim odbijanjem inicijative u parlamentu, Batić bi, međutim, bio pošteđen opasnosti da njegovo zalaganje za samostalnu Srbiju, nakon prebrojavanja glasova, propadne na šta ukazuju ankete.
EKSTRAPROFIT: Tu je i neka vrsta kolateralne dobiti u vidu mogućeg „prženja na tihoj vatri“ saveznog predsednika Koštunice, čija stranka odavno traži Batićevu smenu: Koštunica je, naime, javno obećao da će se u slučaju, da se ne usvoje polazne osnove za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore u parlamentima, „povući s javnih funkcija“. A skupštinska matematika mogla bi, u saveznom parlamentu, pokazati da su glasovi poslanika DHSS-a i NS-a baš neophodni za verifikaciju dogovora postignutog uz budnu pažnju Havijera Solane (ukoliko pojedini opozicioni poslanici ne pokažu iznenadnu samostalnost u odnosu na zvanični stav sopstvenih stranaka). Tu negde moglo bi biti i objašnjenje za onako blagonaklon stav premijera Đinđića prema akciji sopstvenog ministra, koja najdirektnije podriva dokument na koji je premijer stavio svojeručni potpis.
„Meni uopšte ne smeta ako se u nekim pitanjima članovi vlade, koji su i predsednici stranaka, razlikuju. Uvek se postavlja pitanje ima li vlada većinu za sprovođenje svojih odluka. Ta većina uopšte nije ugrožena i ne vidim zašto dizati toliku paniku zbog toga što jedna stranka ima svoju ideju o tome kako treba da izgleda budućnost ove zemlje“, u prepoznatljivom pragmatičnom stilu odgovorio je Đinđić na primedbu Gorana Svilanovića da njegovi sagovornici među ministrima zemalja članica EU, „s velikom zabrinutošću primećuju da se vodi kampanja protiv beogradskog sporazuma, za nezavisnost Srbije“, i da „kampanju koju vodi ministar u vladi, a od koje se ona ne ograđuje, doživljavaju kao promenu stava Vlade Srbije prema sporazumu“.
„Apsurdno je da se vlada na bilo koji način ograđuje od kampanje koju vodi jedan od ministara“, odbrusio je još Đinđić ne propuštajući priliku da konstatuje da „savezna vlada i savezna skupština treba da obave svoj deo posla, a ne da beže od odgovornosti, kako to inače često rade kada naiđu na prvu neprijatnu ili težu situaciju i onda ne nađu nikog drugog nego srpsku vladu da nju okrive za svoju nesposobnost“.
Premijer se nije bavio primedbama koje njega lično nisu prozivale, kakva je tvrdnja DSS-a da je Batićeva akcija, osim što je višestruko štetna (konfrontacija s međunarodnom zajednicom, nova izolacija, potencijalnu gubitak Kosova) čak i protivustavna i nezakonita. Precizan pogled u slovo zakona, koji je na molbu „Vremena“ bacio Dejan Milenković iz Jugoslovenskog komiteta pravnika, pokazuje da se ministar pravde u konkretnom slučaju baš i nije najstrože rukovodio važećim propisima. Republički zakon o referendumu i narodnoj inicijativi, donet u vreme Slobodana Miloševića, naime, određuje rok od sedam dana za prikupljanje potpisa u vezi sa zakonodavnom inicijativom, odnosno referendumom. Tako kratak rok pokazuje da se referendum koji nije iniciran „odozgo“ želeo izbeći, pa Milenković ocenjuje da je reč o nedemokratskom zakonu, koji bi, u skladu s reformom celokupnog zakonodavstva, trebalo promeniti. Zakon, međutim, još važi, pa je, valjda, bilo logičnije, naročito kada je ministar pravde u pitanju, da se najpre inicira njegova promena, i tek tada pristupi akciji koja se u njega ne uklapa.
Prikupljanje potpisa za referendum na kome bi građani odgovarali na jedno pitanje: „Da li ste za samostalnu Srbiju?“ – počelo je 29. aprila i trajaće do 28. juna.
Akcija „Vaš glas za samostalnu Srbiju“, prema Batićevoj oceni, ne predstavlja kršenje koalicionog sporazuma s ostalim članicama DOS-a.
„Činjenica je da smo mi koalicionim sporazumom predvideli zalaganje za očuvanje i snaženje zajedničke države i to nije sporno. Za to su nam građani Srbije dali mandat, ali je takođe bilo predviđeno da se ta država osnaži, ojača, institucionalizuje, da bude kredibilna i integrativna“, Batićev je odgovor na kritike da je DHSS odstupio od predizbornog dogovora.
Ustav Republike Srbije u Osnovnim načelima, u članu dva, određuje da „suverenost pripada svim građanima Republike Srbije“. Prema tekstu Ustava građani tu suverenost ostvaruju „referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika“.
U Osnovnim načelima u članu kojim se određuje da je „teritorija Republike Srbije jedinstvena i neotuđiva“ još jednom se pominje referendum i to onda kada se menjaju granice. Prema Ustavu o „promeni granice Republike Srbije odlučuju građani referendumom“.
Član 73, koji opisuje nadležnosti Narodne skupštine, određuje da Skupština „raspisuje republički referendum“.
Prema članu 81. „Narodna skupština može odlučiti da o pojedinim pitanjima iz njene nadležnosti odluku donesu građani republičkim referendumom“.
Osim toga „Narodna skupština dužna je da odluči o zahtevu za raspisivanje republičkog referenduma koji podnosi najmanje 100.000 birača“.
Prema Ustavu referendum se obavezno raspisuje kada se menja Ustav, odnosno promena Ustava mora biti potvrđena na referendumu. Naime,
Član 133. određuje da „Narodna skupština usvaja akt o promeni Ustava dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika i stavlja ga na republički referendum radi potvrđivanja.
Akt o promeni Ustava smatra se konačno usvojenim ako se za njega na republičkom referendumu izjasni više od polovine ukupnog broja birača.
Akt o promeni Ustava proglašava Narodna skupština.“
Dokumentacioni centar „Vreme„
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
