Sukob beogradske vlade s firmama koje postavljaju bilborde u gradu samo je poslednji u nizu slučajeva koji bi nadležne konačno mogao da inspiriše na razmišljanje o obavezama koje podrazumeva "otvaranje prema svetu"
Na prvi pogled, slika je skoro idilična: prema poslednjim podacima, u Jugoslaviji je registrovano čak 2.046 predstavništava stranih preduzeća, na sve strane niču sjajne poslovne zgrade, po ulicama je sve više stranaca. Poznato je, međutim, da istovremeno ima projekata čija se realizacija mesecima odlaže zbog administrativnih zastoja ili da neke strane firme muku muče s novcem uloženim u likvidirane banke. Sukob beogradske vlade s firmama koje postavljaju bilborde u gradu samo je poslednji u nizu slučajeva koji bi nadležne konačno mogao da inspiriše na razmišljanje o obavezama koje podrazumeva „otvaranje prema svetu“.
SLUČAJ: Zbog olakšavanja protoka saobraćaja i želje za većim prilivom novca u gradsku kasu, početkom maja ove godine beogradske vlasti počele su s uklanjanjem reklamnih bilborda. Tom prilikom, zvaničnici su se pozvali na to da za samo 25 bilborda od oko 100 njih, postoje sve potrebne dozvole, dok 200 nema apsolutno nikakve papire. Istovremeno, gradska vlada najavila je da će do kraja godine stupiti na snagu novi pravilnik o postavljanju reklamnih panoa, kao i da će biti raspisan tender na kojem će, kako to već biva, pobediti firma koja ponudi najbolju cenu. I sve bi bilo u najboljem redu da se nije oglasila firma Alma kvatro tvrdeći da su skidanje bilborda i najava tendera u suprotnosti s ugovorom potpisanim s gradskim vlastima još 1995. Odmah potom javila se i firma Metropolis, dok su predstavnici preostala dva oglašivača Europlakata i Akcent medije saopštili da su s vladom potpisali anekse kojima su im povećane gradske takse i kojima su njihovi ugovori skraćeni do kraja godine.
Tu otprilike počinje nešto što bi se, samo ako se prebroje novinski članci u poslednjih mesec dana, moglo nazvati aferom. Između ostalog, obznanjeno je da je gradska vlada još 2000. raskinula ugovore s Europlakatom i Akcent medijom, i to „zbog neispunjenja ugovornih obaveza“: sveže potpisani aneksi pripadaju, dakle, raskinutim ugovorima! Obznanjeno je potom da je Alma kvatro 11. aprila 1995. potpisala petnaestogodišnji ugovor koji je obavezuje na godišnje investiranje tadašnjih 500.000 nemačkih maraka u gradsku infrastrukturu, ali joj istovremeno daje prednost da ulaže u gradska stajališta i postavlja određene tipove medija (bilborda). Osim toga, javnost je imala prilike da sazna da je od ukupno 23,5 miliona dinara uplaćeni u gradu za postavljanje reklamnih panoa od početka 2000. do kraja juna 2002. 18,5 miliona uplatila upravo ta firma, a ostatak ostale tri koje se bave istom delatnošću.
„U 2000. uplaćeno nam je 3.572.840 dinara, 2001. suma je već bila veća i iznosila je 10.780.000, ove godine već nam je uplaćeno 8.000.000, ali naš cilj je bar 50.000.000“, objašnjava za „Vreme“ predsednik Izvršnog odbora skupštine grada Nenad Bogdanović. U aferi oko bilborda ređali su se, dakle, napadi i odbrane, pokrenuti su neki sudski procesi, a prepucavanja i dalje traju. Ono što se pri tom najčešće zaboravlja jeste činjenica da su sve četiri firme o kojima je reč većim delom u stranom vlasništvu, kao i da je među njihovim klijentima najmanje domaćih preduzeća.
Skoro dve trećine vlasničke strukture Alme kvatro čini grčki kapital, odnosno kapital firme Alma medija, koja u Evropi deluje već 70 godina. Većinski vlasnik Metropolisa je Inova kapital, firma koja je jedan od osnivača i partnera Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj. Europlakat je filijala firme Deko, jedne od najmoćnijih u ovoj oblasti, dok je Akcent mediju 27. juna preuzela grupa Rajfajzen. Punovažnošću jednih i eventualnim manjkavostima drugih ugovora moraće po svoj prilici da se pozabave pravosudni organi, ali se postavlja logično pitanje da li je gradsku kasu trebalo napuniti i olakšati saobraćaj „preko kolena“. S druge strane, pitanje je kako će preduzeća koja su se na trenutak osetila dovoljno sigurnim da se čak i reklamiraju, ponašati u celoj situaciji. „Klijenti postaju nervozni, fizička šteta za sada iznosi 200.000 eura, a nemerljiva je šteta naneta našem imenu“, kaže direktor Alme kvatro Kosanče Dimitrijević u razgovoru za „Vreme“. Ističući da njegova firma i dalje radi, napominje da će Alma „poštovati sopstveni ugovor i očekivati reciprocitet, da će na svaku akciju gradske vlasti reagovati svim pravnim sredstvima i lekovima i redovno izveštavati sve organe, resorna ministarstva i ambasadu Republike Grčke“.
S druge strane, gradska vlast i posle svega što se dogodilo ostaje pragmatična i vrlo revnosna u uklanjanju bilborda – pre svega, onih u vlasništvu firmi Alma kvatro i Metropolis koje nisu želele da potpišu anekse s novim uslovima i novim cenama, pozivajući se pri tom na to da već poseduju važeće ugovore. „To što neko ima strani kapital, ne znači ništa. Naprotiv. Ugled zemlje će biti srozan ako radi ko šta hoće, a strane firme moraju da rade po našim zakonima“, objašnjava Nenad Bogdanović ponavljajući da je jedini interes grada da se „uvede red“ i odrede „poštene cene“.
PREPISKA: Situacija koju samo malobrojni strpljivi uopšte mogu da shvate za sada liči na začarani krug u kome jedna strana ima inspekcijske službe koje uklanjaju bilborde, a druga advokate. Zvanična prepiska koja prati celu priču pokazuje, međutim, da postoji i treća strana – jedini je problem u tome što ta treća strana izgleda ni sama baš nije sigurna u svoje nadležnosti. Naime, 15. maja 2002, posle uklanjanja prvih bilborda, Alma kvatro obratila se Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose s inostranstvom žaleći se na „nezakonite postupke gradske vlasti“ i dostavivši pri tom dokumentaciju o realizaciji ugovora iz 1995. Odgovor koji je pristigao samo nekoliko dana kasnije potpisao je pomoćnik saveznog ministra Boran Karadžole, upućen je – između ostalih – i gradskom Izvršnom odboru, a predstavlja vrlo dobar primer razvoja jugoslovenske diplomatije. Uz uvodne napomene, navodi se da „posebno ukazujemo na korisnost rešavanja ovog nesporazuma na najpovoljniji način, naročito imajući u vidu činjenicu da je s Vladom Republike Grčke potpisan i 3. marta 1998. ratifikovan Sporazum o uzajamnom podsticaju i zaštiti ulaganja“. Pored toga, istaknuto je da „pri ovim nastojanjima treba imati u vidu činjenicu da će od 2003. godine Grčka preuzeti mesto predsedavajućeg Evropske unije“. Pa još: „Ovo posebno zbog napora koje jugoslovenska vlada čini da naša zemlja postane članica navedene unije. Nesporazumi ove vrste mogu negativno uticati na celokupnu investicionu klimu i dolazak strateških partnera“.
Ostaje nejasno šta je ministarstvo uopšte želelo ovakvim odgovorom: smirenju situacije sasvim sigurno nije doprinelo, a zavađene strane ostale su na početnim pozicijama. Kako to već obično biva, ministarstvo se konačno izjašnjava kao nenadležno. „Ovde se samo registruju strane firme, a mi ni tada ni sada nismo imali nadležnosti da se mešamo u suštinu ugovora ili volju ugovornih strana. To je, konačno, stvar suda, a inostrane firme imaju potpuno ravnopravan status“, objašnjava sekretar ministarstva Ivan Rasulić ne želeći da komentariše šta je Boran Karadžole svojim odgovorom želeo da postigne.
I tako se opet vraćamo na početak: strano preduzeće, ugovor, odluke gradske vlade nenadležno ministarstvo koje već i svojim nazivom podrazumeva ekononomske odnose s inostranstvom… Zakon o stranim ulaganjima, istina, ima stavku o pravima stranog lica i njihovoj zaštiti, ali ona ne donosi ništa što bi u konkretnom slučaju moglo da pomogne. Ono što bi nekoga već moglo da zabrine jeste činjenica da „slučajeva“ ima još, a da jedino zahvaljujući želji umešanih strana za diskrecijom oni ne postaju višednevna senzacija, skandal, afera ili kako vam drago.
„Da biste mogli nešto da zaštitite, morate znati šta štitite. Potrebni su vam, pre svega registri. Pored zemljišnih knjiga, potrebnih zato što je samo jedna trećina Srbije uopšte upisana u njih, neophodni su i registri zaloga, karti od vrednosti i slično“, objašnjava za „Vreme“ Milko Štimac, direktor Instituta G17 Plus. Odgovarajući na pitanje o zaštiti stranih ulaganja, on još napominje da kod nas nedostaje institucija zaštite prava privatne svojine, kao i da je neophodno uspostaviti nezavisne ustanove, sudstvo, rešiti problem denacionalizacije. „Sve to ne uliva poverenje, ali ipak dolaze strane firme dovoljno jake i moćne da izdrže sve“, kaže Štimac.
Beogradski ekonomisti smatraju da je model domaće tranzicije (i samim tim pravila koja važe za strane ulagače) na „skali između Češke i Poljske“, odnosno između brzog sistema izgradnje tržišta pre nego što su izgrađene institucije i obrnutog, ali sporijeg sistema. Po njihovim rečima, ovdašnji sistem pogoduje onima koji žele da ostvare brz profit, a ne da dugoročno investiraju: „Samo okruženje vam određuje kvalitet. Ako niste ‘zaravnili teren’, onda vam dođu rizični biznismeni. Jedini je problem što tu povratka nema i što vam se zemlja pretvara u Honduras, a kapital je u rukama pogrešnih ljudi“.
Iako nezvanični izvori bruje od priča o inostranim projektima koji kasne zbog administrativnih zastoja, ličnih interesa domaćih biznismena ili blokade sredstava u likvidiranim bankama, predstavnici stranih preduzeća nerado govore o problemima s kojima se suočavaju. Preduzeće koje namerava da u Srbiji izgradi nekoliko supermarketa je, recimo, planiralo da projekat okonča do juna, a trenutno je neizvesno da li će uspeti da ga završi do novembra. „Da, da, razumem. Ali, dozvolite da se najpre konsultujem sa direktorom“, obaveštava nas službeno lice. Posle pola sata, dobijamo informaciju da će nam se izaći u susret ukoliko hoćemo da pišemo o projektu, ali da ipak „nije trenutak za vašu temu“. Ostali koji kubure sa propisima „jednakim za sve“ ne žele da kažu čak ni toliko: „Da li ste vi normalni? Pa, ako kažemo bilo šta, nikad ništa nećemo završiti“. Znajući ovdašnje prilike, krajnje logično.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
