Budućnost protesta sada zavisi od dve stvari. Prva je odluka režima da li će ukinuti izbore i uvesti autokratski oblik vladavine. Granice represije koje su neophodne za takav korak upravo se testiraju na ulicama. Druga stvar je istrajnost građana koji protestuju. Koliko dugo protesti mogu da održe nivo mobilizacije do kojeg se došlo nakon 28. juna? Ako se pokaže da režim može da pređe na viši nivo represije ili kod protestanata dođe do “zamora materijala”, protest će biti ugušen i najverovatnije će uslediti promena sistema.
Protest koji u Srbiji traje od decembra u teoriji igara naziva se igra iscrpljivanjem (war of attrition). Suština igre leži u nadmetanju kroz iscrpljujuće čekanje, gde igrači pokušavaju da jedan drugog nateraju da odustane od borbe za ostvaranje cilja: režim ima za cilj da ugasi protest, a protestanti da dođu do prevremenih izbora. Pobeđuje onaj ko duže izdrži, a onaj ko prvi odustane — gubi. Ovo se naziva “skupo čekanje” (costly waiting), jer pobedu odnosi onaj kome čekanje donosi manji trošak. Istrajnost je ključni resurs za pobedu u ovoj igri.
Dinamika igre se menjala već nekoliko puta. Studenti su bili u ofanzivi do 15. marta, kada je režim nekoliko puta pokušao da ugasi protest delimičnim ustupcima. Posle 15. marta režim je prešao u ofanzivu. Prestao je da isplaćuje zarade zaposlenima u srednjem i visokom obrazovanju, čime je hteo da izazove sukob između studenata i profesora, pa čak i među samim profesorima. Uprkos tome, protest je uspeo da se održi i, početkom maja, definiše političke ciljeve – zahtev za prevremenim izborima i najavu učešća sa studentskom izbornom listom. Ovo je znatno promenilo karakter protesta jer su studenti umesto neispunjivog zahteva (režim treba da “uhapsi samog sebe”) postavili zahtev u kome postoji verovatnoća da režim može da izađe iz cele stvari kao pobednik – izbori pod postojećim uslovima, koji imaju neizvestan ishod.
AVET BELORUSIJE
Od 28. juna protest se intenzivira i pretvara u permanetan oblik blokade, koja je režim stavila pred sledeći izbor: protesti mogu da se okončaju postepenim povećanje represije, kojom bi se protestanti naterali da odustanu od blokada, ili raspisivanjem prevremenih izbora. Za sada se vlast opredelila za prvu opciju – pojačanu represiju. Razlog za ovakav izbor je jednostavan: režim procenjuje da trenutno, čak ni pod uslovima koji nisu ni fer ni slobodni, ne bi mogao da pobedi i tim načinom okonča protest. Međutim, povećana represija ima ograničenja. Izabrani nivo nasilja izgleda da nije dovoljan da reši problem. Naprotiv, represija izgleda dodatno intenzivira proteste (Užice). Da bi se ovom strategijom protesti zaista ugušili, nivo represije bi trebalo da bude znatno viši od postojećeg.
To znači da bi režim trebalo da radi ono što je Aleksandar Lukašenko radio u Belorusiji 2020. i 2021. godine. Masovni protesti protiv izborne krađe okupili su stotine hiljada ljudi, ali je Lukašenko odlučio i uspeo da uz znatno povećani nivo represije uguši proteste. Usledila su masovna hapšenja (7000 u prvih nekoliko dana), tortura (uključujući silovanja), nestanci ljudi, nasumična pritvaranja, prebijanja žena, starijih i lekara (uključujući fotografije prebijenih ljudi koje je režim postavljao po mrežama za primer), upotreba gumenih metaka, šok bombi, suzavca, totalni medijski mrak i gašenje interneta, progon opozicionih lidera u egzil, čistke po državnim institucijama, krivične prijave za štrajk ili protest, pretnje porodicama i angažovanje batinaša iz neformalnih i paramilitarnih jedinica itd. Ova višeslojna brutalnost, uz potpunu lojalnost elita i podršku Rusije, ugušila je protestni zamah uprkos širokoj narodnoj pobuni. Ovakav scenario nije nemoguć u Srbiji, ali trenutno izgleda da signali koji stižu sa ulice nisu povoljni za takav korak.
Otuda se širim krugovima pripadnika režima postavlja implicitno pitanje: ako policija, tužilaštvo i sudovi ne mogu da nateraju građane da se povuku, zašto se jednostavno ne raspišu prevremeni izbori? Pogotovo što su od 2012. godine parlamentarni izbori održani pet puta, a samo su jednom bili redovni. Odbijanjem da raspiše prevremene režim šalje implicitnu poruku svima koji su deo klijentističkog sistema: ako se izbori uporno izbegavaju, to je kao da su već raspisani – i izgubljeni. Što duže ta poruka ostaje neizrečena, ali prisutna, to će klijentistički sistem postajati sve slabiji.
Protek vremena će, dakle, u nekom trenutku dovesti do novog poretka preferencija kod režima. Pošto represija ne daje rezultate, režim će morati da ubedi sebe da izbori preostaju jedino rešenje. Odluka režima da se okrene izborima, iako nosi rizik, predstavlja racionalan potez u uslovima kada dosadašnja strategija – postepeno pojačavanje represije – iscrpljuje političke resurse i ne daje očekivane rezultate. U terminima teorije igara, ovo je primer sekvencijalne adaptacije u uslovima neizvesnosti: režim menja strategiju kada uoči da prethodna ne funkcioniše, a nova, iako rizična, otvara mogućnost legitimacije vlasti kroz izbore, tj. mogućnost da se iz cele stvari izvuče uz pobedu.
To znači da bi, pored standardnih manipulacija izbornim spiskovima i procesom glasanja, režim povećao medijski mrak (uz verovatnu eliminaciju N1 i Nove), ponudio makar jednu lažnu studentsku listu kako bi stvorila konfuziju među biračima, ali i da će se osloniti na mogućnost da se u ostatku opozicije ponovo pojave podele. Uspeh za ovakav scenario nije bez osnova, jer studentski pokret je i dalje decentralizovan, a razjedinjenost opozicije predstavlja njenu stalnu osobinu trinaest godina unazad. Podele unutar opozicije često su dovodile do toga da se na izbore ne izlazi uopšte ili da se izlazi sa više odvojenih lista uz međusobna optuživanja – pri čemu se opozicija često međusobno više napadala unutar sebe nego što je napadala režim.
MARATONCI TRČE I DALJE
Da bi se došlo do prevremenih izbora, protest treba da bude održiv na nivou na kome se trenutno nalazi, jer kao i svaki protest, ako prođe puno vremena bez rezultata, može da počne da se osipa. Ako se ovaj protest posmatra u kontekstu talasa protesta koji traju još od 2016. godine, može se uočiti obrazac: intenzitet protesta raste, ali sa povremenim pauzama kada potpuno zamre. Matematički, ovo može da se izrazi kao oscilatorna funkcija, gde protesti povremeno buknu, pa se onda ugase, ali vrednost funkcije izražena u broju angažovnih ljudi neprekidno raste kako vreme prolazi.
Osim toga, i za razliku od mnogih prethodnih protesta, ovaj poslednji talas protesta ima konkretan i ostvariv zahtev – prevremene izbore. Podsetimo se, prethodni protesti su bili masovni, ali su zahtevi bili difuzni ili nerealni u političkom smislu. Recimo, protesti “Srbija protiv nasilja” iz 2023. godine bili su ekspresivni. Ljudima je bilo važno da izraze osećanja u vezi tragedije koje su se dogodile 3. i 4. maja, ali politički gledano, ovi protesti su bili jalovi. Ogroman broj ljudi na ulici ne znači ništa ako ne postoji konkretna operacionalizacija zahteva. Protest “1 od 5 miliona”, iako takođe masovan, imao je nerealne zahteve. Protestani su izneli zahteve u 42 preporuke i šest zaključaka! Ovo ne samo da je bilo previše komplikovano za prosečnog opozicionog glasača, već je od režima praktično zahtevalo da preda vlast na tacni. Takvi zahtevi su realni samo kada se režim već nalazi na kolenima. To je, recimo, bio slučaj kada je Demokratska opozicija Srbije posle 5. okrobra tražila fer uslove za izbore u decembru 2000. godine. Tražiti od režima da se razoruža kada je iznutra homogen i kada ne postoji ozbiljan razlog koji bi ga naterao da popusti – nerealno je.
Konačno, iskustva iz drugih zemalja pokazuju da protesti koji mogu zaustaviti autokratizaciju i otvoriti prostor za demokratsku obnovu u slabim demokratijama i hibridnim režima zahtevaju maraton. Oni se ne mere danima, već mesecima, ponekad i godinama.
U Severnoj Makedoniji protestne aktivnosti protiv režima Nikole Gruevskog trajale su dve godine (2015–2016), uz objavljivanje dokaza o zloupotrebama, masovne proteste i savez opozicije i civilnog društva. U Crnoj Gori (2019–2020), ulični otpor Zakonu o slobodi veroispovesti prerastao je u političku promenu nakon godinu dana. U Malaviju (2019–2020), mirni i uporni protesti doveli su do poništavanja izbora i smene vlasti. U Južnoj Koreji (2016–2017), “revolucija sveća” kulminirala je opozivom predsednice Park Geun-hye. U Brazilu (2019–2022), otpor Bolsonaru bio je raspršen, ali stalno prisutan. Današanja situacija u Srbiji možda najviše liči na onu u Poljskoj. Protesti protiv vlade Stranke prava i pravde počeli su praktično čim je ta stranka pobedila na izborima 2015. godine. Protest je rastao i gasio se nekoliko puta, iz različitih razloga (zakon o abortusu, nezavisnost sudstva…), da bi nakon dolaska Donalda Tuska na čelo opozicije, protest dobio fokus i lidera, te pobedio na parlamentarnim izborima 2023. godine.
