Političke i patriotske marže

Nervozne, preteće reakcije Delta grupe protiv optužbi za monopolizaciju trgovine u Beogradu i njen spor sa Komisijom za zaštitu konkurencije, zatim navodno bahato, gotovo „patriotsko“ ponašanje Miroslava Miškovića, vlasnika ovog trgovinskog lanca, prema nekim novinarima „Politike“, ipak ne objašnjavaju potpuno tekuću kampanju koja se protiv njih vodi – sličnom retorikom, a sa programski prilično različitih strana naše društvene scene. Čak ni Miškovićeva gorka, optužujuća epistolarna polemika sa Čedomirom Jovanovićem o tome ko je imao kakvu ulogu u poznatom kidnapovanju u Novom Beogradu i u podeli otkupnine, u suštini, ipak, još ne razjašnjavaju potpuno zagonetku da li je u svemu tome na dnevnom redu jedno pretežno ekonomsko ili pak isključivo političko pitanje, te da li je reč o unutrašnjim ili spoljnim poslovima, koji celu stvar teraju napred.

Naime, po kuloarima je veoma raširena priča da Miroslava Miškovića najviše jure Amerikanci, ali još nije jasno zbog čega tačno. Teško je, naime, pretpostaviti da njih toliko muči činjenica da se Mišković suviše brzo i mnogo obogatio dok su ovde carevali „bengalski tigrovi“ ili da ih zgraža utisak da on liči na srpskog Rokfelera, koji je pre 96 godina bio najkrupnija žrtva čuvenog Šermanovog zakona protiv trustova (iz 1890. godine).

Kao što je poznato, Džon Rokfeler, mladi knjigovođa iz Klivlenda, sa 26 godina počeo je svoj mali kapital da ulaže u naftu i transport nafte (putem željeznice i naftovoda), pa je 1870. godine osnovao, kasnije famoznu, Standard ojl kompaniju. Ona će tek kroz pola veka neometane ekspanzije, 1911. godine, po presudi Vrhovnog suda SAD, a po osnovu spomenutog antimonopolskog zakona, biti osuđena na deobu. Tada je Rokfeler, po naredbi države, morao svoju kompaniju da „dekomponuje“ na pet firmi, pa su nastali: Eso (ECCO), Mobil, Galf, Teksako i Sokal (kasnije nazvan Ševron). Šta se postiglo ovom „sudskom demonopolizacijom“? Postiglo se to da su ovih „pet sestara“, sa još „dve sestre“ iz Velike Britanije (Rojal šelom i Britiš petroleumom), nastavile suvereno da vladaju svetskim tržištem nafte sve do pada Berlinskog zida, kao klub „sedam sestara“, jer je nafta bila suviše blizu strateškim političkim interesima SAD. Ipak, bilo je nekog efekta od sudske osude: nijedan Rokfeler se kasnije nikad nije kandidovao za predsednika SAD (mada je jedan bio i potpredsednik).

TRGOVCI I HAJDUCI: Ukoliko je gužvu oko Miškovićeve Delte, koja navodno sama raspolaže sa 55 odsto maloprodaje u Beogradu, doista izazvao strah od monopolizacije u srpskoj trgovini, to jest maloprodaji robe najšire potrošnje (koja obično nameće prevelike marže, vrši pritisak na proizvođače-dobavljače, sužava izbor robe, iskrivljuje kriterijume ulaganja, silno bogati vlasnike i širi zarazu korupcije u političkim vrhovima), rasprava bi se morala usmeriti ka rupama u samom sistemu koje takvu monopolizaciju omogućavaju. To doista u prvi plan i ističu i neki od Miškovićevih kritičara, ali glavne poene ipak sakupljaju oni koji igraju na staro podozrenje malih ljudi Srbije prema trgovcima, ovde obično najbogatijim i politički najuticajnijim ljudima, „koji piju krv sirotinji“.

Uostalom, i sama činjenica da je u Srbiji (navodna) borba protiv monopola i u istorijskom smislu duga koliko i njena moderna politička istorija – upućuje na zaključak da su ekonomski i politički sistemi koji su ovde delovali uglavnom menjali ideološke zastave i personalno vođstvo, a da je privredni sistem večito bio sličan u jednoj stvari – to jest, uvek je bio alergičan na višak konkurencije na tržištu, pogotovu kada je ona dolazila spolja. Možda i zbog toga što su „modernu Srbiju“ u XIX veku i stvarali i utvrđivali – ili trgovci, ili hajduci koji su brzo postajali trgovci.

Koliko su od samih početaka naše državnosti srpski trgovci bili uticajni u političkom životu Srbije i koliko su bili skloni monopolizaciji može se pokazati na hiljadu primera. Evo jednog koji je do danas zaboravljen. Gotovo sve do polovine XX veka u Srbiji su (čak i kada je osnovana SHS država) bili na snazi zakoni koji nisu dozvoljavali slobodno osnivanje prodavnica po selima (uprkos proglašenja načela slobode trgovine, 1838. godine). Tako, konkretno, prema Zakonu o seoskim dućanima iz 1870. godine, „seoski dućani ne mogu biti ni u jednoj opštini, ni kod crkve ili manastira, ako ta opština, crkva ili manastir nisu udaljeni od varoši ili varošica na 4 sata rastojanja“ (član 2) i u njima se mogu prodavati „samo oni espapi i proizvodi koji su mesnim i okolnim žiteljima od preke potrebe“ (član 4). Treba li ovom zakonskom citatu dodavati ikakvu opasku o tome kako on upućuje na zaključak da su gradski trgovci kontrolisali Narodnu skupštinu i Ministarski savet ondašnje Srbije, pa su zakonom suzbijali sitnu konkurenciju.

RADIKALI I BANKROT: Ipak, bez obzira što su beogradski trgovci imali načina ne samo da koče razgranavanje konkurencije, nego i da spreče bezmalo sve poreske reforme u drugoj polovini XIX veka, koje su bile usmerene na premeštanje poreskih tereta sa glavarine na poresku snagu, glavni monopolisti na srpskom tržištu su prvo postali stranci. Na primer, kada je 1881. godine izgrađena prva pruga u Srbiji (Beograd–Vranje), prema ugovoru o monopolskoj eksploataciji, koji je srpska država potpisala sa stranim društvom koje je upravljalo prugom (Orijentalne željeznice), ono je imalo pravo na pet odsto interesa na obrtni kapital, dva odsto amortizacije, dva odsto bruto dohotka, dodatke za vanredne vozove i naknadu štete od više sile. Ukoliko bi na dva voza dnevno imalo gubitke po tarifi koju je odobravala srpska vlada – stranom društvu se moralo davati obeštećenje. Već ove odredbe u ugovoru o monopolu na željeznici jednostavno pokazuju da pitanje monopolske „marže“ nije jednostavno, to jest da je efektivna bruto-marža složena kategorija.

Stranci su kasnije monopolisali i promet osnovnih industrijskih proizvoda u Srbiji, pa su Pašićevi radikali na kampanji za oduzimanje monopola iz stranih ruku učvršćivali popularnost u narodu. Najveći borac protiv stranih monopola, koje je Srbija stranim bankama obično davala kao garanciju za uzete zajmove, bio je radikalski finansijski ministar dr Mihailo Vujić. Kada je strano društvo koje je imalo monopol na promet duvana, 1887. godine, doista drsko „iskazalo“ godišnji gubitak i zatražilo od Vlade Srbije da joj se on pokrije, Vujić je naprasno pronašao nekoliko razloga za raskid ugovora i strano društvo se moralo povući, ali Srbija od toga nije imala naročite koristi, jer je monopol preuzela „Kragujevačka kompanija“ u kojoj su akcionari bili stranački sponzori, koji su povećali otkup domaćeg duvana, ali i svoju maržu – pa državni prihod ne samo da nije rastao, nego je država to preduzeće još morala spasavati od skandaloznog bankrotstva, kada je zapalo u finansijske teškoće.

ŽIVOT BEZ MARŽE: I između dva svetska rata ekonomska istorija je uočila u Srbiji raznovrsno „monopolsko ponašanje“. Spomenimo samo poznati „električni rat“ u Novom Sadu, između 1931. i 1937. godine. Naime, dugoročne koncesije za proizvodnju i prodaju struje u Vojvodini, vremenom su prešle iz ruku mađarskih vlasnika u vlasništvo američkih i švedskih firmi – a u unosnu elektrifikaciju su hteli da se uključe i domaći ulagači i mali posednici, pa su u građanima-potrošačima, kojima je cena lokalne struje bila visoka, dobili patriotski opredeljene saveznike. Od ekonomskog, to jest monopolskog, stvoreno je političko-patriotsko pitanje. (Jednostavno, uz monopole uvek ide patriotizam.)

U suštini, i Vladi Kraljevine Jugoslavije (posle šestojanuarskog udara 1929) nisu smetali monopoli kad su bili državni ili kraljevski (na šibice), nego monopoli u privatnim ili stranim rukama. Tako je, kada je do ovih meridijana stigla svetska ekonomska kriza (1931. godine), osnovano državno Privilegovano A.D. za izvoz zemaljskih proizvoda (zloglasni PRIZAD), koje je trebalo da centralizuje i monopolizuje trgovinu osnovnim životnim namirnicima, kako bi, navodno, bilo sprečeno njihovo poskupljenje za siromašno građanstvo. Sledio je, u stvari, državni izvozni monopol za pšenicu, kukuruz i uljarice („žitni režim“), koji je podupiralo zakonsko fiksiranje cena otkupa poljoprivrednih proizvoda na domaćem tržištu, a one su određivane na znatno nižem nivou od onog na svetskom tržištu. Ova monopolizacija je, naravno, rezultirala znatnim budžetskim „maržama“, ali i još bržim padom privredne aktivnosti.

Slično spomenutom PRIZAD-u, komunisti su posle Drugog svetskog rata, 1945. godine, osnovali još gori „Poljopromet“, a potom i „Drvopromet“, „Vunopromet“, itd. U prvom propisu o trgovini 1946. godine, komunistima-zakonodavcima omakla se i klauzula da trgovci ne smeju uvećavati cenu robe koju su kupili radi preprodaje – to jest, marža je bila zabranjena? Rečju, u totalnom državnom monopolu, marža ne samo da nije bila monopolska, nego nije ni postojala, što je naravno bilo apsurdno i što je širilo teške nestašice? Ceo socijalizam se može oceniti kao sistem monopola, ne samo političkog nego i ekonomskog. Valjda je zato i propao, kada se za njegovo održanje više nije moglo dodavati ni sile, ni propagande, ni nacionalnih ciljeva.

Kada je posle privredne reforme 1965. godine u SFRJ uveden „tržišni socijalizam“ i kada su trgovačka preduzeća osumnjičena da u maloprodajne cene ugrađuju prevelike marže, što je tobože izazivalo inflaciju, pokušalo se da se marže odrede zakonom ili uredbama (ostatak ove prakse imamo i danas u trgovini sa derivatima nafte). Bilo je i pokušaja da se ograniči broj posrednika (na dva ili tri) u veletrgovini, kako svaki učesnik u trgovačkom lancu ne bi zaračunavao svoju maržu – a one su se kumulirale u završnoj ceni. Svi ti pokušaji su bili uzaludni, jer su zabrane izigravane na različite načine – a problem stalne inflacije u suštini i nije bio u trgovini nego u netržišnom sistemu i centralnoj banci (kao i emisionoj, i investicionoj, i komercijalnoj banci).

I danas se, u slučaju Delte, raspreda da li je ova kompanija zloupotrebila svoj dominantni položaj na maloprodajnom tržištu Beograda, tako što zahvata preveliku maržu, ili je uvećava kroz različite oblike pritiska ili na dobavljače ili na potrošače. Ta diskusija je u suštini besmislena, jer je najefikasniji lek za obezbeđivanje neke „ravnotežne marže“ (ma šta to značilo) u konkurenciji među trgovcima. To bi teorijski trebalo da znači da bi vlada Srbije, ili vlada Beograda, ili nekog drugog grada, ako smatra da trgovac sa dominantnom pozicijom na njenom tržištu zloupotrebljava svoj položaj, pa obračunava prevelike marže – trebalo „nepatriotski“ hitno da ukloni sve barijere za dolazak novih trgovaca na to tržište, a oni bi, opet teorijski, trebalo tu da se pojave upravo privučeni velikim maržama dotadašnjeg monopoliste. U realnom životu sve to se odvija nešto drugačije – pa otuda i toliko vatre oko položaja jedne kompanije koja je postala prevelika za Srbiju, a preslaba da, sa starim „brendom“ Srbije na leđima usamljenog vlasnika, koji se obogatio još u Miloševićevim vremenima, krene u ozbiljniju regionalnu ekspanziju.

Delta, Verica Barać, Đelić i ostali

(NE UZBUĐUJE SE ZBOG KRIVIČNE PRIJAVE KOMPANIJE DELTA: Verica Barać)

Kompanija Delta podnela je Drugom opštinskom javnom tužilaštvu krivičnu prijavu protiv predsednice Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać zbog sumnje da je zloupotrebila službeni položaj, izjavio je pretprošle nedelje šef advokatskog tima te kompanije Goran Draganić. On je rekao da Tužilaštvo treba da utvrdi da li je Verica Barać postupala u skladu sa ovlašćenjima ili ih je prekoračila i ozbiljno zloupotrebila službeni položaj. „Kao predsednica Saveta ona pravi nedozvoljeni javni pritisak na Komisiju za zaštitu konkurencije, vezano za slučaj C marketa i učešća Delte na tržištu“, dodao je Draganić i ocenio da su njene izjave nanele ogromnu štetu Delti.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, nije se previše uzbudila zbog krivične prijave. Ona smatra da je namera te krivične prijave tužbe u stvari manipulacija i da ona treba da skrene pažnju javnosti sa glavne teme – nezakonitih radnji prilikom kupovine C marketa.

Ona je optužila ministre Vlade da podrškom koju u javnosti iskazuju prema kompaniji Delta vrše pritisak na Komisiju za zaštitu konkurencije. U izjavi za „Politiku“ Baraćeva je navela da u situaciji kada nezavisni organ procenjuje da li trgovinski lanac Miroslava Miškovića zloupotrebljava svoj dominantan položaj, Božidar Đelić, vicepremijer, na otvaranju Delta sitija promoviše ovu firmu kao vrlo uspešnu.

„To nije direktan uticaj na antimonopolsko telo, ali indirektan sigurno jeste. Zamislite situaciju u nekom selu u kojoj sudija, koji sudi, istovremeno odlazi kod tuženog na slavlje. Niko mu više ne bi verovao da je pošten.“

„Svakako ćemo naći načina da se odupremo ovakvim pritiscima. Savet je savetodavno telo Vlade Srbije i mi se bavimo fenomenom korupcije. Sve što smo radili, radili smo na osnovu dokumentacije, a izveštaje smo poslali Vladi.“

„Sigurno je da nisam marioneta bilo koga, nikakvog tajkuna. Kada odem i otvorim jedan šoping mol, to ne znači da me neko kontroliše“, odgovorio je Božidar Đelić, na optužbe Verice Barać, da promovisanjem Delte utiče na nezavisnost Komisije za zaštitu konkurencije. Đelić je dodao da ne podržava prozivke koje su upućene na račun Verice Barać. „Niko ne sme da preti Verici Barać samo zato što ona misli da raspolaže informacijama koje ukazuju na kršenje zakona.“

Čedomir Jovanović je najavio da će ova stranka stati iza Saveta i Baraćeve jer smatra da je borba protiv korupcije jedna od najvažnijih obaveza koju Srbija sada ima i ocenio da „najnoviji istupi potpredsednika vlade Božidara Đelića, koji je otvorio Delta siti dodatno kompromituju Vladu Srbije“. Jovanović je ponovio stav „da je vlada Vojislava Koštunice eksponent interesa koji ugrožavaju javni interes jer ga podređuju privatnom, bez obzira na to da li je to interes Vojina Lazarevića ili Miroslava Miškovića“.

Savet za borbu protiv korupcije zatražio je od Vlade da uvede kodeks ponašanja koji bi državnim funkcionerima zabranio da u javnosti komentarišu velika privatna preduzeća u pozitivnom kontekstu. „Smatramo da bi Vlada trebalo da zauzme čvrst stav da se ministri uzdrže od učešća na privatnim proslavama i manifestacijama koje organizuju velika preduzeća jer se time potvrđuje utisak da krupan kapital finansira vodeće političke stranke“, navodi se u pismu Saveta.

Stjepan Gredelj, član Saveta za borbu protiv korupcije, smatra da treba ispitati poreklo Miškovićevih para: „Zašto je državna tajna da li je Mišković počeo od bakalnice ili, kao Karići, od lopata u Peći, da bi posle dobili državni zajam od Srbije? Za Kariće se barem zna kako su počeli, ali ne i za vlasnika Delte. Da li je moguće ikog normalnog u zemlji Srbiji ubediti da je u bogaćenju Miškovića sve bilo čisto, da nije bilo zasnovano na muvanju, na pranju novca i da je poštenim radom iko mogao zaraditi milijardu dolara za kratko vreme? Teško!“, izjavio je Gredelj za novosadski „Dnevnik“.

Stručnjak za borbu protiv korupcije Miodrag Radojević, istraživač Instituta za političke studije, ocenjuje da je Deltin sukob s Vericom Barać u prvi plan izbacio pitanje „koliko je sama Vlada odlučna u nameri da suzbije korupciju ako ne štiti one koji se protiv te korupcije bore“.

Milka Forcan, potpredsednica Delta holdinga odlučila je da ministru trgovine Predragu Bubalu uputi zahtev za razrešenje sa pozicije predsednika Saveta za promociju: „Smatram da bi Savet sa mnom na čelu bio neopravdano izložen dodatnim pritiscima u svom, ionako složenom, poslu. Zbog toga vas molim da zahtev za razrešenje shvatite kao lični čin, kojim želim da doprinesem uspešnom početku rada ovog tela.“

Boris Tadić, predsednik Srbije: „Nijedan pojedinac ne sme da bude iznad zakona, izjavio je predsednik Srbije Boris Tadić za RTV B92 povodom sporenja u javnosti o kompaniji Delta. On očekuje da svi problemi oko Saveta za borbu protiv korupcije i Antimonopolske komisije, koji su se žalili na pritiske zbog Delte, budu rešeni zakonskim putem.

Slobodan Milosavljević, ministar poljoprivrede: Dokument kojim kompanija Delta osporava rešenje Komisije za zaštitu konkurencije izradili su Privredna komora Srbije (PKS) i Konzit, objavio je RTV B92. Delta je taj dokument koristila da osporava rešenje Komisije o zabrani spajanja firmi Primer C i C market i da negira da ima monopol. Na čelu PKS-a tada je bio sadašnji ministar poljoprivrede Slobodan Milosavljević. U izradi dokumenta učestvovalo je i preduzeće Konzit, čiji je jedan od vlasnika Milosavljevićeva supruga Katarina Andrić-Milosavljević, tvrdi B92.

Milosavljević je potvrdio tu informaciju u emisiji „Poligraf“ na RTV B92 i izjavio da u tome ne vidi ništa sporno. Po njegovim rečima Delta možda jeste monopolista, ali to zakonom nije zabranjeno. Ako bilo ko zloupotrebi monopolski položaj, prvi ću se svim silama boriti protiv toga. Danas imate monopol EPS-a, NIS-a, vodoprivrede, centralno grejanje ne može da se kupi od privatnika. Jedino je sporno ako neko taj svoj dominantan položaj zloupotrebljava. Država treba to da utvrdi, i ako neko to radi, da ga kazni.“

Predrag Bubalo, ministar trgovine i usluga: „Nisam spreman da tvrdim i da se stavim na stranu onih koji proizvoljno daju ocenu da u Srbiji postoje monopoli, ako postoje – to treba da utvrdi komisija na jedan stručan način, a za to je potreban veliki broj podataka, a ne nečiji proizvoljan utisak. Država podržava Antimonopolsku komisiju, ali ne može da utiče na njen rad. Komisija je nezavisno telo izabrano od Skupštine i Vlada i Ministarstvo ne mogu da se mešaju u njihov rad.“

Sukob kompanije Delta i Saveta za borbu protiv korupcije stigao je i pred Odbor za trgovinu Skupštine Srbije. Liberalno-demokratska partija zatražila je da se formira parlamentarni Anketni odbor koji bi se bavio ulogom Delta holdinga i njenog vlasnika Miroslava Miškovića u kreiranju političke i društvene slike Srbije. „Danas možemo da govorimo o Miškoviću kao o gospodaru iz senke, a o premijeru i predsedniku kao njegovim izvođačima radova“, rekao je Jovanović. On je kritikovao i vicepremijera Božidara Đelića zbog otvaranja tržnog centra Delta siti i primetio da je tim postupkom „ukazao na karakter Vlade čiji je potpredsednik“. Jovanović je prozvao i ministra trgovine Predraga Bubala i generalnog sekretara Vlade Dejana Mihajlova da su „vršili uticaj na članove Antimonopolske komisije i Saveta za borbu protiv korupcije“ kako bi preinačili odluku u vezi s postojanjem sukoba interesa potpredsednice Delte Milke Forcan u Savetu za promociju Srbije.

Predsednik Skupštine Oliver Dulić odgovorio je na taj zahtev da očekuje da će sednica Odbora za trgovinu biti održana, a da bi na sednicu trebalo pozvati „one kojima je prećeno“.

Tomislav Nikolić, šef poslaničke grupe SRS-a „podsećajući“ Jovanovića da je bio predstavnik vlasti koja je podnela Predlog zakona o ekstraprofitu, upitao ga je koliki je bio ekstraprofit Delte i šta je Vlada čiji je on bio potpredsednik utvrdila tada prilikom ispitivanja poslovanja ove firme. „Da li je Delta nekome od vas plaćala porez na ekstraprofit?“, upitao je Nikolić.

Predsednica Komisije za zaštitu konkurencije Dijana Marković–Bajalović, kao i članovi Saveta Komisije, izjavili su da im niko fizički i verbalno ne preti, ali da je stvorena atmosfera koja ometa rad tog tela. „Predstavnici vlasti u medijima iznose paušalne ocene o radu Komisije“, rekla je Marković-Bajalović i navela da je ministar ekonomije Mlađan Dinkić izjavio da „ljudi koji sede u komisiji ne znaju da rade svoj posao i da treba da odu“. Komisija ostaje pri odluci da Delta ima dominantan položaj u oblasti trgovine u Beogradu, a Vrhovni sud Srbije, odlučujući o žalbi Delte na rešenje Komsije, postupao je suprotno zakonu, rekli su članovi Komisije.

U saopštenju LDP-a se navodi da je „skandalozna odluka“ Odbora za trgovinu Skupštine kojom je ocenjeno da vlast ne vrši pritiske na Komisiju za zaštitu konkurencije, iako su se članovi tog tela u više navrata „žalili na pojedine ministre da svojim istupanjima vrše svojevrstan pritisak“ na njihov rad. LDP smatra da je odlukom Odbora postalo „potpuno jasno ko stoji iza Delte, aludirajući na vladajuću koaliciju, preneo je Tanjug.

Dokumentacioni centar „Vreme„

(STRUČNJACI DA UTVRDE POSTOJANJE MONOPOLA: Predrag Bubalo)