Svesrpsko svetilište Aleksandra Vučića

Povodom osamdesetogodišnjice osnivanja sistema koncentracionih logora i logora smrti Jasenovac, Republika Srbija i Republika Srpska donele su odluku o izgradnji memorijalnog centra na granici sa Hrvatskom, na prostoru Donje Gradine na ušću reke Une u Savu, preko puta centralnog logora Jasenovac, onog velikog cveta, remek-dela Bogdana Bogdanovića, po mom mišljenju najpotresnijeg spomenika na svetu. Aleksandar Vučić je rekao da bi to „trebalo da bude svesrpsko svetilište u koje bismo uložili veliki novac“, naglašavajući da „srpski narod ne treba da se stidi svojih žrtava“. Naravno da ne treba, ali ja se stidim što predsednik Srbije tim povodom koristi ulični jezik, jer „ulaganje velikog novca“ nije fraza dostojna sećanja na užasne zločine. Uveren sam da se niko drugi u Srbiji ne bi hvalio da će za pomen svom roditelju ili pretku potrošiti „veliki novac“.

Višestruko imam pravo da ovim povodom istaknem svoje mišljenje. Spadam među ne baš mnogobrojne još žive svedoke koji pamte koncentracione logore, jer sam bio u Aušvicu i Buhenvaldu. A u Jasenovcu su ubijeni moj ujak Aleksandar Šomlo, najmlađi brat moje mame, i njegova porodica. Šanjija, kako smo ga zvali, samo se nejasno sećam jer je živeo u Hrvatskoj. Uhapsili su ga zajedno sa ženom i dvoje male dece. Bio je jedan od onih 147 logoraša Jasenovca koji su 22. aprila 1945. organizovali proboj iz logora. Preživelo ih je samo 11, on nije bio među njima. Žena i deca su mu već bili mrtvi. Šanji je tada imao trideset i osam godina.

Tako sam lično povezan i sa tim prokletim Jasenovcem, ali u licitiranju sa brojem žrtava neću učestvovati. Sramne igre oko prebrojavanja žrtava nisu samo naš specijalitet, licitira se i u Poljskoj, Holandiji ili u samoj Nemačkoj. Svaki ubijeni čovek, starica ili starac, devojka, mladić ili beba, svaka nasilna smrt jednako je užasna. Merna jedinica za užas ne postoji.

Često upitan šta mislim o memorijalnim centrima posvećenim žrtvama nacizma, odgovarao sam da me, naravno, zanima šta se radi, ali da se oni ne prave zbog mene, jer ja i bez tih obeležja znam šta se zbilo. Aleksandar Vučić i Milorad Dodik odlučili su da Srbija i Republika Srpska izgrade „svesrpsko svetilište“ u Gradini kojim će se posredno odati počast i mom ujaku i njegovoj porodici, iako nisu bili Srbi. Hvala im na tome, bez obzira šta inače mislim o njima.

Reč je za sada samo o odluci, o obećanom „velikom novcu“. Samo se nadam da to neće ići na račun planiranih memorijalnih centara na Starom sajmištu, odakle je u smrt odvučena moja mama, i Topovskim šupama, odakle je na stratište odveden moj tata. O izgradnji ta dva centra u Beogradu donet je i zakon, problem je samo što prolaze meseci, sad već i godine, što je zakon već prekršen, jer je za pojedine faze predvideo tačne datume koji su prošli, a da ništa nije učinjeno. Pisao sam već o tome.

foto: rade prelić / tanjug

KADA JE DVA PLUS ŠEST JEDNAKO NULA

Memorijalni centri su građeni i grade se svuda po Evropi, mnogo je mesta na kojima su počinjeni masovni zločini. Mislim da kada se novim naraštajima govori o masovnim zločinima ne treba preterivati, jer svako preterivanje lako može da postane kontraproduktivno. Ali je važno da se objasni zašto su pored muzeja, galerija i spomenika potrebni i memorijalni centri. Dva časa na kraju školske godine u trećem razredu srednjih škola i gimnazija posvećena Drugom svetskom ratu u Srbiji je praktično ništavno. U međuvremenu se i u Nemačkoj, koju hvalimo da dosta čini kad je reč o pomenu sopstvenih zločina, smanjuje broj časova posvećenih tom mračnom dobu nemačke istorije. U Bavarskoj je, na primer, predviđeno samo 6 školskih časova. Neko će reći da je to tri puta više nego u Srbiji, a ja kažem da je u ovom slučaju 2 plus 6 jednako nula.

U Nemačkoj je ranije postojala obaveza da učenici za vreme školovanja bar jednom posete jedan memorijalni centar na mestu nekadašnjih nacističkih koncentracionih logora, što je finansirala država. Ispalo je baš zgodno što je pandemija kovida 19 prekinula tu praksu, koja se, po svoj prilici, više neće uvesti, jer za to nisu više predviđena finansijska sredstva. Na sopstveni račun će, naravno, poneki nastavnik učenike odvesti u neki memorijalni centar. Video sam dve takve grupe u Buhenvaldu pre mesec dana.

Nedovoljno znamo o situaciji u svojoj zemlji i neposrednom okruženju, i gotovo nimalo o brojnim memorijalnim centrima koji nisu popularisani, a meni je valjda dozvoljeno da kažem, pored ostalog i zbog toga što nisu posvećeni jevrejskim žrtvama, o čemu se staraju Izrael i jevrejske mreže, da ne kažem jevrejski lobi. Valjda svako živ zna za najveći radni logor i gubilište u istoriji – Aušvic u Poljskoj. Međutim, ko je izvan Poljske čuo za memorijalni centar u Katinskoj šumi, najveći spomenik poljskim žrtvama, koji je podignut u Rusiji blizu Smolenska?

Poznato je da je po naređenju politbiroa i samog Staljina u proleće 1940. ubijeno oko 22.000 poljskih oficira, lekara, profesora, inženjera i umetnika. Na svom osvajačkom pohodu nacistička armija je 1943. naišla na masovnu grobnicu, Gebels je namirisao mogućnost propagandnog udara, naredio da se leševi iskopaju i pozvao javnost da se upozna sa „boljševičkim zločinima“. U početku je izgledalo da je bacio bumerang: sovjetska strana je odgovorila da je to laž, da su Poljake u Katinskoj šumi zapravo poubijali Nemci i da samo hoće da sopstveni zločin pripišu Rusima. Upoznat sa grozotama u koncentracionim logorima kakvi su bili Aušvic, Buhenvald i Dahau, svet je poveravao savezničkoj Moskvi. Kada se rat završio, neko vreme se o tome ćutalo. Moskvi je bilo neprijatno, Komunističkoj partiji Poljske takođe. Tek u vreme Gorbačova i Jeljcina objavljeni su dokumenti iz arhiva o sovjetskom pokušaju likvidacije poljske elite. Vladimir Putin je pozvao tadašnjeg poljskog predsednika vlade Donalda Tuska pa su zajedno odali počast mrtvima u dostojanstveno uređenom Memorijalnom centru.

Desetog aprila 2010. predsednik Poljske Leh Kačinski je uprkos lošem vremenu insistirao da njegov avion sleti u Smolensku, jer je želeo da se na početku svoje zvanične posete Rusiji pokloni žrtvama u Katinskoj šumi. Avion se srušio, poginuli su predsednik Kačinski, nekoliko članova vlade, devet generala, predstavnici sindikata, predsednica advokatske komore i još neki predstavnici nove poljske elite.

Izvesna misterija i danas obavija taj Memorijalni centar u Katinskoj šumi. Lako sam našao fotografije, ali nikakav podatak o tome ko njime upravlja, ko snosi finansijske troškove, da li ga posećuju organizovane grupe, da li to mogu da učine pojedinci, turisti, da li se u njemu nalazi arhiva, detaljni podaci o žrtvama, da li se tu vrše naučna istraživanja ovog i sličnih zločina. Čini se kao da je to mesto uređeno samo za državničke posete. Svakako je čudno što za Poljake najvažniji Memorijalni centar, centar žalosti za gubitkom nacionalne elite, nije lako dostupan potomcima tamo pogubljenih ljudi i svim ostalim zainteresovanima, jer se nalazi u tuđoj državi koju ne vole.

DVA U JEDNOM

Sa ozbiljnim, iako po svemu drugačijim problemom, muči se i Memorijalni centar Buhenvald kod Vajmara. Posle osvajanja istočnog dela Nemačke sovjetska vojna vlast je početkom leta 1945. otvorila 10 specijalnih logora i 3 posebna zatvora za naciste. U brzini su preuzeti lokaliteti tek oslobođenih koncentracionih logora, najveći je bio u Saksenhauzenu, kroz koji je prošlo 60.000 zatvorenika. Buhenvald, „moj“ Buhenvald, primio je tokom prvih pet godina sovjetske okupacije 28.000 zatvorenika od kojih je, pretežno od gladi i bolesti, umrlo 7000. Rodbini uhapšenih nije uopšte saopštavano gde se nalaze, godinama nikom nisu mogli da se jave. Procenat smrtnosti je bio veoma veliki, pogotovu što se radilo isključivo o muškoj populaciji staroj između 13 i 60 godina i što se direktno nije ubijalo.

Kroz esesovski logor na istom mestu je prošlo preko 266.000 zatvorenika, a umrlo ili ubijeno je njih 38.049. Na prvi pogled procentualno mnogo manje, ali poređenje je nemoguće, jer je Buhenvald zarad masovnog usmrćivanja logoraše slao u Aušvic.

Sovjetske vlasti su zatvarale pretežno lokalne nacističke funkcionere, ali i omladince i neke ljude na osnovu denuncijacije. Veći ratni zločinci nisu zatvarani u takve logore, njima je suđeno, mnogi su osuđeni na smrt, još više ih je poslato u Sibir. Logor pod sovjetskom upravom u Buhenvaldu raspušten je 1950. godine, nakon što je na dotadašnjoj sovjetskoj okupacionoj zoni 7. oktobra 1949. osnovana komunistička Nemačka Demokratska Republika.

Nove istočnonemačke vlasti nisu htele da se govori o tim logorima, pogotovu ne da se stvori neki kult žaljenja „žrtava“ sovjetske vlasti. Najjednostavnije je bilo ćutati. Zato je osnovan memorijalni centar Buhenvald, posetio sam ga kao prevodilac tadašnjeg jugoslovenskog ministra spoljnih poslova Marka Nikezića. Podignut je niz spomenika u socrealističkom stilu, visoki zvonik, pred njim arena za predavanja i performanse, akcenat je bio stavljen na odavanje počasti borcima-antifašistima, mnogo manje na nevine žrtve. O ranijem postojanju sovjetskog logora za naciste na istom mestu naravno da nije bila rečena ni jedna jedina reč.

Takav odnos prema istorijskoj istini se morao menjati posle ujedinjenja zapadne i istočne nemačke države, drugim rečima pošto je zapadna progutala istočnu Nemačku. Činjenice je trebalo priznati, obeležiti, ali je valjalo izbeći izjednačavanje logoraša ta dva logora, percepcije te dve tako različite vrste zatvorenika. Komocija sovjetskih vojnih vlasti, jednostavno preuzimanje postojećih baraka i infrastrukture nacističkih logora, postali su problem za novu upravu Memorijalnog centra Buhenvald. Na padini brega Etersberg tako je izgrađen poseban memorijalni centar, nova, sivo obojena zgrada sa 300 m² izložbenog prostora pored masovne grobnice u koju su sovjetske vlasti pokopale svoje žrtve, a što je obeleženo nizom drvenih krstova. Pre neki dan, 18. septembra, na licu mesta se kod tih krstova okupilo pedesetak zainteresovanih, još živih zatvorenika i njihovih potomaka, da se podsete na osnivanja i raspuštanja tog sovjetskog logora.

Uprava Memorijalnog centra Buhenvald redovno podseća na njegovo postojanje. Ali interesovanja je malo, savremenici to uglavnom smatraju „sovjetskom prošlošću“.

SEĆANJE I POLITIKA

Nije bez problema čak ni najveći i najpoznatiji memorijalni centar, 1953. godine osnovani Jad Vašem. Upravo je prebrođena kriza nastala oko postavljanja novog direktora, što je značilo i novog, modernizovanog programa. Posle penzionisanja dugogodišnjeg direktora Avnera Šaleva, centar je ostao bez izvršnog rukovodstva, a zapretila je i finansijska katastrofa jer su zbog pandemije izostali posetioci i prihodi. Doskorašnja vlada Benjamina Netanijahua imenovala je za novog direktora poznatog jevrejskog nacionalistu Efija Ejtama, koji je govorio da su Arapi (Palestinci) „rak-rana na telu naše nacije“, da je bivšeg lidera Palestinaca Jasera Arafata trebalo kidnapovati i obesiti kao Ajhmana. Njegov program značio bi skretanje sa dotadašnjih ciljeva memorijalnog centra, pretvaranje naučnog istorijskog rada u nacionalističku propagandu. Posle velikog protesta izraelske i međunarodne javnosti odluka je promenjena, nova vlada je na čelo Jad Vašema postavila diplomatu, doskorašnjeg generalnog konzula Izraela u Njujorku Danija Dajana, rođaka čuvenog ratnog heroja Moše Dajana. On kaže da što se vremenski više udaljavamo od holokausta, rad centra postaje sve važniji.

Jevreji inače izbegavaju reč holokaust – holos znači „svi“, „celokupnost“, a kaustos „izgoreo“. Stari Grci su bogovima podnosili žrtve spaljujući u tu svrhu ritualno ubijene životinje, a to ne odgovara jevrejskom shvatanju masovnog ubistva, jer žrtva bogovima ima neku, makar i uobraženu svrhu. Radije upotrebljavaju reč šoa, koja izvorno na starom hebrejskom označava iznenadnu, sveuništavajuću oluju, u potonjoj upotrebi prosto katastrofu. Ja se zalažem za reč šoa, jer se holokaust u svakodnevom govoru već odavno koristi za sve moguće dogodovštine.

Uloga novog direktora Jad Vašema sigurno je odlučujuća i za imenovanje novih „pravednika među narodima“, titule sa izvesnim beneficijama koju Izrael dodeljuje pojedincima koji su rizikujući sopstveni život i bezbednost spasli bar jednog Jevrejina. Do sada je pravednicima proglašeno 27.921 lice, iz Srbije 139. Među pravednicima je 90 osoba islamske veroispovesti, a tek 1979. prvi put je posthumno odlikovan jedan Arapin, dr Mohamed Helmi, koji je u Berlinu sakrio u svom stanu, a posle u jednoj vikendici, četvoročlanu jevrejsku porodicu, što je za njega kao „nearijevca“ bilo posebno hrabro. I zbog tih naknadno konstatovanih slučajeva ljudi koji su zaslužili priznanje „pravednika“ bitna je ličnost direktora Jad Vašema.

Jad Vašem, potpunim nazivom „Jad Vašem, međunarodni memorijalni centar za šoa“, pored ostalog raspolaže centralnom datotekom o više miliona žrtava, centralnom arhivom, najvećom specijalizovanom bibliotekom i videotekom, sa adekvatno mnogo stručnih saradnika. Tu se nalaze i podaci o mojim roditeljima, ostalim ubijenim rođacima, a od mene, kao od svih preživelih, zatražili su opis mog stradanja.

Pre pandemije Jad Vašem je imao više od milion posetilaca godišnje. Državnici u poseti Izraelu svoju poštu izražavaju u centralnoj sali sa kupolom, koja je inače dostupna svim posetiocima. U doslovnom prevodu „jad vašem“ znači „ruka ime“. Ruka može da se razume i kao pleme, narod. Poreklo pojmova je zanimljivo, ali zapravo nije toliko važno kada se zna šta Jad Vašem predstavlja.

foto: marija janković

PORUKA OVDE I SAD

Naveo sam te primere da bih sebe i sve nas utešio: neće budući memorijalni centri na Starom sajmištu, Topovskim šupama ili na ušću Une i Save biti jedine takve institucije koje će morati da savladaju mnoge prepreke, da nađu odgovore na brojna pitanja, ako ikada budu bili sagrađeni. Podsetiću: od jeseni 1941. do maja 1942. jevrejska deca, žene i starci malo-pomalo su gušeni u kamionima dušegupkama, zatim je na istom mestu organizovan sabirni logor iz koga su većinom Srbi bili raspoređivani u radne logore ili slati u smrt u Jasenovac, Aušvic i druge logore na tlu Nemačke i okupirane Poljske.

Posle rata su se u paviljone uselili naši umetnici, slikari, vajari, književnici, stvarana su tu i remek-dela, održavane književne večeri i pozorišne predstave, rodila se moderna srpska umetnost. Sve to bi budući memorijalni centar trebalo da prikaže, da osmisli mudar program, organizuje naučni rad, arhitektonski zahvati ne bi trebalo da promene spoljašnji izgled paviljona koji su se urezali u pamćenje. Uveren sam da finansijskih problema neće biti, slivaće se sredstva iz Nemačke, Amerike, Izraela, a ako se na pravi način sve to prikaže, sigurno i od domaćih sponzora. Kao što smo već rekli, Srbija je donela poseban zakon čiji je, za sada, najveći kvalitet što je na tom prostoru zabranjena svaka komercijalna gradnja, mada bi na obali reke u centru grada bilo idealno građevinsko zemljište.

foto: marija janković

Lično sam povezan sa prošlošću tog mesta. I o tome sam već pisao, ali moram da ponovim u ovom kontekstu: iako je iz jednog od tih paviljona moja mama odvedena u smrt, ja sam na Starom sajmištu posećivao prijatelje umetnike u njihovim ateljeima. Upravo zbog toga meni nikakav memorijalni centar nije potreban. Meni nije. A da li je mojim i svim našim unucima i praunucima potreban? Ne znam. Oni to moraju da odluče.

Ja za njih imam poruku. Ponavljam je i ponavljaću je uporno, što glasnije mogu sve dok se moje reči negde čuju ili objavljuju: Poštujte prošlost, ali svu energiju, pomoć i ljubav poklanjajte onima koji danas pate. Danas. Ovog trenutka. Deci koja se rađaju da bi umrla od gladi kroz šest meseci. Njihovim majkama i očevima. Ljudima koji beže odnekuda, bilo kuda bez obzira zašto. Jer bi ih inače ubili? Jer prosto traže zemlju dembeliju? Ne analizirajte, ne filozofirajte da se to sa negdašnjim mukama ne može uporediti. Za mene je dete koje se davi u Egejskom moru držeći se za ruku svoje majke isto kao i dete koje je ulazilo u gasnu komoru držeći se za ruku svoje majke.

U Donjoj Gradini će se, dakle, izgraditi specijalno srpsko svetilište. Ne mari što sam ja isključen jer, kao što peva Oskar Davičo, „nisam od ića, od kolenovića“. Osećam se kao što je mađarski pesnik Endre Adi za sebe rekao u stihovima:

Ni predak, ni potomak kasni
Ni srodnik, niti znanac glasni
Nisam ja ničiji,
Nisam ja ničiji.

Međutim, pokleknuo je, poslednja strofa glasi:

Zato mučenje i pesma: boli,
Voleo bih da me neko voli,
Da budem nečiji,
Budem nečiji.