Možda bi trebalo podrobnije da pojasnim podnaslov ovog teksta. One fotografije i artefakti naređani u holu Narodne skupštine pod zbirnim imenom „Jasenovac – trajna opomena“ predstavljaju pijetet prema žrtvama ustaškog koncentracionog logora u istoj meri u kojoj room tour predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Davosu ima veze sa Ekonomskim forumom.
To nije nikakva izložba posvećena jasenovačkim žrtvama, među kojima su i članovi moje rodbine. Moj deda-ujak po ocu Aleksandar Šomlo, najmlađi brat moje babe, skončao je u Jasenovcu sa porodicom. Šanji, kako su ga zvali, živeo je i radio u Hrvatskoj. Uhapsili su ga zajedno sa ženom i dvoje male dece. Bio je jedan od onih 147 logoraša Jasenovca koji su 22. aprila 1945. organizovali proboj iz logora. Preživelo ih je samo 11, on nije bio među njima. Žena i deca su mu već bili mrtvi. Šanji je tada imao trideset i osam godina.
Ovo što Brnbić i komapnija sada rade je kao neko trljanje Jasenovca na nos „ustaši“ Toninu Piculi, izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju, i ostalim za naprednjake neželjenim gostima koji sačinjavaju delegaciju Evropskog parlamenta.
To je egzibicija pokvarenih dušica, rijaliti šou jadniji od uobičajno jeftinih radikalskih, kvazipatriotskih, propagandnih igrokaza. Kao, oni su ustaše pa će sad da im bude neprijatno da prođu kraj fotografija ustaških zločina. Vučićeva ekipica opet je ispala smešna na međunarodnoj sceni.
U skupštinskom holu naređane fotografije pod nazivom „Jasenovac – trajna opomena“ su samo još jedno trajno upozorenje na neukost naprednjačke bratije, radikalsku zatucanost i ozbiljnu sociopatiju koja se uvukla u njihove redove.
Staro sajmište za Nemce
Trebalo bi naravno u Beogradu da postoji stalna postavka ozbiljne izložbe o koncentracionom logoru Jasenovac, kakva postoji u Hrvatskoj.
Trebalo bi konačno da se formira i izložba o Starom sajmištu na Starom sajmištu, da se uzdigne memorijalni centar kraj Beograda na vodi. Pitam se šta sprečava ovu turbo-patriotsku vlast koja 14 godina mešetari Srbijom da tu nešto napravi. Staro sajmište je bilo pod neposrednom komandom esesovaca, ali su Jevreje po Beogradu hapsili Nedićevi žandari i predavali ih Nemcima.
U prvoj fazi, od jeseni 1941. do maja 1942. godine, bio je „Judenlager Semlin“ – „Jevrejski logor Zemun“. Tu su zatvarali jevrejske žene i decu, muškarce u Topovske šupe. U drugoj fazi, sve do pred kraj 1944, bio je sabirni logor kroz koji je prošlo najviše Srba, koji su odatle prebacivani u druge logore, na primer u Jasenovac ili Aušvic. Uzgred budi rečeno, tu su mi ubijeni baba i deda.
Mogla bi Brnabić, kada sledeći put dođe neka delegacije iz Bundestaga, da poređa po skupštinskom holu fotografije žrtava Starog sajmišta. Za njih i za TV Informer.
A za Orbana – Novosadska racija
A naprednjačke doslednosti radi mogao bi Aleksandar Vučić u čast svog pajtosa Orbana Viktora uz burek da mu u Predsedništvu servira i neku izložbicu Novosadske racije, tog divljačkog, masovnog ubijanja.
Nikad se tačno nije saznalo koliko je nevinih ljudi za tri dana pobijeno, jer su likvidirane i cele porodice, pa trag za njima nije ostao. Polazi se od 4.500 pretežno Srba, Jevreja i Roma, poimence je ustanvoljeno 1.246 lica. Leševe su mađarski žandarmi i vojnici bacali u Dunav. Ubijanje je na zapovest iz Budimpešte obustavljeno 24. januara 1942. Nekim čudom, moj otac je tu raciju preživeo.
Fotografije i artefakti Logora Jasenovac i njegovih žrtava u holu Skupštine samo su još jedna sprdačina vrhuške Srpske napredne stranke sa patnjom, istorijom i zdravom pameću. I šta će sada da rade sa njima? Šta su postigli ovim cirkusom? Odoše ovi evroparlamentarci da izveštavaju o Srbiji u Briselu i Strazburu .
