Policija, politika i mafija

Ako se strogo formalno gleda sve što se zbiva u slučaju „Belivuk“, bivši zamenik načelnika Službe za borbu protiv organizovanog kriminala Goran Papić mogao bi ispasti „šef mafije“, odnosno njenog kraka u državnim organima. Ovakav zaključak bi se mogao doneti između ostalog i zato što je Papić, porodični kum ministra Stefanovića, naime, najviši u rangu policijskih službenika koji su osumnjičeni, hapšeni ili optuženi da su sarađivali sa ovim kriminalnim klanom. Papić se spominje i u optužnici protiv Belivukove kriminalne grupe, ali pošto je navedeno samo prezime, za sada se samo pretpostavlja da se radi o njemu.

SBPOK je, sa druge strane, očigledno targetiran da podnese najveći kadrovski teret u dokazivanju veza Belivukove grupe sa bezbednosnim službama jer u junu je podneta i krivična prijava Višem javnom tužilaštvu protiv Nevenka Marića, načelnika Odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala SBPOK-a koga su mediji predstavili kao Papićevu „desnu ruku“.

Uhapšen je, pa početkom avgusta pušten iz pritvora i Božidar Stolić, inspektor Službe za borbu protiv organizovanog kriminala. On je bio osumnjičen da je odavao informacije klanu Veljka Belivuka i šefu Kavačkog klana Radoju Zviceru. Sudija za prethodni postupak Posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala ukinuo je pritvor po sili zakona, jer Tužilaštvo za organizovani kriminal nije optužilo Stolića. Ovaj inspektor je, inače, bio direktan učesnik istrage protiv pripadnika klana Belivuk–Miljkovć.

Ispada tako da je Belivuk žario i palio Srbijom, vladao južnom tribinom Partizanovog stadiona, ubijao nemilosrdno protivnike, a čak i u slobodnijim tabloidnim interpretacijama planirao likvidaciju predsednika države. Sve u svemu, predstavljao je do sada neviđenu opasnost po državu i još mnogo toga. A što se tiče bezbednosnih struktura, sve to je radio samo uz pomoć izvesnog Papića i malobrojne ekipe iz SBPOK-a.

VUČIĆEVA MAŽINO LINIJA

Naravno da je ova teza neozbiljna i neprihvatljiva za sve one koji imalo poznaju prilike u MUP-u i BIA, Goran Papić (ako je o njemu reč) nije imao potencijala, ingerencija a ni realne moći da bude jedina i glavna logistička podrška klanu Veljka Belivuka. Za sva nepočinstva koja su do sada dospela u javnost – sasvim je jasno – Belivuk je morao da ima mnogo snažniju zaleđinu u državnim organima nego što su Papić ili SBPOK.

Aleksandar Vučić je, ipak, odlučio da se borba protiv organizovanog kanala u slučaju Veljka Belivuka zaustavi na ovoj razini i da se ta „Mažino linija“ za sada ne prelazi iako su Goran Papić i njegov zastupnik, advokat Branislav Tapušković, stalno ponavljali, kao qey words, da je sve rađeno po naređenjima tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića.

Čak i Vladimir Đukanović Đuka, jedan od retkih visokih naprednjačkih funkcionera, uporno insistira da se istraga oko Belivuka ne zaustavi na sadašnjoj tački, već da svoj deo odgovornosti ponesu i svi oni koji su bili na čelu ove piramide, pre svih Nebojša Stefanović i Dijana Hrkalović.

Ipak, sadašnji ministar odbrane u poslednje vreme više obraća pažnju na svoju Instagram promociju nego na ove prozivke. Slično se ponaša i Dijana Hrkalović. Očigledno je da ovaj dvojac ne zazire mnogo od pretpostavki i pretnji da će neki trag u slučaju Velje Nevolje odvesti i do njih.

Otkud ovolika sigurnost i samopouzdanje kod Stefanovića i Hrkalovićeve?

Pre svega – iako je uspostavljanje paralelne infrastrukture u policiji i danas njihov glavni oslonac – čini se da afera „Prisluškivanje“ daje najbolji odgovor koji objašnjava i današnju situaciju.

Podsetimo se da je uprkos „jaukanju“ Aleksandra Vučića tokom više nedelja kako, eto, prisluškuju i njega i članove njegove porodice (čitaj brata Andreja i sina Danila), ova afera je do danas ostala bez ikakvog epiloga. Javnost nije saznala, niti je neko odgovarao povodom tvrdnji da su prisluškivana čak 1882 razgovora predsednika Srbije i članova njegove porodice sa 26 lica, da su Vučićevi razgovori skidani „na belo“, dakle prebacivani na papir. Velom tajne ostali su prekriveni organizatori i izvođači radova iako je Aleksandar Vulin gromopucatelno izjavljivao da „postoji ime čoveka koji je razvio sistem prisluškivanja Aleksandra Vučića i mi to ime znamo“, te da se zna i ko je to naredio i kome su nošeni izveštaji.

„To je sve dostavljeno tužilaštvu i očekujemo da ono da kvalifikaciju dela“, naveo je Vulin, a ime osobe koja je „razvila sistem prisluškivanja“ Vučića, kako je rekao, biće poznato javnosti kada Tužilaštvo za organizovani kriminal bude podiglo optužnicu.

„NIŠTA LIČNO“

Do danas, međutim, to nije učinjeno, niti će biti u skorije vreme – sva je prilika. Jer, u suprotnom, klupko bi moglo da počne da se odmotava, a na površinu bi isplivale ko zna kakve nepodopštine vlasti. Iako je svima bilo potpuno jasno ko bi mogao da stoji iza toga, ceo slučaj je stavljen ad acta a glavni akteri su odšetali na nove pozicije: Stefanović u Ministarstvo odbrane, a Hrkalovićeva u teretanu. I tu se ova afera praktično okončala.

I onima koji su iole sumnjali već tada je bilo jasno zašto je bivši inspektor MUP-a Nebojša Trbović u opširnom intervjuu za „Vreme“ rekao „da su mnogi potcenili Nebojšu Stefanovića“. Među njima je, na vrhu liste, svakako Aleksandar Vučić. On je prilično kasno shvatio da je izgleda Stefanović i te kako svestan da u Srbiji i bezbednosni sektor funkcioniše na principima poslovne korporacije u kojoj su pravila jasna: vlast služi da se ostvare separatni interesi pojedinaca. Sve ostalo ja stvar tehnologije vladanja. Ili, kao što je Stefanović, tamo negde usred afere „Jovanjica“, legendarnom replikom iz Kuma parafrazirano poručio Vučiću: „Ništa lično. To je samo posao.“

Ušavši u ozbiljan biznis sa preprodajom oružja, pre svega, preko svog pokojnog oca Branka Stefanovića, ali i Dmitra Đurovića, nekadašnjeg direktora Koridora Srbije i još mnogo „biznismena“ sličnog profila, Stefanović je morao da zaštiti svoje „porodično srebro“, ali i biznis korporacije na čijem čelu se našao. Kad je postalo jasno šta o tome misli Vučić, a to nije bilo teško shvatiti nakon što su režimski tabloidi razvlačili Stefanovića iz dana u dan, on se potrudio da iskoristi poziciju na kojoj se nalazi. Tako se došlo, u najkraćem, u situaciju u kojoj je MUP poslužio jednoj interesnoj grupi da se zaštiti od druge. To je i suština „borbe protiv organizovanog kriminala“, kako neki od milošte nazivaju zapravo rat interesnih grupa oko podele plena.

Podsetimo se, po definiciji organizovani kriminal podrazumeva saradnju klasičnih kriminalnih grupa sa državom. Bez te podrške gangovi i gangsteri ostaju na nivou uličnih bandi. To stalno treba imati na umu kad se postavljaju pitanja o tome kada će se u nekoj od optužnica naći oni koji su iz državne infrastrukture rukovodili ili pomagali na različite načine poslovanju Belivuka, Predraga Kuluvije, GIM-a, Veselinovića i Radoičića, Slobodana Tešića… Tu, zapravo, leži jedini i pravi odgovor na pitanje zašto u (nepotvrđenoj) optužnici protiv Belivukove grupe, ali i ne samo tu, nema nijednog visokog zvaničnika, ministra već će se kola, kako izgleda, slomiti na Papiću i nekoliko inspektora SBPOK-a.