Perverzne inverzije predsednika Vučića

Te večeri predsednik Srbije Aleksandar Vučić je imao zdravstvene probleme. Prethodni dani su mu nesumnjivo bili naporni: sastanci sa međunarodnim zvaničnicima, putovanja u više zemalja, zatim susret vlasti i evropskih parlamentaraca koji, sudeći po kasnijim reakcijama članova SNS-a, nije bio baš srdačan, a tu je i afera „Krušik“. Međutim, umesto da javnost bude informisana o njegovom zdravstvenom stanju – da bude obaveštena šta mu je, a zatim da stigne vest da je bolje i da se na tome završi – ubrzo se ponovo zahuktala mašinerija prorežimskih novinara i analitičara. Ovoga puta meta je bio novinar televizije N1 Miodrag Sovilj, a potom i direktor N1 za Srbiju Jugoslav Ćosić.

Dnevna doza srpske stvarnosti se iz dana u dan, od društvenih mreža, preko televizija sa nacionalnim frekvencijom – bilo da je reč o onome što se kaže, bilo da je reč o onome što se uporno prećutkuje i montira – do novina, sa naglaskom na tabloidima i tamošnjim tvorcima tekstova, pokazuje do te mere otrovna i zastrašujuća da bi svako ko promišlja o ovoj i ovakvoj realnosti trebalo da bude ozbiljno uplašen.

Situacija prethodnog vikenda mogla bi se zato sažeti u sledećem: novinar Miodrag Sovilj postavio je pitanje predsedniku vezano za aferu „Krušik“. Uveče je Aleksandar Vučić završio u bolnici zbog, kako je navedeno kasnije, hronične bolesti srca koja mu se taj dan pogoršala.

Ako je novinar kriv – kako su požurili da utvrde među prvima Dragan J. Vučićevič, Goran Vesić i Predrag Sarapa – da li je to značilo da je na čelu Srbije neko kome ne sme da se postavi nijedno pitanje koje mu se ne sviđa, jer ga to suviše potresa? Da li je to značilo da novinari neće više moći da kritikuju rad i poteze vlasti, niti da se bave pojedinim temama od javnog interesa da ne bi bili optuženi da, kako je tvrdio urednik „Informera“, hoće da unište predsednika Vučića na svaki mogući način, uključujući i zdravstveno? Ako to stanje nema veze sa novinarem, što je kasnije rekao i sam predsednik Vučić dodavši da ne bi bilo fer niti korektno da na bilo koji način kaže ili insinuira da je novinar N1 kriv za to, znači li ipak da su gorenavedeni svesno zloupotrebili zdravstveni problem predsednika za obračun sa novinarem jedne od retkih televizija koje nisu prorežimske?

I konačno, nakon što smo saznali da se predsednik brzo oporavio, zanimljivo bi bilo napraviti jedan misaoni eksperiment. Šta bi bilo sa njim da nije predsednik? Nego da je neka druga javna ličnost? Ili slučajno žrtva nasilja? I zašto pitanja „šta nam se to dogodilo“ i „kakvo smo to društvo postali“ zvuče sasvim na mestu dok ne vidite ko to pitanje izgovara?

HRABAR, SNAŽAN, AL’ OSETLJIV…

Dok su zvanični izvori bili tihi jutro posle hospitalizacije, kod Predraga Sarape gledalac TV Pinka je mogao odmah da sazna šta se dogodilo i ko je krivac. I kakav je čovek predsednik Srbije.

Ministar odbrane Aleksandar Vulin kazao je o Aleksandru Vučiću da Hrvati (koji su svi ustaše) nikoga nisu mrzeli i nikoga se nisu plašili kao Vučića i ne mogu sebi da oproste što im je predsednik države Srbije u majčinoj utrobi pobegao od njihove kame, te veoma je hrabar i snažan, mnogo radi, malo spava, a lekari mogu da mu priđu samo na proslavama, kao i da će biti dobro zato što je jak, a ne zato što sluša lekare. Pa dalje: da Vučić živi za auto-put, za bulevar i platu od 500 evra (D. J. Vučićević); da je njegovo zdravlje narušeno zbog prevelike borbe za Srbiju (koji dan kasnije, ministar Z. Lončar). Nizale su se želje za ozdravljenje, od kojih je verovatno najupečatljivija ona ministra Siniše Malog koja je počinjala sa „Brate moj, znam da ne sanjaju svi naše snove“.

Ali zašto je predsednik na VMA? Dragan J. Vučićević je odgovorno tvrdio da lično zna koliko je predsedniku bilo teško zbog sastanka sa poslanicima i konferencije za štampu na Beogradu na vodi.

Zaživela je zatim i teza, koju su onda kao po diktatu ponavljali mnogi, da je novinar Miodrag Sovilj postavio pitanje držeći telefon (Sovilj je držao telefon u ruci i prineo ga predsedniku da on sam vidi dokument na kojem stoji da je otac Nebojše Stefanovića bio u delegaciji u fabrici Krušik) kako bi se isprovocirala Vučićeva refleksna reakcija i da bi nakon toga usledio haos.

I taman je krenula da se gradi priča o skoro pa pokušaju atentata na predsednika, i to novinarskim pitanjem. Ali je verovatno nekima oko predsednika Vučića postalo jasno da okriviti novinara zato što je predsednik države – koji se predstavlja kao onaj koji ne jede, ne spava, ne ide u toalet, ne sluša lekare, i pritom ne greši – završio u bolnici, u najmanju ruku je nezgodno. Otud se fokus prebacio na način postavljanja pitanja. Istakao se Božidar Spasić, koji je primetio da je u telefonu mogla da bude i bomba i da je, eto, kao i sadašnji direktor Bezbednosno-informativne agencije, „nastradao zbog jedne rečenice“ (za one koji su mogli da zaborave, ta rečenica je bila „Volim novinarke koje ovako lako kleknu“, a stradanje se valjda odnosi na to što nekoliko meseci nije bio na visokoj državnoj funkciji).

Između ostalog, na naslovnim stranama „Informera“ osvanulo je da je Jugoslav Ćosić „šiptarski plaćenik“, a Pink, televizija sa nacionalnom frekvencijom (a nacionalna frekvencija je javno dobro svih građana), našao je na Majspejsu fotografiju na kojoj je Miodrag Sovilj iz studentskih dana sa flašom, dok je naslov glasio: „Da li si se nekada napio kao Miodrag Sovilj? Ovako izgleda pijani novinar N1 televizije koji je gurao telefon predsedniku Vučiću u lice (FOTO)“.

U utorak se predsednik, kao što je poznato, obratio javnosti, skinuo i definitivno krivicu za svoju bolest sa N1 i pomenuo nešto zanimljivo za dijagnozu društva.

PREDSEDNIK O INVERZIJI

Šta se desilo za vikend i ko je o čemu pričao? Sarapa i Vučićević su govorili o pristojnosti i šta je civilizovano, a šta ne; Vučićević je zatim govorio kako ga šokira količina mržnje kod protivnika A. Vučića (upotrebio je naravno neke mnogo gore reči od „protivnici“, ali valjda je na to mislio); Goran Vesić je nekog kritikovao za nepristojno ophođenje i, kako se izrazio, uličarski rečnik; Srpska lista je osudila nečije („Đilasovih podrepaša“, tako je stajalo u saopštenju stranke) izlive zlobe i beščašća; Suzana Vasiljević se zapitala da li Jugoslav Ćosić pokušava da prikrije aferu (time što daje preveliki značaj svojim novinarima) i zaključila da N1 televizija ne dozvoljava nikome ko ima drugačije mišljenje od opcije koju oni zastupaju da se pojavi tamo (navevši imena svih ljudi koji se, što je vrlo lako proveriti, tamo pojavljuju i to ovih dana); bivši član DB-a Božidar Spasić je kazao da se „protiv Vučića vodi specijalni rat u kojem je sve dozvoljeno“; novinarka Pinka Verica Bradić je govorila o trapavim i agresivnim pitanjima, a P. Sarapa o zatrpavanju svega medijskim bombama i fabrikovanju neistina od strane protivnika ove vlasti… I tako dalje unedogled.

A onda je u svom prvom obraćanju, nakon izlaska iz bolnice, Aleksandar Vučić optužio opoziciju i pojedine medije za „perverznu inverziju“. Zaista, mnogo toga se prethodnih godina, prethodnih meseci i prethodna tri dana može podvesti pod ovaj termin.

A kada se savetnica za medije predsednika Aleksandra Vučića, Suzana Vasiljević, govoreći o komentarima na Tviteru u kojima se izražava radost što je Vučić završio u bolnici ili nešto još gore, a što zaslužuje svaku osudu, zapita: „Ne znam šta se desilo da je ovo društvo postalo toliko jezivo“, pitanje je na mestu. Samo, teško da ne zna. Jer ovo društvo je danas dobrim delom proizvod onih koji su dovoljno dugo na vlasti i imaju toliko moći da mogu mirno da nametnu dominantan način komunikacije i obrasce ponašanja u javnosti, da pošalju poruku o tome šta je poželjno, a šta ne. Kritikovati vlast je nepoželjno i otuda je opravdano napasti onog koji to čini svim sredstvima.

foto: fonet

I konačno, kada se već govori o društvu u kojem živimo, nakon što smo saznali da se predsednik brzo oporavio i da je sve ipak dobro prošlo, mogli bismo da se zapitamo: da li bi tako brzo, da nije predsednik, uspeo da dođe do medicinske pomoći koja mu je potrebna? A da li bi, da se bavi nečim drugim, da je možda glumac, uspeo tako uspešno da sakrije šta mu se dešava? Da li bi doktori, novinari i svi ostali bili tako pouzdani i ne bi otkrili nijedan detalj o njegovom stanju dok on sam ne kaže šta mu je? Da li bi, da je, na primer, žrtva nasilja u porodici, pa da čak možda pripada i nekoj manjinskoj zajednici, isti ti urednici tabloida koji su čekali da kažu od čega boluje bili tako suptilni ili bi naprotiv slali svoje novinare u bolnicu, čekali njegovu ženu i dete pred vratima i izveštavali o svakoj sitnici i toku onoga što mu se dešava.

„Ne znam šta se desilo da je ovo društvo postalo toliko jezivo.“ Za početak, možda i ovo: pad u slobodi medija, ozbiljan pad, orkestriran napad na svakog ko se usudi da nešto kritikuje i tolerisanje onih koji podržavaju vlast, da pišu baš kako hoće, gazeći Kodeks i novinarske standarde kada god to požele.