Mediji su javili da će u nedelju 24. marta u manastiru Soko, podno Soko grada, biti otkriven spomenik vladiki Nikolaju Velimiroviću, po nekima kontroverznom teologu, koji je postao zaštitni znak svima koji se prse srpstvom, pravoslavljem i slavnom prošlošću, obrazom i srpskom istinom. Organizator najavio patrijarha Pavla, predsednika Koštunicu, načelnika Generalštaba Pavkovića, na jednom mestu trebalo da budu predstavnici institucija, takoreći stubova srpstva, koji uživaju najveće poverenje naroda. I to još povodom otkrivanja spomenika Nikolaju i godišnjice NATO agresije, to nije slučaj, to nije koincidencija, to je istorija. Da sve ne bude do kraja istorijski kriv je Koštunica, koji nije došao, parastosu prisustvovao u crkvi Svetog Marka, kao predsednik države izjavio da se NATO agresija ne sme zaboraviti.
GDE JE BILJANA: Pre koju godinu vladika Lavrentije počeo je gradnju manastira Sveti Nikola, podno Soko grada, poslednjeg turskog utvrđenja u Srbiji. Danas sve to izgleda monumentalno, crkva, konaci, apartmani, gostinske sobe, Dom vladike Nikolaja, pozlaćen krst od 13 metara ponad manastira, koji su poklonili Nemci… U nedelju narod nagrnuo, autobusima, kolima, iz Srbije, Republike Srpske, manastir je desetak kilometara od Ljubovije. Impresivno zdanje manastira, gore ogroman krst, između brda vise velike zastave SPC-a, svuda narod, tiska se, u toku liturgija, parastos, crkvi se ne može prići. Spomenik Nikolaju izvan porte, pod Sokolom, obmotan providno belim materijalom za zavese, desno mercedes Pavkovića, koji ga je „bačio“ od helikoptera, koji se prizemljio u Ljuboviji, do manastira, audi neke od vlada, beli vojni puhovi… Bi kraj liturgije i parastosa žrtvama NATO agresije, jedan sveštenik nam objašnjava da je danas dve godine od postavljanja krsta iznad manastira i tri od agresije, da je patrijarh, na parastosu, istakao da duša i glava pravednika koji su postradali u agresiji ide u naručje Gospoda, a duše i glave zločinaca odlaze đavolu u naručje.
U to, od crkve, general Nebojša još u uniformi Pavković, gologlav, crnokos, zateže platneni kaiš mantila, to se stislo oko njega, to se dao u autograme, potpisuje sve što mu poture, pa to odgovara, nemojte ih davati u Hag, neću… Eto i litije s patrijarhom, još s epoletama Pavković mu priđe, poljubi ruku, namesti šapku, stade naspram spomenika, sve se ovekoveči. Pred spomenik stupi Matija Bećković, izvadi artije, „Preosvećeni vladiko“, bi neki nesporazum sa ozvučenjem, nastavi, sestre u monaškome obrazu, oci, gospodine načelniče, pa naglasi, Generalštaba, gospodo, pa naglasi, oficiri, braćo i sestre… Pa reče, o Soko gradu, te da nije senke trogodišnjice, čiji crni flor pada preko današnjeg dana i sudbine srpskog naroda, rekli bismo da je ovo vaskrsenje i preobraženje Soko grada, da je to bilo tursko utvrđenje i klanica srpskog naroda, a da u naše dane, sa hramom, krstom i spomenikom vladiki, postaje duhovno središte, a Sokolske planine, kako je govorio Karađorđe, postaju kičma srpstva i bedem hrišćanstva… Pa nastavi, u svom stilu, takoreći u setencama, „Ovo gubilište je postalo svetilište“, „U preobraženju Soko grada, i svemu što bi valjalo reći, trebalo bi da ćuti onaj koji govori, i da govori onaj čija su usta zalivena bronzom.“ Pa pesnički nastavi, današnji dan je trogodišnjica onog nebivalog čina kad je Evropa, izmeštena iz pameti, nagrđivala svoje sopstveno lice i bombardovala samu sebe… Tu nas, valjda savladan Matijinim rečima, dohvati jedan od fotoreportera, gde ti je sad ona Biljana Srbljanović.
NEĆEŠ, VALJDA, OPET: Gde da, je l’ te, na takva podmetanja, odgovaramo u ovom odsudnom trenutku, kad Matija poče o vladiki, koji je sam postao duhovna tvrđava, da toj tvrđavi nije trebala bronza, ali treba nama, da ga ovde zauvek ostavimo, bez odmene u molitvenom stajanju, da sve što činimo za vladiku, tog Dositeja koji je ostao veran svojoj crkvi, činimo za sebe i svoj narod, njegov duhovni opstanak i sopstveno spasenje. Pa podseti, paralele li, na vladikine reči, da čovek i narod koji ne pređu golgotski put, samo su kandidati za čoveka i narod. Pa podseti na stradanje vladike, da su ga veliki ljudi slavili, a bezimeni, nikoji i nikiji zvali izdajnikom, šovinistom, antisemitom i zapadnjakom. Pa se vrati svom izrazu, „Opanjkavanje najboljih od najgorih je jedna od naših najdužih tradicija, i ta seča knezova nikad nije prestala“. Pa reče da je retorika okolišanja preplavila govor našeg vremena, razno, možda, recimo, ajde da kažemo, tih reči amortizera nije bilo, sa verom nema pogađanja, zato su u naše doba, kad je sve zaljuljano i raskorenjeno, reči vladike Nikolaja zgodne onima koji pišu optužnice. Pa ponovi vladikine reči, o školi bez vere, politici bez poštenja, zapita, šta bi vladika danas rekao, kad bi čuo ono što se ponavlja svakoga dana, da je komunizam u Srbiji počeo pre 10 godina, da je totalitarizam počeo pre deset godina, kad su dozvoljene druge partrije, opoziciona štampa, sloboda govora, a ne pre 60 kad su ukinuti. Pa iz toga izvede, ako su bezakonje, ratni zločini, masovne grobnice, kršenje ljudskih prava, počeli pre deset godina, onda nije bilo ni vladike, ni njegovog stradanja. Pa završi sa, dobro došao vladiko, aplauz, otkri spomenik koji sveštenici poprskaše svetom vodicom.
Reč uze vladika Lavrentije, valjda reče nešto o ručku za goste, nasta razlaz, i Nebojša sad gologlav i još u uniformi Pavković uze da odstupa ka trpezariji. Oko njega se savilo, to prišlo, to se pozdravlja, to se pita, dobro nam došli, da nam je još takvih, jedan ga spopade, bili ste vojnik, budite junak, on klima, odobrava, to ga opkolilo, obezbeđenje strpljivo, ‘ajde i mi da pitamo, probismo se, može o Savetu odbrane, može o, prekide nas, ne, obezbeđenje se naroguši, stigosmo da upitamo, je l’ nije trenutak, on krenu, ja, pa opet, ja, sve zausti pa stane, ko da nije u uniformi, ja, nema one odlučnosti, obezbeđenje nas razgrnu. Jedan, koji je gled’o, šta, kaže, ne dâ intervju, pa upita, otkud on ovde, nije mu ovde mesto, nije ni u vojsci, nego u penziji, i to nezasluženoj… Eto i Matije, upitasmo se, kaže, nećemo, valjda, i o ovome, u „onom“ stilu, zanimljiv je to pristup, može se to sabrati i u knjigu, ali, treba biti oprezan, nije sve, ‘ajde da ga citiramo, za sprdnju.
Preko razglasa udariše gusle, to uze da zavija, da se odbija, o Muratu i Milošu, narod osta da statira, zvanice se povukoše u trpezariju, monaški ručak, meni, konobari valjevskog hotela Grand.
