Poslednja odbrana od varvara

U subotu je istekao rok koji je leks specijalis odredio Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture da Kompleks Generalštaba izbriše iz Centralnog registra nepokretnih kulturnih dobara Srbije. Zaposleni su odbili da to urade uprkos pretnjama otkazom. Sad im se naređuje da osim zgrada Generalštaba, koje je projektovao Nikola Dobrović, izbrišu ukupno 15 kulturnih dobara sa još šireg područja. Oni i to odbijaju.

Republički zavod: Vasić nije uspeo da izbriše Generalštab iz Centralnog registra

Kontekst ovog slučaja je sledeći: poslanici, njih 130, izglasali su 7. novembra leks specijalis koji je mimo Ustava i svih važećih zakona ukinuo Kompleksu Generalštaba status kulturnog dobra u nameri da se omogući njegovo rušenje za potrebe zidanja hotela i stambeno-poslovnog naselja Trampovog zeta. Ubrzo se ispostavilo da je, bez obzira na leks specijalis, Generalštab i dalje kulturno dobro zato što ima tri nivoa zaštite, a autori ovog posebnog zakona su skinuli samo jednu. Zato je od Skupštine Srbije hitno zatraženo autentično tumačenje leks specijalisa. Po ovom predlogu, navedeno je da se leks specijalis odnosi na mnogo veće područje od onog kojim se bavio u prvobitnoj verziji, čak sve do Slavije, čime se osim zgrada Generalštaba traži brisanje statusa kulturnog dobra sa ukupno 15 objekata (kasnje će biti više reči o ovome). U vreme pisanja ovog teksta, u Skupštini Srbije je sednica na kojoj će, iskustvo govori, većinska SNS koalicija glasati za tako predloženo autentično tumačenje.

foto: marija janković

ŠTA NAM RADE

Od zaposlenih se i sad traži da sve to ispune. Izrečena je i pretnja da će, ako bude trebalo, ceo Republički zavod za zaštitu spomenika biti ukinut.

Dr Nenad Lajbenšperger, istraživač-konzervator Republičkog zavoda, osoba koja vodi Centralni registar nepokretnih kulturnih dobara Srbije i koja je zadužena za njihovo brisanje iz Centralnog registra, kaže za “Vreme”: “Ne bojim se otkaza i spreman sam na tu posledicu svog delovanja. Biće mi samo žao što neću biti u prilici da završim poslove koje sam započeo, ali postoje i drugi načini na koje može uspešno da se radi na zaštiti nasleđa”.

Odbio je da izbriše Kompleks Generalštaba iz Centralnog registra zato što pre svega smatra da su “sve aktivnosti oko takozvanog skidanja zaštite protivne drugim postojećim zakonskim aktima naše zemlje pa i Ustavu, ali i pravilima i praksi zaštite nepokretnih kulturnih dobara. Postupak ukidanja zaštite jednom nepokretnom kulturnom dobru je nešto u čemu moraju da učestvuju stručnjaci koji su za to obrazovani i obučeni, a pri tome imaju i iskustvo iza sebe u vrednovanju određenog prostora ili objekta po različitim kriterijumima. Na primeru ovih objekata se može videti da na tome nisu radile takve osobe, već ljudi koji nemaju dovoljno stručnih znanja, kao i političari, koji takođe nisu osposobljeni za tu vrstu posla. Kada nestručni ljudi ili nedovoljno informisani političari predlažu Vladi i Narodnoj skupštini donošenje određenih pravnih akata koje se tiču zaštite nepokretnog nasleđa, onda dobijemo nezakonitu Odluku o prestanku svojstva kulturnog dobra Zgradama Generalštaba Vojske Srbije i Ministarstva odbrane u Beogradu, a potom i pomenuti Leks specijalis sa niz nelogičnosti i grešaka, takvih da i sami narodni poslanici koji su ga predložili i glasali za njega traže njegovo autentično tumačenje”.

Lajbenšperger dodaje i da “vlast nije uspela da uradi skidanja zaštite sa Zgrada Generalštaba niti na zakonit način, niti neprimetno, pa je probala da to provuče nezakonito, a onda pomislila i da je jedini zakonit način da donese drugi zakon, specijalno za rešavanje tog problema. Napravljen je opasan presedan, pošto sada vlast na takav način može da promeni bilo koji zakon u zemlji i da pokuša da radi bukvalno šta hoće. Znači, ima sumnje da je ceo postupak donošenja leks specijalisa protivustavan i radije bih sačekao tumačenje Ustavnog suda o tome nego pristao da to uradim mimo postojećeg zakonodavstva”.

Objašnjava i da je leks specijalis “u mnogome nedorečen. Propisuje da se uradi postupak koji do sada nije postojao u praksi ali ga nije jasnije definisao. Samo brisanje iz Centralnog registra spomenika kulture podrazumeva čitav niz administrativnih postupaka. U ovom slučaju nije jasno ko bi te postupke i na koji način sproveo. Tako da je i nepostojanje instrukcija o samom tom postupku jedan od razloga zbog kog ni ne mogu da ga sprovedem. Na kraju, svi postupci sa skidanjem zaštite tim objektima su po mom mišljenju akta izdaje Republike Srbije pošto su osobe koje to sprovode, sa jedne strane, izdale poverenje koje im je ukazano od strane naroda, a sa druge strane su izdale samu državu”.

Nenad Lajbenšperger naglašava da je “uništavanje kulturnog nasleđa zločin u svakom slučaju i podleže krivičnoj odgovornosti, a ako to neko radi svojoj zemlji, onda je to jasan čin izdaje. Rušenje spomenika kulture ne bi trebalo da je dozvoljeno ni na koji način, a ako postoje više sile, onda su ti postupci potpuno drugačiji. Ovde viša sila ne postoji osim ako ne postoje neke pretnje od velike svetske političke i vojne sile. Kao stručnjak koji se skoro dve decenije bavi istraživanjem i zaštitom nepokretnom nasleđa Republike Srbije i srpskog naroda, ne vidim ni jedan razlog da se zaštita ukine ovim objektima. Objekat koji je oštećen se može popraviti, a u ovom slučaju to nije veliki konzervatorski problem, ali je svakako finansijski zahtevan. Međutim, kad bi država htela, našla bi novac za to, baš kao što je pronađen za obnovu mnogih drugih objekata stradalih tokom proleća 1999. godine”.

PROŠIRIVANJE ZONE BEZ ZAŠTITE

Međutim, sudeći po pomenutom autentičnom tumačenju leks specijalisa, država razmišlja u suprotnom pravcu. U njemu se predlaže da Republički geodetski zavod i Republički zavod za zaštitu spomenika kulture izbrišu zaštitu sa objekata na prostoru između ulica Vojvode Milenka, Svetozara Markovića, Kralja Milana, Dobrinjske, Admirala Geprata, Balkanske, Ulice hajduk Veljkov venac i Sarajevske. To je mnogo širi prostor od onog koji je obuhvatala prva varijanta leks specijalisa, između ulica Kneza Miloša, Masarikove, Birčaninove i Resavske. Na tom širem prostoru trebalo bi ukinuti status kulturnog dobra sa 15 objekata, pa i sa Amama kneza Miloša, Vaznesenjske crkva, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Kasarne sedmog puka, Zgrade starog Generalštaba, zgrade Vlade, Studentskog kulturnog centra, Oficirskog doma i sličnih važnih i vrednih toponima grada.

“Koliko sam ja imao uvid u tekst takozvanog autentičnog tumačenja, njime se ne traži brisanje statusa nepokretnih kulturnih dobara na prostoru koji je definisan tim aktom, nego se vrši suspendovanje mera zaštite u slučaju kada bi se one kosile sa potrebama pravljenja prostornog plana i sprovođenja aktivnosti definisanih u leks specijalisu”, kaže Lajbenšperger. “Praktično, ti objekti bi ostali nepokretna kulturna dobra, ali služba zaštite ne bi imala mogućnost da ih štiti onako kako je to predviđeno Zakonom o kulturi, Zakonom o kulturnom nasleđu, Zakonom o kulturnim dobrima, te drugim zakonima i pravnim aktima naše zemlje. U okviru tumačenja se nalaže katastru da izvrši brisanje, što je još jedno pravno nasilje i gaženje nekih drugih tačaka mnogih zakona Republike Srbije”.

Međutim, svakom je jasno da je rezultat isti – proširena je zona grada bez zaštite. U ovom trenutku i Generalštab i ceo taj deo grada mogao bi da zaštiti “samo Ustavni sud. Mogao bi da leks specijalis proglasi neustavnim. Svakako da je i pritisak javnosti veoma značajan u tome”, kaže Nenad Lajbenšperger.

ZAŠTO DRŽAVA TREBA DA ŠTITI GENERALŠTAB

Šta je to zbog čega država treba da štiti Generalštab, ovakav kakav je sad, oštećen od NATO bombardovanja 1999, kao i područje na kome se nalazi? Zašto ga ne treba iznajmiti američkoj firmi na 99 godina sa mogućnošću da postane njena svojima zauvek?

Estela Radonjić Živkov, konzervator Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, nabraja prvo tri pomenute zaštite tog područja i objekata na njemu: “Kompleks Generalštaba obuhvata dva monumentalna objekta – zgradu Generalštaba A (Kneza Miloša 33) i zgradu Generalštaba B (Birčaninova 5) zajedno sa pripadajućim dvorištem i urbanističkim prostorom koji ih povezuje u jedinstvenu arhitektonsko-urbanističku celinu. Kompleks je 2005. godine proglašen za nepokretno kulturno dobro. Zatim: na istoj celini nalaze se još dva spomenika kulture – Stari Generalštab, takozvana Kamena palata i Kasarna Sedmog puka. Stari Generalštab je građen od 1924. do 1928. prema projektu arhitekte Baumgartena i jedan od najreprezentativnijih primera administrativne arhitekture međuratnog perioda u Srbiji, a Kasarna sedmog puka je podignuta krajem 19. veka prema projektu Dragutina Đorđevića, prva je moderna kasarna u novovekovnoj Srbiji i važan primer rane modernizacije državnih institucija. Sve ove zgrade, kao i parcele na kojima se nalaze, istovremeno su deo zaštićene prostorno-kulturno-istorijske celine Područje uz Ulicu kneza Miloša, koja predstavlja prvi administrativni centar moderne srpske države. Ova višeslojna zaštita znači da se prostor ne štiti samo na nivou pojedinačnih objekata, već kao celina od izuzetnog urbanističkog, arhitektonskog i istorijskog značaja”.

Povodom razloga zašto su zaštićene dve zgrade Generalštaba, navodi da je “Nikola Dobrović jedan od najznačajnijih modernističkih arhitekata jugoistočne Evrope, a njegov kompleks Generalštaba predstavlja vrhunac njegovog stvaralaštva. Ovo delo je izuzetno zato što predstavlja jedan od najviših dometa modernističke arhitekture u Srbiji i regionu – artikuliše ideju moderne države kroz snažnu kompoziciju, monumentalnost i jasno definisane urbanistički kontekst, uvodi inovativne konstruktivne i urbanističke principe za 1950. godine, naročito u načinu na koji se objekat uklapa i gradi dijalog sa gradskom strukturom. Takođe, predstavlja remek-delo modernizma i brutalizma, prepoznato i vrednovano u svetskim okvirima kao jedinstven primer sinteze arhitekture, urbanizma i simbolike”.

Pored arhitektonsko-urbanističkog značaja, “kompleks Generalštaba poseduje snažnu simboličku i memorijalnu dimenziju”, kaže Radonjić Živkov, kao i da “svojom pozicijom i formom ostvaruje funkciju simbolične kapije Beograda i da ga materijalizacija, odnos punog i praznog, simetrije i asimetrije čine jedinstvenim primerom arhitekture koja gradi narativ kroz formu”.

Podseća da je “nakon 1999. godine kompleks stekao i memorijalni status – postao je simbol otpora agresiji, ali i simbol svih stradanja Srbije krajem 20. veka. Najzad, široka podrška stručne javnosti, građana, studenata i međunarodnih organizacija u odbrani Generalštaba dala je kompleksu i savremenu društvenu vrednost: postao je simbol borbe za javni interes, vladavinu prava i očuvanje kulturnog nasleđa”.

foto: marija janković

PODRUČJE ULICE KNEZA MILOŠA

Područje Ulice kneza Miloša je zaštićeno, navodi Estela Radonjić Živkov, zbog svojih “urbanističkih vrednosti – jedna je od najstarijih i najvažnijih linearnih osi Beograda, sačuvane trase i vizura, arhitektonskih vrednosti – niz reprezentativnih objekata državne administracije, vila, ambasada i kulturnih institucija iz 19. i 20. veka, istorijskih vrednosti – bila je centralna državna i upravna ulica Srbije još od vremena kneževine i kraljevine, ambijentalnih vrednosti – karakterističan drvored, širina ulice, ritam gradnje i urbanističkih kompozicija, memorijalnih vrednosti – ulica koja je više puta bila svedok prelomnih istorijskih događaja, uključujući NATO bombardovanje 1999. Ona je prepoznata kao graditeljska celina i zato svaki zahvat u njoj mora biti usklađen sa merama zaštite”.

Pa ipak, na kraju Ulice kneza Miloša je podignut oblakoder, poznat kao Skyline. Estela Radonjić Živkov smatra da je time “značajno narušena kulturno-istorijska celina ove ulice” i navodi da je “narušena silueta ulice jer visina novog objekta višestruko prevazilazi tradicionalne gabarite ove reprezentativne državne ose; poremećena je vizuelna harmonija budući da toranj dominira prostorom i potiskuje čitljivost istorijskih i modernističkih objekata u okruženju; degradiran je zaštićeni ambijent jer je odnos skale, ritma gradnje i prostorne percepcije koji je karakterističan za ovu ulicu, ozbiljno poremećen; uništena je i Zgrada Saveznog MUP-a, vredan primer monumentalne administrativne arhitekture druge polovine 20. veka koja je bila sastavni deo ove urbane celine i doprinela njenom istorijskom kontinuitetu”.

Šta će biti sa Kasarnom sedmog puka i Zgradom starog Generalštaba ne zna se, a postoji bojazan da će biti pretvorene u kazino i ulaz u Trampov hotel. Estela Radonjić naglašava da su oba objekta “zaštićena kao kulturna dobra, i svaka intervencija mora dobiti uslove tehničke zaštite od Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Međutim, u praksi se putem leks specijalisa pokušava suspendovati taj proces, pa građevinski inženjeri s pravom upozoravaju da masivni podzemni radovi i duboki temelji za kule mogu ugroziti statiku istorijskih objekata. Nijedan ozbiljan stručnjak ne može garantovati stabilnost starih zgrada ukoliko se oko njih gradi toranj od nekoliko desetina spratova. Bez obzira na pitanja statičke stabilnosti, svaka nova izgradnja u neposrednoj blizini ova dva nepokretna kulturna dobra dovela bi do njihove ozbiljne degradacije i devastacije – kako fizičke, tako i ambijentalne”.

Po rečima Estele Radonjić Živkov, razlozi zbog kojih je autentičnim tumačenjem prošireno gradsko područje sa kojeg se očekuje skidanje zaštite, jasno su prepoznatljivi.

“Kako bi se stvorio privid legalnosti i omogućilo skidanje zaštite ne samo sa kompleksa Generalštaba, već i sa drugih zaštićenih objekata u bloku, čija bi devastacija bila politički manje vidljiva. Da bi se političkom odlukom preuzela kontrola nad urbanističkom politikom centra Beograda i prepustila se privatnom interesu i investitorima, mimo javnog interesa, stručnih procedura i zakonom propisanih nadležnosti. Da bi se uklonila služba zaštite kao prepreka investicionom urbanizmu. Ovim tumačenjem praktično se suspenduje primena Zakona o kulturnom nasleđu i isključuje čitava stručna služba zaštite iz postupka odlučivanja. U svakom smislu, ovo predstavlja opasan presedan koji direktno ugrožava celokupni sistem zaštite kulturnih dobara u Srbiji.”

Da li se boji da će dobiti otkaz, kao što se preti neposlušnima iz Republičkog zavoda?

“Ne. Plašim se onoga što bi se desilo ako bismo ćutali”, kaže Estela Radonjić Živkov.

“Moja profesionalna dužnost je da poštujem zakon i Ustav Republike Srbije, da štitim kulturno nasleđe Republike Srbije, da kažem kada se sistem zloupotrebljava. Ako zbog toga treba da snosim posledice, to će biti jasan pokazatelj u kakvom društvu živimo i spremna sam na njih. Zaposleni u ustanovama zaštite nisu tu da ćute pred nezakonitim pritiscima – naš posao je da branimo javni interes, kulturnu baštinu i svoju struku, što upravo i činimo.”