Poturanje leđa

Ko nije verovao dočekao je, u četvrtak 5. septembra, što je tačno mesec dana pre 5. oktobra, dr Vojislav Koštunica, i predsednik savezne države, podneo je kandidaturu za predsednika Srbije. I odmah rekao, ili će biti istakao, teško se odlučuje, ali kad se odluči, onda pobeđuje. Onda i odmah, pa istog dana, krenuo u kampanju. Prvo Mladenovac. Zašto prvo Mladenovac, zato što je Mladenovac isto što i on – i Beograd i Šumadija. Tu, da budemo figurativni, u Beogradu i Šumadiji, rekao da su predsednički izbori sredstvo da se dođe do pravih izbora za Skupštinu Srbije. Rekao i, pa po štampi, da su izborne manipulacije već počele, da „ovaj krade više nego Milošević“.

JEDAN BARJAK: Onda, posle Aranđelovca, Gornjeg Milanovca, došla kruna početka, može li se reći kruna početka i kraja – Čačak.

Dakle, Čačak. I tog četvrtka popodne Veljini i Vojini su prelepljivali jedni druge po fasadama i gde su stigli. Kad, stiže glas, po Beti i iz Niša, da će to veče Velja da saopšti svom narodu da se povlači i da narod daruje Koštunici. U odboru Nove Srbije u Čačku o tome nisu ništa znali. Bližio se početak Koštuničinog mitinga, u 20 h, totalna neizvesnost. Sve je bilo na mestu, Gradski trg, bina, ozvučenje, kad, javiše, pronese se glas, Koštunica stiže pred Opštinu. I bi, stigoše limuzine, izađe Koštunica, domaćinski iskorači Velja Ilić, desiše se, šta desiše se, padoše poljupci. Uđoše u Opštinu, i ne raskomotiše se, Velja domaćinski uze reč. Odlučio da odustane i podrži Voju, i to u interesu naroda, došao je trenutak da svi koji su za Srbiju stanu pod jedan barjak, i pod jednim barjakom, malo improvizacije, krenu u borbu protiv onih koji su izneverili predizborna obećanja. Pa se javi Koštunica Vojo, pa da odgovori na zdravicu, jako ga ohrabruje što ga Velja podržava, širokogrud i patriotski čin, to se od Velje moglo i očekivati, dodade o „barjaku“, Srbija se podelila na odgovorne i ozbiljne domaćine, koji znaju šta je Srbija, i one koji su jedino odgovorni za svoj biznis i interese. Pa Velja nastavi da zdraviči, prenese Voji podršku svih koji su ga podržavali, Mome Trajkovića i Srba sa Kosova, Milana Paroškog sa registrovanom strankom, Udruženja seljaka, Udruženja kamiondžija… i obeća, kamiondžije će u jeku kampanje da naprave reli po Srbiji, i domaćinski, kako zna i ume, upita, gde je posluženje, gde su sokovi… Eto sokova, ali cajtnot, pravac trg, pravac miting.

Voja i Velja, što će reći Vojislav i Velimir, pođoše barabar, da ne kažemo uporedo. Obojica u onim modernim odelima, reklo bi se da su crna, a nisu crna. Na licu mesta bina i narod, gostujući novinari – pristigli autobusom, sa karticama „Press, Zna Srbija“ – vele 5000, domaći 2000, pa naroda. Popeše se, pa na binu, pa Voja i Velja, pa Mihajlov, pa i Olivera igraj mala na colove Katarina, pa bi pročitan telegram podrške onog Šoća iz Crne Gore. Pred svoje drage Čačane stade Velja i saopšti ono o odustajanju, podršci i jednom barjaku. Stade i Voja, reče se, o razlozima kandidature, duvanskoj mafiji, takoreći završi, kad mu Pravdić nešto pravo i u poverenju reče, te se Voja doreče, onako zdravičarski, o Velji i čudu Čačak, pa se Voja i Velja, pobednički i završno, pa za ruke, dohvatiše.

CRNO, A NIJE CRNO: U petak se Koštunica sreo sa Solanom, u subotu nastavio, Loznica, Ljubovija. Oni koji su se okupili neće moći više zajedno jer neki misle na državu, a neki na svoj džep, mora se raskinuti veza novih vlastodržaca i novih bogataša, po izveštajima, „dobio izuzetno buran aplauz“. U nedelju, na Glavnom odboru DS-a, Đinđić najavio kampanju „Ponosna Srbija“, koja treba da rasvetli mračnu senku koja se nadvija nad Srbijom kampanjom deset predsedničkih kandidata, a Koštunica ubrzao, Prijepolje, Priboj, Nova Varoš, Ivanjica, Arilje, Valjevo.

U Valjevu sve pripreme obavljene po protokolu i na vreme. Spomenik vojvodi Živojinu Mišiću, pored plava „lada“, na njoj ozvučenje, na repertoaru roker Bora. Trg izlepljen nalepnicama, pa predsedničkim, „Predsednik – Zna Srbija“, dele se olovke i upaljači, pored česme, pa na trgu, dvojica izložila neku literaturu, imaju i Vojinu sliku, prilazi im čovek, pita ko su satanisti, Jehovini svedoci, ne, adventisti, aha, još gore, subotari, onaj će, predstavljajući se kao sveštenik. Nastavlja da ispituje momke, jesu li Srbi, znaju li gde su zalutali, imaju li oca i majku, ovi se ne daju, zar zato što su Srbi nemaju pravo da biraju veru. Koju veru, onaj će, jedan odgovara da je adventista tri kolena, po babi, kojoj babi, sveštenik se tek tu naroguši, kad eto ti trubača, oduvaše raspravu.

Podalje, na ulici ispražnjenoj od automobila, odbor za doček, Voja kasni, dve devojke u nošnji, sa pogačom, dobijaju poslednja uputstva, kad predsednik stigne, priđu, kažu, dobro veče. Vidimo, pogača baš velika, domaćinska, na njoj velika, u testo utisnuta, ispečena, pa ćirilična, pa šta nego slova – DSS. Odbor se unervozio, kad eto Obrena, pa onog Obrena, eto Mihajlova, eto novinara legitimisanih sa „Kampanja – Zna Srbija“, sad će Voja. Eto limuzina, eto i jedne 444 – 440, izađe Voja, dočekaše ga, prekrsti se, prihvati soli i DSS pogače. Pa krenuše, baš marševskim korakom, ka Vojvodinom spomeniku, probiše se, kad tamo trubači u odela, baš do Vojvode, baš do Voje, oduvaše mu nešto nacionalno i patriotsko, biće Marš na Drinu, prvi valjevski DSS-ovac, sa zapaženom frizurom, najavi predsednika Jugoslavije i budućeg predsednika Srbije. Izađe predsednički kandidat Voja, baš pod slavnog Vojvodu, mahnu desnicom, stade u stav, desnom, pa rukom, više mazi nego što udara mikrofon, levu ruku opružio, skupio prste, samo mu kažiprst opružen, isto ono, da ne kažemo čačansko, odelo, ko da je crno, a nije crno. Ne treba da objašnjava šta je i kako je, teško je, narod zna šta mu je činiti, izbore nije hteo on, hteli su ih drugi, zna se ko su ti drugi, predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić. Čuo je da Đinđić, nezadovoljan rečima u predsedničkoj kampanji, tu skupi desno oko, najavljuje kontrakampanju „Ponosna Srbija“, on mu, iz Valjeva, poručuje da prođe Srbijom, vidi narod, možda će mu za tu kampanju bolje pristajati naziv „Gladna Srbija“.

Onda, sve, valjda kad je važno, a to bi često, skupljajući desno oko, kao da ga mrzi, kao da mu je ispod časti da o tome govori, upita, šta su to reforme, reče šta je on obećao i ispunio, državi, vladavini prava, da su od predsedničkih važniji skupštinski izbori, da nikakva kampanja predsednika Vlade neće odvratiti narod da se ne izbori za izbore… a da bi do toga došlo, da bude otvoren, on je rešio još jedanput da poturi leđa, zna Srbija… Bi kraj, biše aplauzi, koga interesuje hiljadu, dve, ljudi, upadljivo odsustvo lokalnih stranačkih prvaka, viđenijih članova, nasta povlačenje, pozdravljanje, jedna građanka baš ščepa Koštunicu, ko da zavapi, nemoj sa Dulom (Mihajlovićem) tako ti Boga, pored Maršićanina, opazismo i onog što ga zovu Proroković. Predsednički kandidat uđe u, biće BMW, 444 – 440, za njim, pa na zadnje sedište, onaj njegov Proroković.