Slučaj optužbi za seksualno zlostavljanje protiv Miroslava Aleksića izazvao je mnogobrojne reakcije. Dominantno je divljenje prema činu i hrabrosti glumica Milene Radulović, Ive Ilinčić i ostalih devojaka koje su smogle snage i odlučile da razotkriju sve ono što se, po njihovom svedočenju, godinama dešavalo u školi glume „Stvar srca“.
Javnost je, s pravom, ogorčena i pomalo uplašena celom pričom. S pravom, jer su ove devojke pokrenule mnoga važna pitanja koja sežu dalje od ovog slučaja. Postavljaju se mnoga pitanja bez valjanog odgovora. Jedno od njih, trenutno pomalo u senci, jeste takozvana sekundarna viktimizacija žrtava. Svi dosadašnji slični slučajevi, nakon što se slegne prvobitna zainteresovanost javnosti, u prvi plan su izbacivali ovaj kompleksan problem, sa kojim će se sigurno suočiti i Aleksićeve žrtve.
„SLUČAJ PAHOMIJE“
Iako kompleksnija, pre svega zbog direktne umešanosti crkve i države, „afera Pahomije“ može poslužiti kao dobar primer šta sve mogu očekivati ove hrabre devojke u sudskom procesu, ako do njega dođe. Sa druge strane, čini se da je krajnje vreme da se pravosudni sistem suoči sa činjenicom da je u slučajevima seksualnog zlostavljanja sudski postupak u velikoj meri dehumanizovan i da su potrebne temeljne reforme koje bi obezbedile zaštitu žrtava od sekundarne viktimizacije, ali ne one medijske, tabloidne, već sistemske. Ta reforma bi morala da obezbedi drugačiji tretman žrtava i spreči ponovno silovanje, ovog puta u sudnici.
Podsetimo se, „slučaj Pahomije“ je praktično pokrenut oktobra 2002. godine kada je jedan od maloletnih dečaka optužio vladiku Pahomija (Gačića), episkopa vranjskog, za seksualno zlostavljanje. On je svoj prvi iskaz dao pred inspektorima vranjskog MUP-a u potrazi za pravdom, ali i tražeći olakšanje, oslobođenje od psihičkih problema koji su ga godinama mučili.
Ubrzo se ispostavilo da on nije jedini. Pridružila su mu se još četvorica dečaka koji su imali slična iskustva sa vladikom Pahomijem. Dečaci su nakon iskaza u policiji, nakon konsultacija sa svojim zastupnikom advokatom Aleksandrom Stojkovićem i roditeljima odlučili da progovore i za lokalni nedeljnik „Vranjske“, u kome su obelodanjeni samo delići Pahomijevih zlodela.
Oprostićete mi na ličnoj noti, ali kao neko ko je slušao i beležio njihove ispovesti, do dana današnjeg, a novinarstvom se bavim tri decenije, ništa mučnije nisam čuo ni doživeo od tih priča koje su bile neverovatno iskrene i bolne. Ovo je važno jer je to bio samo početak njihovog hoda po mukama, stazama i bogazama srpskog pravosuđa.
PONAVLJANJE TRAUMA
Istraga protiv Tomislava Gačića, odnosno vladike Pahomija, pokrenuta je 14. februara 2003. godine, a suđenje, odnosno optužni predlog, podnet je 24. aprila iste godine. Postupak je formalno okončan 2006. godine, kada je Vrhovni sud Srbije po zahtevu za zaštitu zakonitosti utvrdio da su tokom suđenja povređena prava dečaka, te je zbog toga kod dvojice dečaka došlo do zastarevanja. U druga dva slučaja, Tomislav Gačić je oslobođen krivice. Ministarstvo pravde je isplatilo dečacima po milion dinara kao naknadu za pretrpljenu štetu, međutim, sudija Katarina Ranđelović, koja je donela oslobađajuću presudu, ostala je bez ikakvih sankcija.
Za aktuelni postupak protiv Miroslava Aleksića važno je da su žrtve vladike Pahomija tokom suđenja preživele pravu golgotu. Naime, prema računici jednog od njih, on je 11 puta morao da ponavlja šta mu se sve dešavalo u susretima sa vladikom. Morao je da prepričava ponovo svoje mučne doživljaje inspektorima u MUP-u, istražnom sudiji, tužiocu, sudskim većima u Vranju i Nišu, gde je kasnije prebačeno suđenje. Nekoliko puta, više nije siguran koliko, morao je da se suoči sa Gačićem, a bio je izložen i takozvanom unakrsnom ispitivanju koje je posebno mučno jer su advokati odbrane pokušavali na sve načine da dečake uhvate u laži.
Upravo zbog toga, kako je svedočio njihov zastupnik advokat Stojković, pomišljali su da odustanu od svega jer je bilo jako mučno susretati se toliko puta sa svim što su preživeli.
Poređenja radi, u Holandiji i nekim drugim državama svedočenja žrtava se snimaju i puštaju preko video-linka kako bi se izbeglo dodatno uznemiravanje.
Srbija nije Holandija pa, sasvim sigurno, i devojke koje optužuju Miroslava Aleksića čeka nešto slično – moraju da se psihički pripreme za sekundarnu viktimizaciju, koja može da bude vrlo neprijatna, naročito u situaciji kada imamo očigledne primere da izjave oštećenih pronalaze svoj put do medija čak i sada, u fazi istrage.
Ovaj slučaj, osim sudskog epiloga, morao bi da bude povod za stručnu raspravu i pokretanje inicijativa za zakonske izmene, koje bi ubuduće morale da spreče situacije u kojima žrtve seksualnog zlostavljanja postaju i žrtve sudskog postupka.
12. oktobar 2002 – prvi slučaj prijave MUP-u.
31. decembar 2002 – advokat Aleksandar Stojković je podneo Okružnom javnom tužilaštvu krivičnu prijavu u ime trojice dečaka protiv Tomislava Gačića.
13. januar 2003 – krivična prijava stiže u Opštinsko javno tužilaštvo.
14. februar 2003 – Opštinsko javno tužilaštvo podnosi zahtev za pokretanje istrage istražnom sudiji.
12. februar 2003 – iz trećeg pokušaja saslušan je Tomislav Gačić.
31. mart 2003 – okončan je istražni postupak.
24. april 2003 – Opštinsko javno tužilaštvo podnelo je optužni predlog protiv vladike Pahomija.
29. maj 2003 – odloženo je prvo ročište zbog bolesti Pahomija. Zatraženo je odlaganje od tri meseca zbog teške bolesti, a potvrda je izdata od jedne privatne klinike u Beogradu.
15. jula 2003 – odložen je i drugi glavni pretres jer se, prema potvrdi iz iste privatne klinike, Gačić nalazio na lečenju.
april 2005 – sudski proces je preseljen u Opštinski sud u Nišu.
