Otac ministra unutrašnjih dela

Zašto bi se ikoga ticalo ko je i šta radi izvesni Branko Stefanović (65 godina, rođen u Kninu, Republika Hrvatska), diplomirani ekonomista iz Beograda, bivši zaposlenik fabrike nameštaja Simpo, bivši radnik Akcent medije i bivši radnik Telekoma Srbija? Koliko je samo takvih ljudi, naših savremenika, koji prođu kroz život a da ni po čemu ne budu primećeni, ne samo u nekoj široj javnosti nego i u onom krugu ljudi kojima je njihov život omeđen.

Čak i kada vidite Branka Stefanovića na fotografijama, a njih, razume se, nema mnogo, vidite dobrodušnog bucmastog brkicu, nalik na kakvog preteklog člana Komunističke partije koji se celog života, dok nije kosa počela da opada, češljao „na gore“ i nosio brkove a la Danilo Stojković u filmu „Balkanski špijun“.

Međutim, dve značajne afere, jedna u vezi sa trgovinom oružjem i druga skorašnja oko preuzimanja hotela Šumadija, napravile su od ovog penzionera zvezdu u delu javnosti – što zbog fantastičnih novinarskih otkrića, što zbog spektakularnih izjava koje je dao pojedinim medijima.

Karijera Branka Stefanovića u poslednjih deset godina predstavlja simbolički presek onoga što suštinski odlikuje uspon i dominaciju Srpske napredne stranke; on je nevidljiva paradigma naprednjačkog društvenog matriksa koji omogućava pojedinim ljudima da se popnu na društvenoj lestvici isključivo zbog toga što su očevi ili prijatelji Aleksandra Vučića i dr Nebojše Stefanovića. Ovi prvi – zajedno sa sličnim sebi naprednjačkim velikašima – preplavili su posle 2012. Srbiju i s vremenom preuzeli apsolutno sve poslove iz svih oblasti, a posebno u trgovini, ugostiteljstvu i turizmu. Ukratko – posebni u onim delatnostima gde je osetljivost na kontrolu protoka novca povećana i koji, po pravilu, nose u sebi klice mehanizama pranja novca.

Priča koju je objavio BIRN 14. marta 2019. pod nazivom „Fantomi sa Banovog brda: Ko je rušio hotel Šumadiju“, uznemirila je vlast i deo javnosti koji je imao mogućnost da priču pročita na internetu i da prati ono što je o tome objavljivala TV N1.

Iako su svi veliki mediji prećutali ovaj prvorazredni medijski događaj, istina se nije mogla sakriti: otac ministra unutrašnjih poslova ide po gradu sa gomilama gotovine u nameri „da završava poslove“, a kada se to načuje, ministar preko svojih čauša krene da pokriva oca da javnost ne bi saznala čime se sve bavi porodica Stefanović.

TREBA ZNATI PRAVE LJUDE

Dok danas sedi zavaljen u jednom od svojih restorana ili pabova, dok pravi planove o preuzimanju novih hotela ili poslova, dok smišlja način da ostane u lukrativnom poslu trgovine oružjem, Branko Stefanović može da se seti da početkom dvehiljaditih stvari nikako nisu izgledale tako dobro. Posle rada u Akcent mediji, kompaniji likvidiranoj u Srbiji a koja je izvesno vreme važila za jednu od najvećih kada je bilbord oglašavanje u pitanju, Stefanović se mučio u nekada moćnoj fabrici nameštaja Simpo. To očigledno nije bilo dovoljno za njega, pa je zamolio svog sina Nebojšu, koji je tek stasavao u Srpskoj radikalnoj stranci kao potrčko Aleksandra Vučića, u to vreme generalnog sekretara radikala, da vidi sa svojim šefom da li negde ima neki bolji posao za njega. Već je prevalio pedesetu, imao je neku radnu biografiju i nadao se da za njega još ima neke šanse.

Vučić je – a tada je u javnosti važio za najvećeg kritičara vlasti i čoveka od poverenja utamničenog Vojislava Šešelja – pozvao Draška Petrovića, u to vreme direktora Telekoma, i zamolio ga da nađe neko mesto za Branka, oca njegovog važnog saradnika. I upalilo je.

Naime, Petrović nije bio „ostrašćen“ kao neki drugi iz vrha DSS-a kada su u pitanju radikali, pa je odlučio da pomogne Vučiću: Stefanović je dobio posao u velikom i moćnom Telekomu, što je značilo i stabilnost i veću platu.

Kada je na mesto direktora u jesen 2008 došao Branko Radujko, postavljen od tada vladajuće Demokratske stranke, Stefanoviću je još bolje krenulo jer je prebačen u bolji platni razred.

Ova priča o sistematizaciji radnih mesta i odnosima u Srbiji služi da se pokaže jedna od karakteristika Vučića i njegove stranke, a koju je najdirektnije saopštio Tomislav Nikolić u danima kada je napuštao radikale. Elem, on im je tada na sednici „Otadžbinske uprave“ rekao da je poenta bavljenja politikom ne ideologija i težnja da se ideologija uspostavi, nego da možeš nekog da nazoveš da ti nekog zaposli, da možeš nekog da nazoveš da ti „sredi kod lekara“.

To je bila ključna transformacija od radikala ka naprednjacima: ne treba više da se gine za veliku Srbiju, već da se uzme što je više moguće u novoj, nikada okončanoj tranzicionoj raspodeli imovine i bogatstva.

Branko Stefanović je ličnost kroz čiju se karijeru to najbolje vidi.

NAŠE VREME DOLAZI

Sa pobedom Tomislava Nikolića u proleće 2012. stigli su bolji dani za sve one koji su mu verovali. Naprednjačka vlada, potpomognuta večitim SPS-om, vođena u prvim danima ekonomskom paradigmom Mlađana Dinkića i bezbednosnim špalirom Miodraga Rakića, dovela je do toga da je biti otac predsednika Skupštine Srbije Nebojše Stefanovića (doktoriraće tek 2013. godine) dovoljno da vam otvori mnoga vrata.

Razume se, nije Stefanović senior očekivao da će postati direktor Telekoma – to su ionako bili obećali svom omiljenom stranačkom ekonomisti Milenku Dželatoviću, ali od toga nije bilo ništa. Ipak, sa promenom vlasti pozicija Branka Stefanovića postala je važna, a uticaj – izgleda – nemerljiv. Uostalom, brzi pregled načina upravljanja koji je uspostavio Vučić pokazuje da je on voleo da na neka odgovorna mesta postavi ljude iz „suprotnog“ tabora. Čini se da je to učinjeno da bi se takvima „slomila kičma“, to jest da bi oni koji bi mogli da budu prepoznati kao protivnici onoga što je u politici reprezentovao Vučić, sada kleknuli i poljubili ruku vladaru i postali njegovi najodaniji kerberi.

I zato niko nije znao da postoji otac Nebojše Stefanovića osim ljudi iz Telekoma koji su tu i tamo sablažnjivo govorili da je on nekakav Direktor sektora za velike klijente ili kako se već zove to odeljenje. Ali ništa ne govori da je Stefanović na tom mestu nešto radio ili da je nešto upropastio. Biće da je svoje mesto u Telekomu iskoristio da stekne nova poznanstva, sklopi neke nove ugovore i da se sam otisne u pravcu privatnog biznisa pod stare dane, te otkrije kod sebe redak talenat u dobu kada je trebalo da se smiri i čuva unučiće.

DON BRANKO

Kada su ga nedavno intervjuisali novinari BIRN-a, Branko Stefanović se ponašao onako kako ga opisuju oni koji ga poznaju sa posla i iz kafane: bio je bahat i bezobziran.

Zamerao je novinarima što ga uznemiravaju, pozivajući se na činjenicu da nije javna ličnost, uz objašnjenje da dr Nebojša Stefanović nije jedino njegovo dete, te da on sa aferom „Hotel Šumadija“ nema veze, naročito u delu koji se tiče novca koji je trebalo na ruke dati nekadašnjem vlasniku da vrati dugove.

„Pa, ja nemam nikakve prihode, sastavljam kraj sa krajem“, govorio je Stefanović, zavaljen u fotelju jedne od svojih kafana.

Neke kolege iz Telekoma još kažu za njega da je bio spletkaroš, a poznanici iz kafana da je bučan i da voli izigravati velikog gazdu koji se ponaša kao da je ceo grad njegov. Otkud tolika snaga čoveku na kraju radnog veka i bez nekog „početnog kapitala“?

Prema onome što se vidi iz dve istraživačke priče koje je objavio BIRN – jednu o Stefanoviću trgovcu oružjem i drugu o Stefanoviću trgovcu nekretninama u oblasti ugostiteljstva i turizma – otac ministra unutrašnjih dela je tu činjenicu dobro naplatio. U sistemu gde je dovoljno biti to, možeš da uradiš šta god ti je volja: u prvoj priči, iz jeseni 2018. godine, koju je najpre ispričao Vuk Jeremić, objavio NIN, a dokazao BIRN, vidi se da Stefanović zajedno sa svojim poslovnim pajtašem obilazi fabrike oružja koje takođe vode ljudi iz SNS-a, dobija naoružanje po bagatelnim cenama, lagano dobija dozvole za trgovinu i izvoz od svog sina, a kada dobije od njega, odnosno od ministarstva na čijem je čelu, onda druge dozvole dolaze same i preprodaje oružje kupcima sa Bliskog istoka za masne provizije.

Novac iz trgovine oružjem dalje ide u kupovinu restorana i kafana, klubova, poslovnih prostora, dakle, u delatnost koja se često u bankarskim krugovima i kod finansijskih forenzičara vidi kao pogodna da se „operu“ velike sume novca.

Njegomir Kilibarda, nekadašnji vlasnik hotela Šumadija, ispričao je da se nekoliko puta sastao sa Stefanovićem, da mu je pre toga bilo preporučeno da se sastane sa njim i da mu je Stefanović nudio rešenje: 300 hiljada evra u gotovini da se izvuče iz duga i milion evra za njega „da ga penzionišu“.

Stefanović je najpre sve negirao, a onda, kada je priznao, rekao je da i ne zna s kim se sretao jer poznaje ceo grad i stalno mu neko nešto traži: da mu upišu dete, da ih primi lekar, da im se nekako pomogne… Baš onako kako je Tomislav Nikolić predvideo u jesen 2008. kada je pravio Srpsku naprednu stranku.

I to nije sve.

UNEZVERENI SIN I BLUDNI OTAC

Kao i kod afere prodaje oružja, i u ovom slučaju dr Nebojša Stefanović se potrudio da negira sve navode iz teksta koji je BIRN objavio, ali se činjenice ne mogu sakriti.

U jesen 2018. godine tvrdio je da njegov otac nema nikakve veze sa poslovima prodaje oružja i da na tome ništa nije zaradio, a kada se dokazalo da to nije istina, prestao je da komentariše. Sada je, još pre nego što je priča objavljena, pokušao da sve prikrije uz pomoć svog poslovnog saradnika Aleksandra Papića, važnog člana u „privatnom kabinetu“ dr Nebojše Stefanovića.

Papić se, naime, pojavio kod Kilibarde neposredno posle sastanka sa novinarima BIRN-a preko posrednika iz Privredne komore (neko bi mogao da pomisli kako su prostorije u kome je Kilibarda razgovarao sa novinarima BIRN-a bile ozvučene), predstavio se kao izaslanik ministra Stefanovića i zamolio Kilibardu da zaboravi na javnost jer bi to napravilo velike probleme Stefanoviću mlađem. Dalje, ponudio se da on reši Kilibardin problem tako što će ne samo da ga isplati nego će mu vratiti hotel i pomoći mu da ga opet digne na noge.

Sve ovo, svoju rolu i rolu svog prijatelja Papića Stefanović je negirao izjavom da on zna kako niko u njegovo ime nije pregovarao sa Kilibardom, što pre zvuči kao potvrda da je Papić baš to radio. Još strašnije, Stefanović je hteo da amortizuje činjenicu da istraga o fantomskom upadu u hotel Šumadija na Sretenje 2019. (o čemu nije izvestio niko u Beogradu) nije završena, jer je policija najpre zvala, pa odustala od saslušanja – a postoje indicije da se to dogodilo zbog intervencije iz samog MUP-a.

Na kraju, sam tata Stefanović u telefonskom razgovoru za TV N1 rekao je, objašnjavajući zašto je sve to radio, lapidarno filozofski: „Zato što sam glup“.

Ova izjava i dalje odjekuje i može da nasmeje one koji gledaju sa strane. Sve druge u Srbiji, takvo bagatelisanje čoveka koji je uhvaćen ne samo u laži nego i u mutnim poslovima, a protiv njega nema nikakve istrage jer mu je i sin upleten u sve a vodi srpsku policiju, može samo da uplaši.

A svi zajedno mogu da se zapitaju: šta to treba da se desi, šta treba da se otkrije da bi neko bio smenjen, da bi se protiv nekog povela istraga, makar to bio i tata ministra policije, makar to bio i sam ministar policije i kakva je to država gde se to ne dešava?