Politički analitičar u petogodišnjem afektu

Nije mudro biti grub prema Slobodanu Antoniću: napisao je još jedan tekst u teškom afektu. Problem je, međutim, što njegov afekat traje već pola decenije. Sve je počelo za vakta Borisa Tadića, dok se Srbija borila za kosovsku rezoluciju u Generalnoj skupštini UN i kad je tad ničim izazvani Antonić dao časnu političkoanalitičarsku reč da Tadićev otpor Zapadu neće biti skršen u Njujorku. Naravno, bio je skršen – događa se to i najboljima, poput Tadića i Antonića. Šta je to proizvelo u duši našeg, po sopstvenom priznanju, „nepotkupljivog“ političkog analitičara, nije mi poznato, tek, on već pet godina sve koji su tad tvrdili suprotno iz teksta u tekst kiti najpogrdnijim izrazima dostojnim klozetske poetike Pere Lukovića.

Iako imam u vidu Antonićev produženi afekat, držim da je za nekog ko se sa toliko ponosa predstavlja kao politički analitičar veoma problematično da primenjuje polemički metod od pre pojave pisma. On se sastoji od naizmeničnog laskanja sebi i svom primus egu Đorđu Vukadinoviću, s jedne strane, i moralnih diskvalifikacija sagovornika, uz obavezno učitavanje njihovih motiva, naravno nečasnih.

Tako Antonić svoj tekst „Unajmljeni mozgovi u službi vlasti“ započinje dirljivom odom sebi i Vukadinoviću, gde saznajemo da su prilikom postanka sveta Srbiji bila dodeljena četiri politička analitičara. Ali u teškoj konkurenciji dvojica su odustala, i tako je knjiga spala na dva slova – na Antonića i Vukadinovića, „nepotkupljive“, „prave analitičare“, za razliku od „lažnih“, kako kaže na kraju teksta. Lažni su, naravno, svi oni koji ne misle kao Antonić i Vukadinović, oni koji nisu na pozicijama da, govoreći o Vučiću, „ovo zlo na izborima nije došlo i na izborima neće ni otići“, kako kaže Antonićev primus ego.

Svi koji se protive tvrdnji da je Vučić emanacija vrhovnog zla, po časnom Antoniću su „unajmljeni mozgovi“, „masnokopitari“ i „intelektualne hijene“. Ne bih se upuštao u tu vrstu argumentacije, ali, ako već gaji polemički metod zavirivanja u motive i džep svojih protivnika, Antonić bi tad morao i sam da ponudi odgovore od čega živi sajt koji je vodio sa Vukadinovićem, na kome, valjda zbog verskih razloga, nikad nije objavljen nijedan komercijalni oglas. Nije li se pokazalo da je jedan od izvora prihoda dvojice „poslednjih časnih analitičara“ u Tadićevo vreme bilo čerupanje javnih preduzeća, tačnije čuvene Lutrije Srbije, za koju su naši „nepotkupljivci“ radili istraživanje tržišta, posle čega je Lutrija postala jedina u Evropi koja posluje sa gubitkom? Da li je to – Antonićevim jezikom rečeno – „masno kopito“ iz Lutrije Srbije „unajmilo“ njegov mozak da za dve poslednje godine Tadićeve vladavine nije napisao nijedan kritički tekst o njemu? Osim ako se među takve ne ubroji njegov inače odličan tekst „Mreža školskih drugara“ o poslovima Srđana Šapera i Borisovih prijatelja iz „Cvetića“. Ali, avaj, Antonić se, suočen sa Šaperovim lutrijskim argumentima, posle par nedelja tog teksta kukavički odrekao? Da li tako rade „nepotkupljivi“ politički analitičari ili „intelektualne hijene“? Naravno, o tim stvarima, kad je reč o Antoniću i Vukadinoviću, moglo bi se do u beskraj, ali nema mnogo smisla. Osim ako Antonić ne misli da je tako nešto „pravim“ analitičarima dozvoljeno, a „lažnim“ nije.

Ali ostavimo se toga, pismo je odavno izmišljeno i valjalo bi suočiti argumente. Antonić mi dakle zamera da Vučića slavim kao mudrog stratega „koji izbegava konflikt, čuva stabilnost i čeka da Moskva konačno otvori kesu, napravi nam pruge, pokloni rakete i avione“. „A samo ‘plaćenici Zapada’ ili ‘korisni idioti’, koji zajedno ruše premijera, mogu da napadaju Vučića zbog takvih sitnica kakve su izborne neregularnosti ili Savamala“, pripisuje mi Antonić.

Idemo redom. Antonić zaboravlja da sam bio veoma kritičan prema Briselskom sporazumu i potpisanom memorandumu sa MMF, mnogo kritičniji nego on prema Tadićevom njujorškom podvigu, kada je Vuka Jeremića poslao sa srpskim nacrtom rezolucije, a vratio ga sa američkim. Sa druge strane, tačno je: podržao sam Vučićevu spoljnu politiku. Naravno, nije to, kako Antonić infantilno učitava, politika koja se udvara Zapadu da bi prešla na Istok, već nešto sasvim drugo. Deo te politike jeste nastojanje da se ne produbljuje konflikt sa SAD, da se, uz mnogo skepse i usporavanja, nastave EU integracije, budući da bi naglo odustajanje Srbije dovelo do regionalne nestabilnosti. Ali to ne može poroditi uspeh ako Vučić ne ojača rusku i kinesku paradigmu srpske spoljne politike, i veoma sam zadovoljan što upravo to čini. Da li Antonić ima problem s tim? Ili se više slaže sa Bojanom Pajtićem – inače još jednim mecenom „pravih“ analitičara na NSPM – koji se usprotivio potpisivanju ugovora sa Kinom, zatim osudio Vučićevo približavanje Rusiji, da bi sve to krunisao otvorenim zagovaranjem ulaska u NATO i podrškom istopolnim brakovima. E sad, možda Antonić ume da odgovori da li su zapadne sile zbog Kine i Rusije na Vučića podigle svoje agenture i medije ili je bliži tome da je reč o pravednom besu građana u Savamali? Da li su podigle i patkicu, Antonića i ostale korisne idiote, da li podižu celu petooktobarsku elitu, skupa sa njenim nacionalnim krilom, gde počasno mesto uživaju naši nepotkupljivi analitičari, ili se sve to meni samo pričinjava? Odgovore će dati veoma kratko vreme, i ne vredi se sporiti oko toga.

Da li će Vučić izdržati u tome ili su njegova kineska i ruska priča, kako tvrdi jedan ovdašnji Antonićev istomišljenik, inače pukovnik i stručnjak za ništa-nas-ne-sme-iznenaditi, sve to obaveštajne operacije Zapada, u koje je Vučić uvukao i Si Đinpinga i Putina? Ne znam, ali dobar deo svog autoriteta sam stavio na to da hoće. Ako ne budem u pravu, pokriću se ušima i lizati svoje rane, ali sebi neću proizvesti petogodišnji afekat i mrzeti sve koji su bili u pravu.

Na kraju, Antonić može da bude miran: zbog mog strahopoštovanja prema njemu i Vukadinoviću i činjenice da obično javno ne nastupam pijan – nikad se nisam predstavio kao politički analitičar. Priznajem samo njih dvojicu i nemam drugih analitičara. I tako će ostati sve dok, kao Antonić, ne ustvrde da je između mojih i njegovih čitalaca razlika u „korišćenju mozga“. Njegovi ga valjda koriste, a moji ne. Nije samo reč o tome da se to u pristojnom svetu zove diskriminacija već i o tome da je naš nepotkupljivi analitičar posegao za omiljenim sredstvom iz arsenala drugosrbijanskog kulturrasizma, ne ostajući na osudi svojih protivnika već šireći polje mržnje i na svet kome se oni obraćaju. Ali valjda tako mora biti u vremenima mobilizacije „nepotkupljivih“ analitičara. Kad Srbijom pod patkicom ponovo procveta hiljade cvetova, za nepotkupljive se najlakše nađe mesta.