Branko Bulatović je na mestu genseka FSCG bio od početka raspada nekadašnje zajedničke fudbalske organizacije. U teška vremena izolacije i opšteg propadanja, uspeo je da samu fudbalsku organizaciju zaštiti od direktnog uplitanja sa strane. Preživeo je i Miloševića i krizne štabove postoktobarske Srbije i ubijen je u trenutku kada se i reprezentativni fudbal našao na niskim granama.
Devedesete je obeležila potpuna propast srpskog klupskog fudbala pri čemu se nije znalo ko stoji na čelu klubova i gde odlazi novac od prodaje igrača. Nekada jaka liga srozala se na provincijalni nivo, što je, uostalom, bila sudbina čitavog društva. Dok se u svetu fudbal pretvorio u snažnu granu privrede, ovde se ni dan-danas ne zna ko stoji na čelu klubova. Ambijent koji je stvoren u poslednjih dvanaestak godina nikako nije išao u prilog fudbalu kao „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“. Da li su kriminalci, odnosno oni koji su tako bili prepoznati, videli svoju šansu da preko fudbalskih klubova operu neki novac ili steknu bolji društveni status, nikada nije do kraja rasvetljeno. Činjenica je da je u poslednjih desetak godina ubijeno više lica koja su bila na čelnim pozicijama određenih klubova. Na nesreću, Branko Bulatović se pridružio tužnom nizu koji počinje ubistvom Miše Nikšića 1995. godine ispred kafića Mig u Beogradu, tada „vlasnika“ nižerazrednog FK Zvezdara. Tri godine docnije, na Novom Beogradu je ubijen vlasnik FK Železnik Jusuf Bulić zvani Jusa, predvodnik kluba u usponu i danas stabilnog prvoligaša. Njegov naslednik, sin Aca Bulić, danas je predsednik Zajednice prvoligaša SCG i vlasnik lanca sportskih kladionica Lavovi, što bi moglo da se protumači kao neka vrsta sukoba interesa.
Vlasnik nekadašnjeg zonaša Obilića i pre osam sezona prvaka tadašnje SRJ Željko Ražnatović Arkan ubijen je u zimu 2000. godine, a na čelu kluba zamenila ga je supruga Svetlana Ceca Ražnatović. O tome kako su prodavani pojedini fudbaleri tokom upravljanja Arkana i Cece vodi se istraga već godinu dana u okružnom tužilaštvu, a izvor „Vremena“ kaže da će se na kraju verovatno ispostaviti da je sve „pokriveno papirima“. Posle Ražnatovića ubijen je Radoslav Trlajić zvani Bata Trlaja, u to vreme predsednik FK Bežanija, čovek za koga se tvrdilo da je duboko u organizovanom kriminalu“. U leto 2001. ubijen je i Branislav Trojanović zvani Trojke, tadašnji prvi čovek FK Zvezdara. Treba reći da se ovom nizu može priključiti i nerazjašnjeno ubistvo košarkaša Partizana i reprezentacije Harisa Brkića u jesen 2000. godine.
S druge strane, poznato je da je vlasnik novosadskog FK Veternik Nenad Opačić, koji je nedavno osuđen u Okružnom sudu u Novom Sadu na 15 godina robije i kome se sudi u posebnom odeljenju Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal.
Otkud svi ti ljudi u fudbalu, dosad nije bilo jasno, a teško je poverovati da ćemo saznati dok se pravno ne odredi status fudbalskih i drugih sportskih klubova. Neverovatno je da se u državi u kojoj gotovo niko ne ide na utakmice fudbalskog prvenstva toliko pojedinaca, koji su se na čudan način obogatili, prihvata vlasničke pozicije. Da li je to zbog mogućnosti da se prodajom igrača uzme novac na lak način, pitanje je za istražne i poreske organe.
U čitavoj postavci Branko Bulatović se pojavljuje kao čovek na važnom mestu koji kao da je samo brinuo o reprezentaciji, dok je bilo igrača od kojih se mogla napraviti dobra ekipa. Kakva je uloga ljudi koji su na čelu klubova, koliki je uticaj navijačkih grupa, da li neko reketira fudbalere (o čemu je navodno onomad govorio Mladen Krstajić, danas fudbaler nemačkog Verdera, a ranije prvotimac beogradskog Partizana), koja je uloga menadžera, pitanja su na koja fudbalska organizacija nije bila nikada u stanju da odgovori.
Pored svega, usled neverovatne ekspanzije evropskog fudbala, ljudi iz Srbije i Crne Gore dobili su mogućnost da se klade do besvesti u hrpi novootvorenih sportskih kladionica koje opet vode ljudi „čudnog poslovnog gabarita“. A čaršija priča da su u pitanju veliki novci koji se vrte, a država još nije smogla snage da sredi tu oblast. O Zakonu o igrama na sreću govori se dve i po godine, ali smo svi svedoci da se kladionice masovno i dalje otvaraju, što je siguran znak da je u pitanju unosan posao.
Kada narod bude trošio novac koji daje kladioničarima za kupovinu karata za sportske priredbe i sportskih suvenira, znaćemo da se ovde nešto promenilo.
