Ponovo na ulici

Kao najveća i u ma kakvom objedinjavanju opozicije nezaobilazna stranka, SPO je 10. januara 2000. u svojim prostorijama ugostio 16 opozicionih lidera – tom prilikom dogovoreno je da se zatraže vanredni demokratski i fer izbori na svim nivoima, da se od vladajuće nomenklature zatraži obustavljanje svih akata državnog terora i bezakonja i ukidanje postojećih represivnih zakona o štampi i univerzitetu. Sve do juna 2000. priča o ujedinjenoj opoziciji sa sve SPO-om (na čelu) uglavnom je ličila na idilu. Iako su se povremeno – prilikom organizacije velikog mitinga 15. aprila, ili posle preuzimanja Studija B 17. maja – čuli disonantni tonovi, činilo se izvesnim da su lične sujete i stranački interesi poklekli pred neophodnošću političkih promena. Početkom juna, međutim, SPO prvi put javno istupa suprotno stavu ostalih stranaka i ističe da, za razliku od njih, neće izaći na bilo kakve izbore, već samo na one koji bi odgovarali dogovoru od 10. januara. I dok je tadašnja vlast bila zauzeta organizovanjem tek raspisanih izbora, još uvek zvanično ujedinjena opozicija gložila se oko zajedničkih lista, predsedničkih kandidata i oko toga treba li uopšte na izbore izaći. Odlučivši konačno da se ipak bori, SPO 6. avgusta za predsednika kandiduje Vojislava Mihailovića, uprkos već očiglednoj činjenici da će zajednički kandidat opozicije biti Vojislav Koštunica. Pozivanje na desetogodišnju borbu, na tezu da SPO „ima najboljeg kandidata“ i nespornu činjenicu da su njegovi pripadnici najviše stradali od tadašnjeg režima izgleda ipak nije upalilo kod biračkog tela: 24. septembra SPO je izgubio poslanike i preko pola miliona svojih glasača.

Teško zamisliva mogućnost da će posle svega SPO ipak prihvatiti ono što se dogodilo 5. oktobra, definitivno je otpala povratkom lidera Vuka Draškovića iz Budve gde je boravio od juna, kada je na njega pokušan atentat. Tek što je pristigao, Drašković je izjavio da je srećan što je pobeđen režim, ali da to „nije ono za šta je narod demonstrirao“: „U Srbiji sam zatekao partizanštinu, bezakonje, revanšizam, jednoumlje najcrnje vrste. Privatne grupe proglašavaju sebe za krizne štabove i uz pomoć mafijaša koji su brzo od Miloševića prešli na stranu pobednika, haraju Srbijom, pljačkaju, linčuju“. Iako je samo nekoliko dana posle ovakvih tvrdnji Vuk Drašković istakao da je „SPO ponosan na to što je 600.000 članova bilo mudrije od rukovodstva“, kao i da „DOS nije supranik ni protivnik, već saveznik“, sednica Glavnog odbora održana 22. oktobra pokazala je da ozbiljni potresi u stranci neće izazvati bitne promene političkih stavova. Iz stranke je tada otišao Borivoje Borović (koji će 30. oktobra osnovati stranku Pravda i za sobom povući mnoge viđenije espeoovce), deo članova Predsedništva podneo je ostavku, a deo je razrešen – skupštinama mesnih i lokalnih odbora ostavljeno je da predlože poslaničke kandidate za predstojeće republičke izbore, Vuk Drašković je ostao na mestu lidera, a o bilo kakvim koalicijama nije bilo ni reči. Čak i tako uzdrman, SPO je zahvaljujući broju poslanika u republičkom parlamentu ušao u prelaznu vladu formiranu 24. oktobra: tom prilikom dobio je mesta potpredsednika, ministra vera, industrije, ministra za veze sa Srbima izvan Srbije, kao i koministra informisanja, pravde i finansija. Uprkos tom de jure uticaju, SPO je u svim ispitivanjima javnog mnjenja stajao izuzetno loše: svega 2,5 odsto ispitanika opredeljivalo se za ovu stranku, a posebno su poražavajući bili nalazi agencije Stratedžik marketing, prema kojima je od ispitanika koji se opredeljuju za DOS svaki treći nekada bio pristalica SPO-a.

Uporno insistirajući na otkrivanju odgovornih za ubistvo na Ibarskoj magistrali i na smenjivanju čelnih ljudi DB-a, SPO ipak s nadom ulazi u predizbornu trku. Rezultati su i ovog puta bili poražavajući: stranka čiji je predsednički kandidat 1990. godine osvojio 852.808 glasova i za koju je na republičkim izborima 1997. glasalo 793.988 birača, u decembru 2000. dobija svega 141.296 glasova i ne ulazi u parlament. „Klinička smrt“ SPO-a se u tom trenutku činila definitivnom, ali stranka ni tada ne priznaje greške, već svu svoju političku aktivnost bazira na kritici pre svega republičke vlasti i isticanju progona koji se protiv stranke navodno nastavlja. „Kampanja koja se posle 5. oktobra vodi protiv naše stranke pokazuje opravdanim strepnje da ćemo se posle odlaska Miloševića naći na ledini, zbog našeg doslednog desetogodišnjeg antikomunističkog stava, zbog našeg programskog opredeljenja za monarhiju, zbog Ravne gore, zbog naše hrabre nacionalne i antiratne politike i zbog toga što smo nečista savest gotovo svih. Naravno, narod brzo zaboravlja i ja nemam nameru da ga podsećam, treba se okrenuti budućnosti“, kaže Drašković u intervjuu za „Reporter“ u februaru 2001. ističući da iza hajke na SPO ne stoje svi iz DOS-a, „već oni najmoćniji, ili ona jedna najmoćnija partija“.

Na tradicionalnom ravnogorskom saboru u maju 2001. Vuk Drašković takođe već tradicionalno poziva na ustanak, konstatuje da „ovo još nije kao ono, ali ovo pokazuje velike ambicije da postane ono“ i zaključuje da „mi nismo ni ovo ni ono“. U tom smislu, ni Sabor stranke održan 20. maja iste godine ne donosi ništa novo: ističući da je odgovornost za predizbornu taktiku najviše njegova, Drašković ipak ocenjuje da bi u Srbiji izbila buna kada bi „svi mediji zaćutali na tri-četiri dana“, što nailazi na odoboravanje prisutnih i već uobičajene povike: „Svi, svi!“ Čak ni isporučivanje Miloševića Hagu 28. juna 2001. neće promeniti metu nastupa SPO-a. U zvaničnom saopštenju stranke tim povodom se kaže da je bivši predsednik trebalo da bude isporučen ranije, „i to zbog zločina koje je skrivio srpskom narodu i drugim narodima u okruženju, a ne na Vidovdan, zbog para i za pare s donatorske konferencije“: „Nesposobna, neuka i anacionalna vlada novih komunista, pred licem cele Srbije i sveta, pokazala je da ‘osuđuje’ zločine i zločince samo ako za ‘osudu’ dobija novac, pošto je i ona došla na vlast uz pomoć ratnih zločinaca“.

Rastuće nezadovoljstvo građana sporošću političkih reformi i padom životnog standarda, pokazalo se, ipak nije bilo toliko da bi stavovi SPO-a naišli na neku znatniju reakciju: prema ispitivanjima javnog mnjenja iz juna 2001, SPO je bio blizak tek jednoj desetini ispitanika. Za takvu situaciju, Drašković je uglavnom krivio medije i činjenicu da ovi ignorišu sve njihove aktivnosti. Međutim, iako je nesporna činjenica da su mediji povremeno previđali čak i mitinge SPO-a sa nekoliko hiljada prisutnih, ovo obrazloženje čini se malo nategnutim pošto je stranka i u mnogo gorim medijskim uslovima uspevala da zadrži i dodatno animira svoje pristalice. Veću pažnju javnosti SPO privlači jedino u avgustu 2001. i to tužbom Vuka Draškovića protiv Republike Srbije i DB-a. Tadašnji načelnik DB-a Goran Petrović izjavio je da je Draškoviću ponuđeno da prislušni uređaji postavljeni u njegovom stanu u vreme Miloševića budu uklonjeni „u prisustvu izvršnog organa“, što je ovaj odbio zbog mogućnosti da budu postavljeni „novi, savremeniji prisluškivači“. Kako Draškoviću nije odobren zahtev da uklanjanju uređaja prisustvuju on lično i novinari, cela stvar se završila tužbom i zahtevom za „bezuslovno uklanjanje uređaja i naknadu štete“.

I dalje insistirajući isključivo na tezama o povezanosti republičke vlade s „mafijaškim grupama“, zahtevajući vanredne izbore i tvrdeći da je pobeda blizu, SPO svoju aktivnost ipak menja (tj. konkretizuje) u martu ove godine. Prva akcija – prikupljanje milion potpisa za smenu Zorana Đinđića koju je pokrenula omladina SPO-a – nije naišla na veći odjek i, osim u saopštenju stranke, praktično nigde nije zabeležena. Stranka se, međutim, samo nekoliko dana posle početka te akcije okrenula onome u čemu je najbolja: 9. marta SPO u Kragujevcu okuplja desetak hiljada pristalica, a reči koje će tom prilikom biti izgovorene inspirisale su izveštače da prenesu kako je Drašković pozvao na ustanak protiv premijera. „Ovde smo večeras da Srbijom raznesemo seme bune, koje mora da grune kao đule protiv Zorana Đinđića, protivu njegovih heroja – ubica, protivu njegovih ministara, prijatelja – mafijaša i derikoža. Srbiju nam je okupirala jedna žuta sekta i mi moramo sebe, svoje porodice, potomstvo, naciju i državu da branimo od žutice“, objasnio je lider SPO-a, da bi, kad je tenzija malo pala, saopštio da je spreman na saradnju sa svim političkim subjektima koji su za izbore, makar to bili i radikali.

Slični mitinzi sa sličnom terminologijom i ciljevima nastavljeni su tokom aprila i maja ove godine, prisustvo Srpskog pokreta obnove u medijima postajalo je primetno veće, da bi najavom Vidovdanskog sabora za 28. juni doseglo stepen nezabeležen još od 5. oktobra. Govoreći o političkim zaslugama i političkoj sceni, Drašković je onomad izjavio: „Mi smo tresli to drvo, šljivu, 11 punih godina. I mi smo šljive uglavnom otresli, a onda su došli drugi i pokupili šljive. Sada, pak, vidimo ko su ti drugi, a sada konačno vidimo i da to nisu šljive, da je sve otvoreno“. Kako bi prema poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja za SPO glasalo svega 0,8 odsto ispitanika, može se ipak zaključiti da „sve“ nije baš toliko „otvoreno“. Konačno, veliko je pitanje koliko je Srbiji bitno ko je šljive tresao, a ko ih je pokupio.