Potpisivanje Srbije

Postoje dani u političkom životu Srbije koji na prvi pogled ne liče na prelomne. Nemaju dramatičnu scenografiju, jake poruke na transparentima, ne završavaju se suzavcem i pendrecima, ali se upravo zbog toga dugo zadržavaju u kolektivnoj svesti jer otvaraju pitanja o budućnosti, čime definitivno postaju prelomni i istorijski. Subota, 28. decembar 2025. godine, bio je upravo takav dan – tih, rasut po gradovima i varošima, bez centralne bine, govornika i velikih poruka, ali dovoljno jasan da pokaže koliko je duboko nezadovoljstvo u društvu i koliko je isto to društvo prelomilo šta i kuda zapravo želi dalje.

Dok su se gradovi spremali za novogodišnje praznike, studenti su širom Srbije postavili štandove i ponudili građanima nešto što im je u proteklih nekoliko godina sistematski uskraćivano: mogućnost da se izjasne bez posrednika, bez stranačke infrastrukture i bez obećanja. Akcija “Raspiši pobedu”, u okviru koje su prikupljani potpisi podrške zahtevu za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, nije imala ambiciju da bude formalno-pravna inicijativa. Pre je to bio politički eksperiment, pokušaj da se izmeri raspoloženje u zemlji u kojoj se raspoloženje građana najčešće meri kroz kontrolisane ankete i režirane izborne procese, ili pak kroz puko brojanje koliko nas je na velikim uličnim protestima.

OD TRAGEDIJE DO POLITIČKE ARTIKULACIJE

Sve što se u Srbiji događa u poslednjih 14 meseci suštinski nam je novo i nepoznato. Studentski pokret koji je stajao iza ove akcije nije nastao iz ideološke matrice, niti iz želje za političkom afirmacijom, već iz tragedije koja je razotkrila sistemsku nebrigu i korumpiranost samog državnog vrha. Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojem je poginulo 16 ljudi, bio je trenutak kada je apstraktna priča o korupciji, fušerenju i institucionalnoj neodgovornosti dobila konkretna imena i nepovratne posledice. Protesti koji su usledili bili su, u početku, izraz šoka i tuge, ali su se s vremenom pretvorili u upornu, organizovanu pobunu protiv sistema koji odbija da preuzme odgovornost.

Studenti su mesecima insistirali na horizontalnoj organizaciji odbijajući lidere i političko brendiranje, svesni da bi svaka personalizacija protesta bila laka meta za diskreditaciju. Međutim, kako je vreme prolazilo, postajalo je jasno da moralna superiornost, koliko god bila važna, ne može zauvek zameniti političku artikulaciju. Zahtev za vanrednim izborima pojavio se kao logičan nastavak borbe, ali i kao najrizičniji korak do tada jer je podrazumevao ulazak u prostor koji vlast doživljava kao svoju isključivu teritoriju.

ŠTAND KAO PRESEK DRUŠTVA

Slika Srbije tog 28. decembra bila je razuđena, ali ujedno i zapanjujuće dosledna. U Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Subotici, Kraljevu, ali i u manjim mestima, ljudi su prilazili studentskim štandovima ponegde i sa dozom nepoverenja, ali su se zadržavali duže nego što su planirali. Vođeni su razgovori koji nisu ličili na političke rasprave već na ispovesti, na nizove frustracija koje godinama nemaju kome da se izgovore.

“Ne verujem više nikome, ali hoću da se potpišem” – ovu rečenicu izgovorila je građanka u jednoj TV anketi.

Upravo u toj kontradikciji leži suština akcije: potpisi nisu bili izraz vere u studentsku organizaciju, već izraz dubokog nepoverenja prema postojećem političkom poretku. Ujedno, potpisi su bili i odraz sveopšteg osećaja da je ovo poslednja šansa za rušenje represivnog režima i da druge možda biti neće. Studenti ne nude program, ne obećavaju detaljne već, zasad, samo načelne premda suštinske promene. Nisu se predstavili kao alternativa vlasti, već su sami sebe postavili kao sredstvo da do promene dođe. Možda su baš zbog toga delovali uverljivije od svih koji to redovno čine.

Prema podacima koje su studenti objavili, u jednom danu prikupljeno je oko 400.000 potpisa. Reakcija vlasti bila je brza i očekivana: osporavanje broja, relativizacija akcije i pokušaj da se ceo događaj svede na statističku manipulaciju. Predsednik Republike izjavio je da studenti nisu prikupili “ni sedam odsto” od broja koji navode, čime je otvoren još jedan u nizu sporova o tome šta u Srbiji predstavlja istinu.

Međutim, insistiranje na tačnom broju služi kao zgodan način da se izbegne suštinsko pitanje. Čak i da je broj višestruko manji, ostaje činjenica da je reč o masovnoj, samostalno organizovanoj političkoj akciji bez institucionalne podrške, bez budžeta i bez medijskog monopola. U zemlji u kojoj se politička podrška godinama proizvodi kroz kontrolu, pritiske i klijentelističke mreže, ovo je bio pokušaj da se podrška izmeri poverenjem.

Studenti su za vlast nezgodni politički akteri upravo zato što odbijaju da se ponašaju kao politički akteri u klasičnom smislu. Nemaju lidere koje je moguće diskreditovati, nemaju biografije koje bi se mogle kompromitovati, nemaju stranačku strukturu koju je moguće infiltrirati. Njihova snaga leži u kolektivnosti i u činjenici da još uvek nisu politički potrošeni.

Za opoziciju, studentski pokret predstavlja jednako neprijatno pitanje, jer pokazuje koliko je malo poverenja ostalo u profesionalnoj politici. Studenti su uspeli da mobilišu ljude koje opozicija godinama nije uspevala da izvede na ulicu, upravo zato što nisu tražili glasove, već su nudili prostor za artikulaciju nezadovoljstva.

MIRNA AKCIJA UMESTO BURNE REAKCIJE

Viši sud u Novom Sadu je 24. decembra prošle godine obustavio postupak i odustao od optužbi protiv više osoba koje su se teretile u vezi sa padom nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu zbog nedostatka dokaza za osnovanu sumnju da su počinile krivična dela. Po odluci suda, nema dokaza da su Goran Vesić, Jelena Tanasković, Anita Dimovski, Marija Gavrilović i Dejan Todorović doprineli ovoj nesreći. Kolateralno dobro proizašlo iz ove odluke je oslobađanje profesora Građevinskog fakulteta u Novom Sadu Milana Spremića, koji je zaista optužen na pravdi boga. Na obustavu postavka reakcija javnosti nije bila burna u klasičnom smislu te reči. Nije bilo masovnih okupljanja istog dana, dramatičnih konferencija za medije, ali je upravo ta tišina bila najglasniji pokazatelj da odluka nije doživljena kao iznenađenje, već kao potvrda onoga što se već mesecima podrazumevalo. Od ovog sistema građani odavno ne očekuju pravdu i to se videlo iz reakcije na ovu vest. Uostalom, sve što se sa optužnicom događalo prethodnih meseci vodilo je ukidanju.

Međutim, ukidanje optužnice proizvelo je nešto možda politički opasnije: osećaj konačnosti, utisak da je institucionalni odgovor na tragediju zaključen bez ikakvog smislenog razjašnjenja odgovornosti. U tom vakuumu, četiri dana kasnije, studentska akcija prikupljanja potpisa za vanredne parlamentarne izbore dobila je značenje koje prevazilazi njenu formalnu namenu.

Zato se akcija “Raspiši pobedu” ne može tumačiti odvojeno od odluke o ukidanju optužnice, jer je upravo ta odluka razotkrila krajnju granicu okupacije sistema. Ako ni u slučaju koji je imao jasne posledice po ljudske živote nije moguće uspostaviti odgovornost, onda zahtev za političkom promenom prestaje da bude apstraktan i postaje pitanje elementarne društvene logike.

Studenti nisu u danima između 24. i 28. decembra radikalizovali retoriku, niti su optužnicu eksplicitno koristili kao centralni motiv akcije, ali je njeno odsustvo iz pravnog sistema snažno prisustvovalo u javnom prostoru. Ljudi koji su prilazili štandovima nisu govorili o izbornim propisima, već o osećaju da su institucije iscrpele sopstveni kredibilitet. Potpisivanje je, u tom smislu, postalo zamena za institucionalni odgovor koji je izostao.

Ukidanje optužnice delovalo je kao poslednja tačka u nizu poruka da pravda u Srbiji ima rok trajanja, dok je studentska akcija bila pokušaj da se taj rok politički ospori. Potpisi koje su studenti prikupljali nisu imali pravnu snagu, ali su imali jasnu simboličku funkciju: da pokažu kako se pitanje odgovornosti ne može trajno zatvoriti sudskim rešenjem ako društvo odbija da ga prihvati kao konačno.

Dakle, studentska akcija nije bila reakcija u afektu, već racionalni odgovor na poraz institucija. Umesto protesta protiv konkretne odluke, studenti su ponudili širi okvir premeštajući pitanje sa nivoa pojedinačne krivične odgovornosti na nivo političke legitimnosti. Ako sistem ne može da procesuira tragediju, poruka je bila jasna da je problem sistemski, a ne incident.

Vlast je, očekivano, pokušala da razdvoji ova dva događaja tretirajući ukidanje optužnice kao isključivo pravno pitanje, a studentsku akciju kao politički performans bez posledica. Međutim, upravo u toj nemogućnosti razdvajanja leži suština problema. U društvu u kojem se pravda uporno politizuje, a zloupotreba politike izvodi formalnim procedurama i pervertiranjem suštine, studenti su pokazali da se granica između ta dva polja ne može više održavati.

Dakle, studenti nisu reagovali na odluku suda, već na poruku koju je ta odluka poslala. A poruka je bila jednostavna: ako pravda nema nastavak, politika postaje jedini preostali prostor u kojem se pitanje odgovornosti još uvek može postaviti.

ŠTA POSLE 28. DECEMBRA

Akcija “Raspiši pobedu” nije dovela do trenutne političke promene, niti je imala ambiciju da to učini. Njena najveća vrednost, kao, uostalom i svih studentskih poteza do sada, leži u tome što je probušila narativ o potpunoj apatiji društva i pokazala da postoji kritična masa ljudi koja je spremna da se izjasni, čak i kada zna da njen potpis nema neposrednu institucionalnu težinu.

Posle 28. decembra vlast više ne može da tvrdi kako se nezadovoljstvo svodi na mali broj građana. Istovremeno, studenti su pred izazovom koji je možda veći od same akcije: kako sačuvati kredibilitet a ne postati deo političke mašinerije koju kritikuju.

U zemlji u kojoj se politički problemi često rešavaju tako što se proglašavaju nepostojećim, studenti su tog dana uradili nešto radikalno jednostavno: imenovali su problem i pokušali da ga izmere. A kad smo kod imenovanja, nemojmo zanemariti ni šta je tih 400.000 građana uradilo. Stali su iza zahteva za izborima imenom i prezimenom, adresom i brojem telefona, uz to odlučno zaokruživši “da” na pitanje da li žele da budu kontrolori na izborima.

foto: ognjen stevanović / fonet

VUČIĆEVA BAJKA KAO ORUŽJE U SAMOODBRANI

Izjava predsednika Srbije povodom studentske akcije prikupljanja potpisa bila je jadna: “Kad sam video cifru koju su pomenuli, koliko su potpisa skupili, samo sam se osmehnuo. Taj broj niko nikad neće moći i niko nikad nije skupio. Oni nisu skupili ni sedam odsto od broja za koji tvrde da su skupili. Mi smo imali uvid u broj prisutnih na svakom od 346 mesta, znamo tačan broj ljudi koji je pristupio. Bilo je tu i naših simpatizera koji su im cepali i precrtavali papire”.

Na prvi pogled deluje kao rutinsko osporavanje i optužba da studenti “prenaduvavaju” svoje postignuće, ali se već na drugo čitanje pretvara u niz tvrdnji koje više govore o samopouzdanju vlasti u sopstveni rejting nego o stvarnom stanju na terenu.

Predsednikov osmeh, kojim započinje ovu izjavu, funkcioniše kao retorički alat: on ne služi da umanji značaj cifre, već da sugeriše kako je sama ideja masovne, autonomne mobilizacije unapred neverodostojna. Međutim, kada se osporavanje zasniva na tvrdnji da vlast ima “tačan uvid” u broj prisutnih na stotinama lokacija širom zemlje, ne postavlja se pitanje kako su studenti brojali, već kako je vlast brojala, ko je brojao, po kom osnovu i sa kakvim ovlašćenjima.

Tvrdnja o “tačnom broju ljudi koji je pristupio” ostala je bez ikakvog objašnjenja metodologije, ali je izneta sa autoritetom koji se ne dokazuje već podrazumeva. A ruku na srce, to Vučićevo “ja” već duže vreme je simptom nemoći i poremećene samokontrole. U njegovoj izvitoperenoj logici, istina nije ono što se može proveriti, već ono što dolazi sa pozicije moći, doduše, vrlo upitne moći. On sumnju više ne uvodi samo u zvanične podatke, već u svaki pojedinačni potpis, svaki potpisani listić, a dokaz neautentičnosti podataka je samo to što on tako kaže.

Posebno indikativan deo izjave odnosi se na “naše simpatizere koji su cepali i precrtavali papire”. Vučić to ne predstavlja kao problem, već gotovo kao tehnički detalj. Time, možda nenamerno, priznaje ne samo prisustvo vlasti na terenu, već i njeno aktivno uplitanje u građansku akciju, uz implicitnu poruku da je takvo ponašanje legitimno dokle god dolazi sa njegove, tj. njihove strane.

U pokušaju da ospori broj potpisa, Vučić je otvorio pitanje koje je daleko nezgodnije: ako su studenti zaista beznačajni, zašto je bilo potrebno nadgledati ih, brojati, relativizovati i ometati. Jer vlast koja je sigurna u svoju podršku ne mora da dokazuje da su tuđi brojevi nemogući. Dosta je da raspiše izbore.