Pevanje Osman age uz zujanje dronova na Kosovu

Turski dronovi stajdager FPV “kamikaza” stigli su u Prištinu u oktobru, pre ugovorenog roka i tik pred izbore na Kosovu, upravo u vreme kad Ankara preuzima komandu nad KFOR-om. Tim prizorom jedan domaći mit o spoljnoj politici prestaje da važi i gubi na značaju. Pokazalo se da se moć ne meri komplimentima i “bratskim” oslovljavanjem već realnim potezima, a da prijateljski ton ne menja strateške interese.

Konstrukcija u kojoj Aleksandar Vučić spoljnu politiku Srbije gradi kao mrežu ličnih odnosa na “hiljadu stubova” – od Putina i Si Đinpinga do Trampa i Erdogana – slomila se onog trenutka kada su nad zajedničkim prevagnuli lični interesi. Dronovi u Prištini jasno pokazuju granicu takvog modela: on traje samo dok se ne sudari sa realnim strateškim prioritetima.

STRATEŠKA DUBINA I ŠIRENJE TURSKOG UTICAJA

Tursko posredovanje na Balkanu ne bi trebalo da čudi. “Strateška dubina” Ahmeta Davutoglua, diplomate i nekadašnjeg premijera, prevela je neo-osmanske ambicije u meku moć i čini osnov Erdoganove spoljne politike: povratak u region kroz posredovanje i investicije, a ne kroz silu. U praksi je to značilo trilaterale Turska-Srbija-BiH, širenje trgovine, ulaganja u infrastrukturu i bankarstvo, kao i otvaranje kulturnih centara širom regiona. Cilj Ankare je bio da bude povezana sa muslimanskim stanovništvom na Balkanu dok istovremeno održava pragmatične i funkcionalne odnose sa Beogradom.

Od 2014. godine ti odnosi dobijaju lični pečat. Vučić i Erdogan uspostavljaju odnos koji se opisivao kao “iskren” i “otvoren”, a javnosti se servirao kroz poruke o bliskosti, učestale posete i izjave zvaničnika. Ipak, ispod tog drugarstva stajali su ekonomski interesi. Trgovinska razmena je rasla, otvarale su se turske fabrike širom Srbije, širila se i Halkbanka. Za Beograd to je značilo radna mesta i argument da Srbija nije izolovana i da neguje odnose sa najrazličitijim akterima. Za Ankaru, reč je bila o njenom položaju na ovdašnjem tržištu, političkom uticaju i prilici da kroz saradnju sa Srbijom pokaže širinu i pragmatizam. Ne treba zaboraviti da je Turska bila među prvim državama koje su priznale nezavisnost Kosova 18. februara 2008, samo dan nakon Kostarike. Upravo ta rana odluka dugo je određivala skepsu u Beogradu, ali će kasnije biti potisnuta investicijama i pokušajima političkog približavanja.

Dok se ekonomski uticaj širio, turska odbrambena industrija sazrevala je na ratištima od Nagorno-Karabaha 2020. godine, preko Libije i Ukrajine i, postepeno, postepeno prelazila u širi izvoz. Na Balkanu se prirodno otvorio prostor za Prištinu. Tokom 2023. Kosovo javno objavljuje nabavku bajraktara TB2, označavajući ulazak u “tešku” kategoriju dronova koja traži ozbiljnu obuku. U Beogradu se upalio alarm, ali je zvanični ton ostao miran: “Sa Erdoganom možemo o svemu”.

TURSKA, DRONOVI FPV I KFOR

Ugovor za skajdager potpisalo je kosovsko Ministarstvo odbrane sa turskom kompanijom Bajkar krajem 2024. godine, uz rok isporuke početkom 2026. Početkom oktobra 2025. Turska preuzima komandu nad KFOR-om, a već nekoliko dana potom u Prištinu pristižu dronovi skajdager FPV “kamikaze”, znatno pre ugovorenog roka. U prištinskim saopštenjima naglašava se da je deo operatera već prošao obuku i da sistemi ulaze u upotrebu. To je trenutak u kojem “meki” kanali koje je Ankara godinama gradila kroz trgovinu, infrastrukturne projekte i kulturne veze postaju i kišobrani pod kojima se sprovodi operativna politika. Nema više dileme da Turska na Balkanu deluje i kao samostalan akter koji aktivno oblikuje bezbednosni i politički pejzaž.

Ovakav tajming je deo poruke. Ankara u jednom potezu spaja tri sfere delovanja: ekonomsko prisustvo u Srbiji, komandovanje misijom koja održava bezbednosni okvir i konkretnu podršku Prištini u oblasti koja menja teren. Ipak, otvara se i pitanje neutralnosti KFOR-a. Formalni okvir podrazumeva da je KFOR okosnica bezbednosti na Kosovu, uz pretpostavku demilitarizacije OVK i drugih naoružanih grupa. Međutim, danas postoje kosovske bezbednosne strukture i upravo zato trenutak u kojem Turska istovremeno komanduje misijom i isporučuje paket FPV Prištini prerasta u politički signal sam po sebi. Beograd tu vidi argument za tvrdnju da se bezbednosna vaga naginje, dok Priština u istom potezu čita potvrdu da ima partnera koji isporučuje na vreme. I jedni i drugi znaju da je cena greške posle ovakve isporuke viša nego dan ranije.

ŠTA PRIŠTINA DOBIJA, A ŠTA ANKARA GRADI

Za Prištinu je signal jasan i direktan. Rano dobijanje dronova FPV daje kosovskim vlastima osećaj da imaju konkretnu i vidljivu podršku iz Ankare. To ne znači samo novu tehniku, već i signal političke podrške: činjenica da je isporuka stigla ranije od planiranog može se tumačiti kao potvrda da Ankara želi da učvrsti svoju ulogu na Kosovu. Time se podiže samopouzdanje kosovskog rukovodstva i spušta prag eskalacije. U praksi, Priština dobija opipljiv odvraćajući kapacitet, pojačan političkim signalom iz Ankare.

Za Brisel i Vašington ovakav razvoj situacije otvara novu dilemu. Da li tolerisati rast turskog uticaja kao faktor koji može doprineti stabilnosti ili pokušati da postave strože standarde koji bi ograničili Ankaru? Erdogan ovde vidi priliku: činjenica da Turska, po rotacionom principu, upravo preuzima komandu nad KFOR-om i istovremeno podržava Prištinu, daje joj dodatni značaj i pregovaračku kartu prema EU i SAD.

Šira slika pokazuje da Ankara spaja tri elementa: izvoz oružja, političko prisustvo i institucionalnu ulogu. Na taj način podupire svoj narativ o brizi za muslimanske zajednice na Balkanu, ali i potvrđuje sebe kao nezaobilaznog aktera u regionalnoj bezbednosnoj arhitekturi.

U tom okviru, Beograd ostaje važan partner kada je reč o ekonomiji i investicijama, ali nije osovina oko koje će Ankara žrtvovati svoj strateški uticaj u Prištini. Drugim rečima, Srbija se u turskoj politici posmatra kao polje za poslovnu saradnju, dok je Kosovo polje za strateški uticaj.

BEOGRAD IZMEĐU RETORIKE I STVARNOSTI

Beograd je reagovao po oprobanom obrascu. Prvih dana usledile su oštre izjave iz vrha države, Vučić je tumačio potez Ankare kao želju za destabilizacijom regiona i dokaz “osmanskih ambicija”, uz pozivanje na kršenje međunarodnog prava. Nekoliko dana kasnije, međutim, ton je ublažen. Predsednik je govorio da je njegov posao da gradi odnose i da će problem pokušati da reši direktnim razgovorom sa Erdoganom, podsećajući da je i ranije sa njim otvarao tu temu.

Iza korekcije retorike krije se i politička cena na unutrašnjem terenu. Vučić je godinama gradio narativ da Srbija može da “sedi na više stolica”, da je jednako dobra sa Moskvom i Pekingom, kao i sa Briselom, Vašingtonom i Ankarom. Ključ tog balansa, kako ga je predstavljao, bili su navodno njegovi lični kontakti, šarm i sposobnost da direktnim razgovorom rešava stvari. U stvarnosti, iza tog modela obično je stajala gola trgovina i pragmatična razmena interesa, a ne diplomatska veština.

Poslednjih nedelja vidimo kako se jedna po jedna “stolica” iz te priče o balansiranju polako izmiče. Dolazak dronova u Prištinu taj mit je potpuno razbio. Odluke se ne donose zbog prijateljskih reči ili navodnih ličnih simpatija, već ako i kada se interesi poklope. U takvom trenutku oslanjanje na privatne kanale postaje anegdota, a ne realna politička opcija.

Posledično, Vučić se našao u dvostrukoj klopci. Ako zaoštri prema Erdoganu, rizikuje pad turskih investicija, gubitak radnih mesta, te dodatno i dublje približavanje Prištine Ankari. Ako prećuti i traži “razgovor među prijateljima”, šalje poruku nemoći biračkom telu za koje je Kosovo crvena linija, osetljiva tema i dokaz državne snage.

Za sada, predsednik Vučić se odlučio za taktiku balansiranja: dovoljno glasnih poruka da pokaže reakciju, praćenje spuštanjem tenzija da ne izazove reakciju. Ali upravo to otvara pitanje održivosti njegove spoljne politike – dokle može da traje priča o “bratskim vezama” kada praksa pokazuje da prijateljstva ne zaustavljaju isporuke oružja, niti menjaju tok strateških odluka?

KRAJ JEDNE SPOLJNOPOLITIČKE ILUZIJE

Region ulazi u period u kojem je eskalacija brža, a deeskalacija skuplja. KFOR je i dalje ključni sigurnosni ventil, ali Turska kao komandant i istovremeno dobavljač oružja Prištini menja percepciju neutralnosti i stanje na terenu.

Kraj jedne iluzije, međutim, ne mora da znači i kraj racionalne politike. Srbija i dalje ima prostor da uradi ono što najčešće izbegava: da prizna realnost, pretoči je u plan i odrekne se magle. Umesto potrage za “velikim prijateljem” koji će spasti interese Beograda jednim telefonskim pozivom, valja ulagati u diplomatsku disciplinu koja ne preti onim što ne može da ispuni, i u evropski kurs koji, koliko god spor, ostaje jedini okvir koji sužava prostor za solo-igre regionalnih sila.

Drugim rečima: vreme pevanja Osman age je završeno. U oktobru 2025. turski dronovi su sleteli u Prištinu, a sa njima i spoznaja da se “bratski ton” ne računa kad naiđu strateški interesi. Ankara je jasno pokazala da će biti saveznik Prištine i u isto vreme ekonomski partner Beograda. Srbija sada mora da izabere – da li će nastaviti da živi u praznim narativima ili će konačno ući u politiku zasnovanu na planovima, procedurama i kapacitetima.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!