Pet znakova neuzvraćene Trampove ljubavi

Svaki dolazak nove administracije na vlast u Vašingtonu prilika je da se razmotre dotadašnje pretpostavke na kojima počivaju odnosi drugih država sa najmoćnijom zemljom sveta. Ovogodišnji presek stanja bio je posebno važan jer se u Belu kuću vraćao neko ko je već bio predsednik u razdoblju od januara 2017. do januara 2021. godine.

Pitanje kako će se ponašati Donald Tramp kad ponovo preuzme dizgine američke spoljne i bezbednosne politike zaokupljalo je pažnju i srpske političke scene i šire javnosti koja se, gotovo po pravilu, preterano nadala ili pak previše strahovala od promena vlasti u Vašingtonu. Naime, poznata je ona vrlo često korišćena figura koja američku spoljnu i bezbednosnu politiku poredi sa nekim velikim nosačem aviona što plovi po širokom okeanu i veoma sporo i teško menja svoj kurs, uprkos promenama administracija. Ipak, sa Donaldom Trampom, pogotovo onom “drugom” verzijom njega, za koju se pretpostavljalo da više neće imati nikakva institucionalna i personalna ograničenja svojoj moći kao što je to bio slučaj u najvećem delu prvog mandatu, moglo se očekivati i ono čemu se nismo nadali.

Dan posle Trampove pobede na američkim predsedničkim izborima 2024. godine predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić je u svom stilu, samouvereno – što inače tradicionalno dobro prolazi u našoj političkoj kulturi – kazao kako “mi imamo dobre odnose sa Donaldom Trampom i njegovim okruženjem. Verujem da će moći bolje da se čuje glas Srbije, da će nas ti ljudi saslušati. Sa njima smo sačuvali prijateljske odnose i kada su izgubili mandat. I to je nešto povoljnija situacija za nas”. Ipak, sačuvao je i dozu skepse naglasivši tom prilikom da je “za ljude koji očekuju tektonske promene u američkom odnosu prema Srbiji” siguran “da ih neće biti”.

Stvarnost je vrlo brzo potvrdila njegovu zabrinutost. Naime, koliko su bila niska očekivanja od odnosa Srbije i SAD u vreme Bajdenove administracije (zbog poznatog bagaža iz 1990-ih i uloge samog Bajdena i ljudi iz njegovog najbližeg okruženja i spoljnopolitičkog establišmenta u dešavanjima tokom svih tih godina), a rezultati na kraju bili relativno dobri, toliko su sada očekivanja bila visoka, ali rezultati posle devet meseci druge Trampove administracije – nekako mršavi, i više u najavi i potencijalu nego što su doživeli neku svoju konkretizaciju.

foto: ap photo

Uprkos dva susreta najviših srpskih zvaničnika sa američkim državnim sekretarom Markom Rubiom (najpre ministra spoljnih poslova Marka Đurića početkom avgusta u Stejt departmentu, a potom i predsednika Vučića tokom godišnjeg zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku) i najave pokretanja strateškog dijaloga dveju zemalja do kraja godine, sve je nekako, što bi se narodski reklo, “na dođem ti”, uz goruće požare koje treba gasiti kao što su ogromne carine na našu robu ili stupanje na snagu sankcija NIS-u. Iako to nije ishod isključivo naših grešaka već u određenoj meri rezultat krhkosti globalnog konteksta kao i nepredvidivosti i neobuzdanosti samog Trampa i njegove agende, posledice su svejedno iste i njima se mora upravljati. Kad se tome doda i duboka unutrašnja kriza u Srbiji koja ostavlja malo prostora za spoljnu politiku, stvari postaju još komplikovanije za sadašnje rukovodstvo naše zemlje.

IZMENJENI MEĐUNARODNI I UNUTRAŠNJI KONTEKST SPOLJNE POLITIKE SRBIJE

Budući da unutrašnja i spoljna politika više nisu razdvojene ni u teoriji a kamoli u praksi, gotovo je nemoguće, pogotovo za male i srednje zemlje kojima Srbija pripada, da se donose odluke izolovane od međunarodnog i unutrašnjeg konteksta u kom se politika odvija. Uticaj međunarodnog konteksta kao determinante spoljne politike je od velikog značaja, posebno u vremenima kada se svet nalazi u stanju preobražaja, za šta mnogi analitičari veruju da je baš sad slučaj. Trampov otklon prema spoljnoj politici njegovih prethodnika na mestu predsednika SAD i dovođenje u pitanje osnovnih postavki liberalnog međunarodnog poretka otvaraju nedoumice kako da se male i srednje države pozicioniraju u jednom takvom poretku “u stanju nastajanja” i kako da na najbolji način sačuvaju i unaprede svoje nacionalne interese.

Dugogodišnja orijentacija srpske spoljne politike, još od vremena ekonomske krize iz 2008. godine i jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, na tzv. “četiri stuba spoljne politike” i pokušaj da se održavaju balansirani odnosi sa svim vodećim svetskim silama postaju sve teži za izvođenje i manevrisanje. Iako je Srbija u velikoj meri prinuđena da postupa tako jer joj trebaju dobri odnosi sa svim vodećim svetskim centrima moći jer od svakog od njih više ili manje zavisi, čini se da je sve teže sprovoditi spoljnu politiku “svevrstanosti” (multi-alignment) i “vrludanja” odnosno pokušaja smanjenja rizika preteranog vezivanja za samo jednu stranu odnosno jedan centar moći (hedging), kojom se Srbija vodi već 18 godina kad je u Narodnoj skupštini Republike Srbije proglašena vojna neutralnost. Jer ako smo iz “doba nadmetanje velikih sila” ušli u “doba ponovne podele interesnih sfera”, kako tvrde neki teoretičari međunarodnih odnosa, biće vrlo teško sprovoditi spoljnu politiku koja gleda na sve strane sveta podjednako ako su nas već “veliki” smestili u neku određenu sferu, opirali se mi tome ili ne. Naravno, to ne znači nikakav automatizam, defetizam i fatalizam – prosto, stvari treba posmatrati racionalno i onakvim kakve one jesu i u skladu sa tim reagovati, adekvatno i na vreme.

foto: vladimir šporčić / tanjug

Kad je u pitanju unutrašnji kontekst, definitivno je jasno posle skoro godinu dana od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i početka studentskih blokada i masovnih protesta da predsednik Srbije više ne može da “deliveruje” spoljnopolitička obećanja na način na koji se to od njega očekuje i da najveći deo vremena troši na pitanja unutrašnje politike. Spoljni akteri su, uprkos dugom trajanju ovih dešavanja, još pomalo zbunjeni svim što se ovde događa i ponekad ne znajući kako da reaguju, neke stvari rade po “difoltu”, a za neke prosto nemaju ideju i čekaju rasplet situacije. Ipak, kako god se ova kriza razrešila, sasvim je jasno da će izrazita politička i društvena polarizacija smanjivati sposobnost Srbije da se hvata u koštac sa nagomilanim spoljnopolitičkim problemima i bićemo sve češće u situaciji u kojoj će, da parafraziramo bivšeg američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera, “ono što je urgentno nadjačavati ono što je važno”.

ZAŠTO KAŽEŠ LJUBAV, A MISLIŠ (SAMO) NA SEBE

Velika očekivanja od nove ere srpsko-američkih odnosa posle povratka Donalda Trampa u Belu kuću, iako nisu bila neutemeljena (imajući u vidu njegov prvi mandat), ipak su se pokazala kao neka vrsta “neuzvraćene ljubavi”, barem za sada.

Prvi znak očekivanog proboja u međusobnim odnosima i prvo razočaranje bila je nominacija Marka Brnovića, bivšeg državnog tužioca Arizone od strane predsednika Trampa za novog ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji. Vrlo često se naglašavalo njegovo srpsko poreklo i očekivanja da će sa ovakvim ambasadorom u Beogradu stvari u međusobnim odnosima krenuti nabolje meteorskom brzinom i da će Srbija postati neka vrsta “haba” za američke interese u regionu Zapadnog Balkana. Ipak, višemesečno čekanje da Senat potvrdi ovu nominaciju na kraju se početkom oktobra završilo tako što je Bela kuća povukla ovaj predlog. Sam Brnović je za to okrivio američku “duboku državu”, dok neki pak smatraju da postoji nešto sporno u njegovoj biografiji što je nepremostiva prepreka. Ali kako god se to tumačilo, očigledno je da su postojale sigurne naznake kako je proces potvrđivanja bio u ćorsokaku i da je ovo bilo jedino rešenje.

Drugi znak bile su veze sa ljudima iz neposrednog Trampovog okruženja preko kojih je predsednik Vučić početkom maja probao da se sastane sa njim. Šta se zaista desilo na Floridi prilikom predsednikovog pokušaja da se vidi s Trampom na prolećnoj gala večeri Republikanskog nacionalnog komiteta u Mar-a-lagu ostalo je nerazjašnjeno, ali je jasno da su neke procedure i neke instance preskočene (kako naše, tako i američke) i da je uprkos Trampovom iskakanju iz pravila, Suzi Vajls, njegova moćna šefica kabineta, ipak uspela da u drugom Trampovom manadatu stvori sistem u kom se do 47. američkog predsednika ipak teže dolazi “zaobilazeći pravila” odnosno da je “preko preče, ali naokolo ipak bliže”.

Treći znak bile su carine na robu proizvedenu u Srbiji koje su posle najave stope od čak 37 procenata u aprilu, na kraju kad su stupile na snagu početkom avgusta, bile “smanjene” na 35 posto, što je i dalje jedna od najviših carinskih stopa koje je Trampova administracija uvela nekoj zemlji (a na Zapadnom Balkanu svakako najviše). Iako se u resornim ministarstvima u našoj zemlji intenzivno radi da se ovo nekako razreši sa američkom stranom, čini se da je to zasad još daleko mada sa Trampom uvek treba “očekivati neočekivano” pa tako i u ovom slučaju. Ipak, čini se da je uprkos nesumnjivim Trampovim “simpatijama” za Srbiju, ovo sa carinama u skladu sa devizom iz njegovog omiljenog filma “Kum” – “nije ništa lično već samo posao”.

Četvrti znak bila je Trampova tvrdnja koju je izrekao u više navrata (po pisanju “Blica”, čak šest puta) da je tokom svog drugog mandata sprečio sedam ratova, između ostalog i rat Srbije i Kosova*. To isto je ponovio i prilikom ovogodišnjeg govora u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija naglasivši kako “nijedan predsednik ni premijer, nijedna druga država nije postigla ništa blizu tome, a ja sam to postigao za samo sedam meseci. Šteta što sam morao to da radim ja, umesto da to čine Ujedinjene nacije, nisu pokušale ni da pomognu ni u jednom od njih”. Reakcija naših vlasti je izostajala svaki put, kao i detaljnije objašnjenje sa američke strane, ali nije to usamljen slučaj u kojem se neke stvari ostavljaju da “vise”, bez nade da ćemo ih u dogledno vreme razumeti i domisliti.

Poslednji, peti znak su sankcije Naftnoj industriji Srbije koje su, posle nekoliko odlaganja, stupile na snagu u četvrtak 9. oktobra. Iako su sankcije usmerene protiv Ruske Federacije odnosno ruskih firmi (a NIS je u većinskom ruskom vlasnistvu), Srbija trpi i (očigledno će trpeti u neko dogledno vreme) ogromnu štetu. Istina, naša zemlja jeste sve vreme pokušavala da nekako razreši ovaj problem, ali na kraju rezultat na semaforu pokazuje da smo i ovde u dubokom minusu.

U svakom slučaju, stvari se još odigravaju pred našim očima i kako će se na kraju sve završiti ostaje da se vidi. Iako sa Trampom nikad do kraja niste sigurni na čemu ste, prvih devet meseci njegovog drugog mandata u srpsko-američkim odnosima karakteriše mnogo neizvesnosti i previše očekivanja.

Dragan R. Simić je profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, osnivač i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država i rukovodilac master studija SAD; Dragan Živojinović je saradnik na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, sekretar Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država i sekretar master studija SAD.