Koliko god tragično zvučalo to da je Srbija pre dvanaest leta izgubila mogućnost da demokratski promeni vlast, toliko je dobro znati da naprednjačka ekipa zapravo nikada nije imala tako veliku podršku građana kakvu su rezultati izbora pokazivali. Dakle, nije sve tako crno i nisu ovdašnji ljudi baš tolike budale, kako neki vole da tvrde. Nego ovi mažnjavaju
Kada se u nenaprednjačkoj budućnosti Srbije, ako je takva budućnost uopšte predviđena, bude štampala višetomna enciklopedija vladavine Aleksandra Vučića, u kojoj će biti pojašnjena i selektovana bezbrojna i svekolika nepočinstva koja on personifikuje – velik i važan segment biće posvećen radnim grupama i komisijama. Nema nikakve sumnje. Ono čuveno “ako nećeš ništa da uradiš, ti formiraj komisiju” naprednjaci su apdejtovali u verziju “ako hoćeš da uradiš sve suprotno, ti donesi strategije, formiraj radne grupe i komisije, usvoji zakone i radi dalje kako si namerio”.
Primera je mnogo. Recimo, od 2012. godine u tri smene rade razne medijske radne grupe i strateške komisije, proizvodi se tona dokumenata godišnje, sve pod pokroviteljstvom međunarodih organizacija, a situacija – nikada gora. Režimska glasila, urednici i novinari, koji čine cirka 95 odsto medijske scene, izgubili su sve funkcije osim plaćeničke: osim što nose predsednikovu sliku u novčaniku, samo što nisu za državne pare počeli da pucaju iz haubica na Vučićeve protivnike. Ako se tako što uskoro i desi, minimalne su šanse da će adekvatno odgovarati za što su zaslužne kontinuirane reforme pravosuđa, čak i ustavne, koje su od ove grane vlasti, uz međunarodno tapšanje po ramenu, napravile Vučićevu četku za čišćenje wc-šolje. Zapravo, nema oblasti u kojoj se sličan proces nije odvijao i odvija, i zaista je čudno da postoji bilo ko ko posle 12 godina veruje da se nešto po ovom pitanju i na ovaj način može suštinski promeniti.
HIPOKORISTIK ZA ORGANIZOVANI IZBORNI KRIMINAL
Tako stvari stoje i sa izbornim nepravilnostima, kako glasi pleonazam za organizovani izborni kriminal. Radne grupne i komisijske reforme izbornog procesa započele u ovoj oblasti, sasvim neopravdano i mnogo kasno iako je svima koji su iole bili informisani i kojih se to ticalo, odnosno koji nisu bili plaćeni da ih se to ne tiče, bilo jasno da niti jedni naprednjački izbori, od nekih lokalnih vanrednih 2013. godine do danas, nisu bili ni f od fer. Nije ni čudno, jer opozicija je dugo godina bila sravnjena sa zemljom ili kolaborantska, pa nije imao ko ni da se nešto buni, a građani su mahom bili hipnotisani šibicarenjem vlasti i njene propagande. Ipak, kada se na sve to gleda iz današnjeg ugla, ima tu i nečeg pozitivnog. Koliko god tragično zvučalo to da je Srbija pre dvanaest leta izgubila mogućnost da demokratski promeni vlast, toliko je dobro znati da naprednjačka ekipa zapravo nikada nije imala tako veliku podršku građana kakvu su rezultati izbora pokazivali. Dakle, nije sve tako crno i nisu ovdašnji ljudi baš tolike budale, kako neki vole da tvrde. Nego ovi mažnjavaju.
Prva radna grupa za poboljšanje izbornih uslova formirana je 2019. godine, a potom je tu bilo raznih inicijativa i pregovora, što pod pokroviteljstvom evropskih institucija, što onih “patriotskih” – između vlasti i desničarske opozicije. Nesrećna Ana Brnabić je neformalna šefica jednopartijske i misteriozne tzv. Radne grupe za saradnju sa Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju i Kancelarijom za demokratske institucije i ljudska prava u koordinaciji i praćenju primene preporuka za unapređenje izbornog procesa, koja je formirana u martu prošle godine. ODIHR je davala sugestije, vlast ih je zaprimala k znanju, a potom smo prisustvovali monumentalnoj izbornoj krađi u decembru prošle godine, koja se odvijala pred očima javnosti. Radna grupa je nedavno obnovila svoj rad po poznatom principu – vazda gladne koze sastaju se da se dogovore kako će zaštititi zasade kupusa.
Opozicija zahteva da bude uključena u procese koji će, kroz ispunjavanje preporuka ODIHR-a, obezbediti tzv. minimalne izborne uslove. Kažu, u proces treba da se uključe i nevladine organizacije. Vlast po tom pitanju za sada mrmolji. Ali, čak i da na tako što pristane, teško je očekivati neke kvalitetne pomake. I pored snažnijeg, doduše, ne baš superodlučnog pritiska međunarodne zajednice, odnosno EU. Realno, možemo zamisliti i najluđe scenarije kada su naprednjaci u pitanju – da recimo celu državu izmeste u kavkaski region, ali ne i da pristanu na nešto što može da ugrozi njihovu svevlast. Naime, naprednjački aktivisti pod izbornom kampanjom podrazumevaju isključivo kriminalne ili polukriminalne aktivnosti i medijsko blaćenje protivnika. Tako su ih učili. Ništa drugo i ne znaju.
KONFUZIJA OPOZICIJE
Kada se kritikuje opozicija, pravedno je uvek na početku naglasiti da ona radi u vrlo nepovoljnim okolnostima i da se sa malo resursa bori sa neuporedivo jačim protivnikom. Ne možeš baš mnogo kritikovati partiju šahiste koji ima osam figura manje na početku, i to još crnih. Ona se često nalazi pred tamnovilajetskom dilemom: ako uzmeš, kajaćeš se, ako ne uzmeš, opet ćeš se kajati. Svakako, međutim, nema opravdanja za to što joj je često više u fokusu međusobno nadgornjavanje nego promena vlasti, odnosno to što neki – konkretno – zahteve građana i dela javnosti za ujedinjeni opozicioni nastup doživljavaju kao mogućnost da paternalistički nameću volju drugima.
Tamovilajetska je i odluka da li izaći na lokalne izbore ili ih bojkotovati. I jedno i drugo je zapravo pogrešno, istovremeno i pravilno. Nema nikakve sumnje da su zahtevi grupacije okupljene oko ProGlasa opravdani. Jasno je da bi bilo politički suludo izaći na predstojeće beogradske i druge lokalne izbore pod nepromenjenim okolnostima. Time bi se faktički legitimizirala izborna krađa, a pitanje je i da li bi građani imali volju da u značajnom broju učestvuju u tom cirkusu, unapred izgubljenoj bici. Glasači opozicije su, je li, sofisticirani i zahtevni.
Sa druge strane, videli smo da bojkot 2020. godine baš i nije doneo velike efekte. Nešto se Zapad nije preterano uzbudio, a ni građani. Doduše, bilo je to nekakvo čistilište unutar opozicije. Bar donekle. Potom, bojkot podrazumeva jednu ozbiljnu i sveobuhvatnu strategiju koja opet podrazumeva i ono šta će se raditi i do izbora, i na dan izbora, i posle njih. Ali, čini se da takve strategije u ovom trenutku, bar ne razrađene, nema. Kao što je nije bilo ni 2020. A i pitanje je koliko će građani, u kom broju, biti inspirisani da učestvuju u bojkot-akcijama na ovu deprimirajuću skupoću.
Ali, svakako je najgore od svega da po ovom pitanju dođe do svađe unutar opozicije. Koliko se vidi, postoje i stranke koje nisu za bojkot čak i ako se izborni uslove ne promene, ali to za sada ne smeju javno da kažu. A podela ne mora biti samo međustranačka, ona može da se desi i po unutarstranačkim šavovima i da stvori dodatnu konfuziju među građanima. Zašto bi, recimo, Kragujevčani imali pravo da imaju opozicione zastupnike u gradskom parlamentu, a Nišlije ne? A obe ture izbora su bile neregularne. Da li bi strategija bojkota u tom slučaju podrazumevala i izlazak poslanika i odbornika iz parlamenata u koje su ušli na decembarskim izborima, pitanje je na koje za sada nemamo odgovora. Kao ni šta će biti posle izbornog dana…
Milorad Đurić, politikolog, skreće nam, međutim, pažnju da je nezahvalno očekivati od političkih aktera da govore o operativnim i taktičkim potezima u političkoj situaciji kakva je ova.
“To je kao kada biste u šahovskoj partiji svom protivniku unapred govorili o potezima koje ćete povući”, kaže Đurić. Zato i nismo baš preterano pritiskali sagovornike iz opozicije da nam pričaju o konkretnim akcijama.
ŠTA SU TO ELEMENTARNI IZBORNI USLOVI?
Miloš Jovanović, predsednik Nove demokratske stranke Srbije, u razgovoru za “Vreme” ističe da opozicija očekuje razgovor sa vlastima, odnosno zajednički rad na stvaranju elementarnih izbornih uslova. Bilo da vlast odbije razgovore, bilo da oni ne budu učinkoviti, Jovanović smatra da ih treba aktivno bojkotovati. Kaže da je za vakta naprednjaka teško očekivati odista fer i poštene izbore, jer je finansijska moć jednih i drugih neuporediva, kao i medijska zastupljenost. Smatra da je nemoguće očekivati da, recimo, režimske televizije kao što su Pink, Prva, Hepi i B92 promene uređivačku politiku, ali da bi se RTS možda mogao obavezati da kvanititativno obezbedi ravnopravnost između stranaka vlasti i opozicije. Pod elementarnim uslovima Jovanović podrazumeva i prestanak zloupotrebe prava na prebivalište, odnosno sređivanje biračkog spiska.
“Deluje malo verovatno da će vlast pristati i na minimalne, elementarne uslove. Ako je suditi prema scenama iz Male Krsne i po mnogim dojavama koje nam pristižu mimo kamera, praksa zlopotrebe prava na prebivalište i dalje se nastavlja. Naprednjaci očigledno nemaju nameru da prepuste vlast opoziciji bilo gde. Dakle, veoma je moguć scenario da se ama baš ništa ne promeni. U tom slučaju, mi ne smemo pristati na ove izbore i moramo učiniti sve da do njih ne dođe”, kaže Jovanović.
Na pitanje šta podrazumeva pod tim da će opozicija učiniti sve da do izbora ne dođe, Jovanović odgovara da i opozicija i građani imaju pravo da spreče održavanje izbora koji su nepošteni i besmisleni. Ne otkriva detalje, mi ne insistiramo, ali kaže da će u pitanju biti akti građanske neposlušnosti i građanskog otpora.
“Dakle, nije u pitanju borba opozicije nego svih građana. Svi zajedno moramo da pokažemo dovoljno zrelosti i odlučnosti da sprečimo da nama vladaju oni koji nemaju većinu, jer da je imaju, ne bi krali izbore. Naravno, mnogo toga će zavisti od zrelosti i odlučnosti opozicije, ali pre svega od svesti građana koliko je situacija loša. Ako nešto ne uradimo, sasvim sigurno klizimo u neku vrstu lajt-diktature”, kaže on.
Jovanović ističe da je, ukoliko do bojkota dođe, neophodna sveobuhvatna strategija čiji će bojkot biti samo jedna tačka. Što se tiče njega i njegove stranke, ona može biti veoma široka, mogu se najrazličitije stvari staviti na sto zarad “delegitimizacije vlasti koja urušava pravnu državu na svakom koraku”. Ne isključuje mogućnost da ta strategija obuhvati i izlazak poslanika i odbornika opozicije iz republičkog, pokrajinskog i lokalnih parlamenata izabranim na decembarskim izborima.
On, međutim, kaže da u delu proevropske opozicije postoji skepsa prema bojkotu kao kvalitetnom i efikasnom načinu borbe, zato što su se “opekli 2020. godine”. Prema njemu, tada nije bio dobar tajming za bojkot i to je vreme pokazalo. A sada jeste.
Srđan Milivojević iz Demokratske stranke takođe smatra da bojkot mora biti zajednička odluka svih aktera unutar opozicije i da mora biti strateški promišljena. On, po njegovom mišljenju, mora da bude aktivan, da podrazumeva poziv građanima da ne izađu na izbore, ali i da se izbori na neki način osujete, odnosno onemoguće. Ni on nije želeo da govori o detaljima aktivnog bojkota na izborni dan, jer kaže da će svaki detalj i svako razmišljanje koje neko iz opozicije iznese “mafijaški režim Aleksandra Vučića” zloupotrebiti.
PRITISAK MEĐUNARODNE ZAJEDNICE
U moru neuspeha, opozicija je ostvarila i jednu veliku pobedu – posle rezolucije Evropskog parlamenta sve koprene su pale i karakter Vučićevog režima u demokratskom svetu je u potpunosti razotkriven. No, običan građanin koji je posle rezolucije očekivao čuda sada je malo deprimiran. I zaista se čini da rezolutni stav EP ne prate druge međunarodne institucije niti se on baš snažno očituje u bilateralnim odnosima. No, možda treba vremena. Uglavnom, za opoziciju ima još mnogo posla na međunarodnom planu, a uzdati se da će strani pritisak dovesti do ozbiljnih promena do juna – kanda nije dovoljno realan. Kao što je upitno i da li će Vučićev režim napraviti ustupke ni da je pritisak koji dolazi sa te strane sveta neuporedivo veći.
Naprednjaci uspešno trguju sa nekim uticajnicima demokratskog sveta, a pritom im odgovara katastrofalna politička situacija na svim stranama sveta. Ne moraju, bar ne zasad, da prave velike krize i nemire, drugi to rade namesto njih. Neki zapadni krugovi su odavno shvatili kako funkcioniše Vučićev režim: što više gubi legitimitet, to više ustupaka čini, na političkom ili ekonomskom planu. Dakako, pod uslovom da im se ne dira u vlast. I tu se sada dešava nekakva igra koju je teško pratiti.
Srđan Milivojević kaže da, zbog svega toga, građani ne smeju da dozvole da budu deprimirani. “Treba da budu svesni da je to naš posao. Ne možemo da očekujemo da će doći neko sa Zapada i rešiti naše probleme. Pred svima nama izbor je lak. Ili ćemo trpeti da živimo u mafijaškoj državi ili ćemo se pobuniti. Niko ne bi trebalo da se krije iza Zapada ili ovog ili onog političkog aktera. Do svakoga je da kaže: pristajem ili ne pristajem da me ovaj režim ponižava i da zemlja nestaje pred našim očima”, kaže Milivojević.
Joavnović, u skladu sa načelima svoje stranke, kaže da ne očekuje ništa od međunarodnog, odnosno pritiska Zapada kada je reč o izbornim uslovima u Srbiji. Misli da se njima nije dobro ni obraćati. Treba, kako kaže, “sam prati svoj prljavi veš”.
“Ljudi sa zapada imaju ovde drugu vrstu geopolitičkih i ekonomskih interesa. Mislim da ih Vučić može zadovoljiti što biznis-projektima, što kroz kosovsku politiku koja je doživela potpuni slom i apsolutno ide na ruku zapadnim silama. Vučić još ima njihovu podršku i sredstva kojima će je i dalje kupovati. Drugo, potrebno je istinsko demokratsko sazrevanje našeg naroda, a ono se ne može nametnuti spolja, ono je stvar unutrašnje snage jednog društva. Sve što dolazi spolja jeste prečica koju ćemo kad-tad platiti. Ako mi ne uspemo da rešimo svoje probleme, ako kod nas ne sazri svest o demokratiji i normalnosti, o tome šta se sme a šta ne sme raditi u jednoj demokratiji, neće to moći da reši ni neko sa strane”, smatra Jovanović.
HIBRIDNI REŽIM
Politički analitičar Dejan Bursać podeća na sve dijaloge i radne grupe koje su se do sada bavile poboljšanjem izbornih uslova i ukazuje da je u Srbiji na delu hibridni režim. To znači da je vlast spremna da mnoge stvari stavi na papir, provuče kroz zakone i podzakonske akte, ali da se praksa od papira uvek razlikuje.
“U prevodu, stranke opozicije i građani ne mogu nikada da budu sigurni na šta će izbori ličiti. Mogu SNS i Vučić da se obavežu na sve moguće ustupke sveta, ali da se u samoj kampanji i na sam dan izbora odvijaju prakse na koje smo već navikli. Mnoge od tih praksi su već po našim zakonima i podzakonskim aktima zabranjene, pa im to ne smeta. Ne znam kako u toj situaciji da se opozicija izbori za minimalne uslove osim da pojača sopstvenu mobilizaciju i organizuje bolju kontrolu izbornog procesa, pa bar da spreče neke od tih praksi”, kaže Bursać.
On takođe tvrdi da je bojkot 2020. bio negativno iskustvo i za opoziciju i za građane.
“Ne kažem da je tadašnji bojkot bio loša ideja, ali je bio loše sproveden. Stranke opozicije su se uzdale u međunarodni, zapadni faktor, koji je trebalo da se prenerazi činjenicom da u skupštinama nema opozicije. Naravno, to se nije desilo. Pogrešno su procenjene međunarodne okolnosti. Nisam siguran ni sada da će se mnogi jako potresti ako bude bojkota, pogotovo što su u pitanju lokalni izbori. Imamo primer iz Albanije. Opozicione stranke su bojkotovale lokalne izbore: izlaznost je bila veoma niska, stranka Edija Rame pobedila je na njima… I niko nije trepnuo. Nije bilo nikakvog efekta”, kaže Bursać i dodaje da u tom pogledu nije siguran da je bojkot u ovom trenutku dobra ideja.
“No, još je gore da vi tri meseca pred izbore ne znate ni da li ćete izaći na njih, niti u kojoj formi. To zbunjuje birače. Izađite sa jasnim stavom, bez obzira koji je to stav. Ova preganjanja zbunjuju birače i šalju ima pogrešne i konfuzne poruke”, kaže on.
Politikolog Milorad Đurić je optimističniji. On kaže da smo svedoci krucijalne promene odnosa u trouglu režim-opozicija-međunarodna zajednica. Opozicija je, prema njemu, ovom promenom osvojila mogućnost da potvrđuje ili osporava legitimnost i legalnost političkih procesa uključujući izbore, pred međunarodnom zajednicom (Evropskom unijom, pre svega).
“To je zaista velika promena u odnosu na prethodnih dvanaest godina. Režim je u dubokoj defanzivi i ima samo dve mogućnosti – da ispunjavanjem preporuka oko izbornih uslova vrati sebe ‘u igru’ (s tim, što će na taj način verovatno izgubiti vlast u Beogradu i nekim drugim gradovima) ili da odustane od ispunjavanja preporuka i, suštinski, u potpunosti ugrozi odnose sa EU. To bi za aktuelnu vlast imalo, srednjoročno i dugoročno gledano, nesumnjivo katastrofalne posledice. Ovakav negativan ishod bi bio izvestan čak i uz kalkulacije u vezi sa eventualnom Trampovpm pobedom na američkim predsedničkim izborima. Sve u svemu, mislim da je realno očekivati, bez obzira na bučnu i besnu režimsku retoriku, izvesnu normalizaciju izbornih uslova”, kaže on.
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
