Oslobodioci tuđe imovine

Kroz prostrano predvorje ispred recepcije pirkao je prvi podnevni maestral dok se u pozadini sunce zaslepljujuće odbijalo od plavog mora. Idiličnu sliku fjakaste rane jeseni kvarila je nedostajuća staklena fasada na morskoj strani, razvaljena artiljerijskom vatrom sa patrolnih čamaca Jugoslovenske ratne mornarice. U tišini pustog hotela Ambasador u Platu čule su se samo dve podeblje svinje koje su predano žvakale papir sa hotelskog teleksa, njuškama ga odmotavajući sa rolne. Iza šanka je nekoliko koza hrabro gazilo srču brsteći ukrasne palmice.

Suočeni sa daleko brojnijom JNA koja je uz podršku tenkova T-34 i teške artiljerije dvadesetak dana ranije, 1. oktobra 1991, iz Crne Gore krenula da oslobodi Dubrovnik i sačuva Jugoslaviju, malobrojni hrvatski branitelji prethodne su se noći povukli iz cele Župe dubrovačke i potom zauzeli položaje za odbranu grada.

Povlačenje je iznenadilo JNA. Neki rezervni poručnik na prvoj liniji tvrdio je da „ustaše nešto spremaju, pa su se umirile da nas iznenade“. Taman kad je na osmatračnicu sa koje se jasno video Dubrovnik stigao komandant, kapetan bojnog broda Miodrag Zec (haški sud odustao od optužnice usled nedostatka dokaza), iz izvidnice se vratio neki vodnik i raportirao: „Sve do Srebrenog ustaša nema!“ Dok se Zec premišljao šta da radi, iskoristili smo priliku i pažljivo krenuli napred.

TELEVIZOR I VILEROV GOBLEN

Nigde nikoga. Samo izbezumljena stoka koja je, više žedna nego gladna, tumarala cestom i po okućnicama tražeći napoja. Župa je zaista bila pusta, ali su kuće bile neoštećene, pred mnogima su bili parkirani automobili i popriličan broj barki i glisera. Iz iskustva od prethodne tri nedelje znali smo da neće dugo ostati tako. I zaista, barke su narednih dana počele da kreću na put u jednom smeru preko granice. Većina je godinama stajala na jednoj livadi u Sutorini i na kraju propala, ali nisu ostavljene ustašama kad su im mrski Ćosić i Panić „neopravdano vratili Dubrovnik“.

Prvo smo se spustili do hotela Ambasador za koji je JNA tvrdila da je bio „jako uporište ustaša, Kurda i Rumuna“. Tražeći tragove te silne vojske, našli smo nekoliko praznih konzervi mesnog doručka i desetak flaša vina i piva, ali čak ni sva pića sa šanka nisu bila popijena. Po sobama je bilo tragova spavanja, a većina je bila nameštena kao da će svakog časa doći turisti. Snimili smo nekoliko kadrova i krenuli prema kolima koja su bila parkirana malo ispod magistrale.

Na pola puta primećujemo vozilo kojeg 20 minuta ranije nije bilo: vojna kampanjola starog tipa, MKŠK – mala komandno-štabna kola. Utom iz obližnje kuće izlaze dvojica u uniformama rezervista JNA: jedan natovaren sa dva velika zvučnika, na njima video i satelitski prijemnik a na vrhu pojačalo sa gramofonom, možda RIZ Tosca; drugi, sa činom kapetana, noseći poveći televizor i nekakvu kutiju a pod levom miškom ogroman Vilerov goblen Tajna večera.

Iznenađeni, zastanemo i jedni i drugi. Moj snimatelj nije ni stigao da stavi kameru na rame, a kapetan se, kako i priliči svesnom i obučenom starešini narodne armije, prvi pribrao: trgnuo je onom slobodnom rukom, sa ramena mu je kalašnjikov skliznuo na lakat i zapucao je prema nama. Srećom, morao je da čuva svoj novi TV i vredni goblen, pa su nam meci prošli debelo iznad glava. Dok smo mi tražili zaklon, njih dvojica su pobacali plen u „miki-šiki“ i magistralom odmaglili prema Cavtatu.

Plastični sat sa Čilipa

JNA je jednog dana shvatila da na dubrovačkom aerodromu nema hrvatskih snaga, pa su dve čete, jedna navodno iz Danilovgrada, druga iz Podgorice, ušetale u prazan aerodrom. Vojska inače voli da oslobodi alkohol bilo koje vrste i u neverovatno kratkom roku sve popije, bilo da je reč o bačvi vina ili rakije u podrumu neke seoske kuće ili o hiljadama boca viskija, konjaka, votke i svega drugog u aerodromskoj bescarinskoj trgovini (kada je reč o komercijalnim podrumima kao što su bili oni u Iloku ili Vupik u Vukovaru, vojsci se davalo da ponesu koliko mogu da popiju, ali komercijalne količine uvek su odnošene i prodavane preko ovlašćenih paravojski i pouzdanih funkcionera). Nisam video sam trenutak upada na aerodrom, ali sam svedočio višednevnom opštem pijanstvu (i šenluku rezervista punih viskija koji su pucali po cavtatskim kućama „uprkos zvaničnoj zabrani“ koju, doduše, niko nije ni pokušao da sprovede.

Kad su pokupili sav alkohol, rezervisti su se bacili i na ostale „djuti-fri“ artikle. Kako uprkos povremenim izlivima ljubavi Crnogorci ipak nisu baš Rusi, parfemi su uglavnom slati i nošeni majkama, sestrama, ženama i kćerima. Ali u jednoj su stvari nalikovali crvenoarmejcima u Nemačkoj: znalo se videti Crnogorca sa dva-tri sata na ruci.

Satovi su, doduše, unosili i razdor među narodnu vojsku. Kada smo dan nakon oslobođenja pokušali da uđemo i snimimo poharanu bescarinsku zonu, zaustavio nas je stražar-rezervista rekavši da je zabranjeno, požalivši se da je stvarno zabranjeno i da, eto, ni on nije bio.

„Drugi odnesoše tovare, a ja stoj na straži! Samo su mi jedan sat donijeli, ali – plastični.“ Tu izvadi iz džepa najnoviji svoč. „Plastični! Meni plastični!“ Onda ga baci na zemlju i ispali u njega kratak rafal. „Kad nemam ništa vrijedno, e neću ni plastični sat!“

foto: zoran sinko

Vojni i opštenarodni crnogorski pohod na Dubrovnik bio je primer totalne ratne pljačke. Najveći deo vojske koja će iz dva pravca krenuti da oslobađa drevni srpski Dubrovnik činili su rezervisti iz Crne Gore u kojoj su pohara i plijen oduvek bili neizostavan deo rata. Promovišući i slaveći Rat za mir, tadašnja vojna i politička vrhuška uporno je izbegavala da pomene sveopštu otimačinu i namerno uništavanje one imovine koja se nije dala odneti.

Pljačka je počinjala već sa drugim ešelonom, čim bi prva linija uz više teatralnu nego vojno opravdanu pucnjavu zauzela neko selo. Čim se front odmakne pola kilometra, oslobodioci kreću u poharu. Prva je na udaru sitna i lako prenosiva tehnika: najcenjeniji su bili tada još relativno retki i skupi video-rekorderi koji stanu pod mišku. Pa redom – pojačala, gramofoni, televizori, alat i kućna oprema. Sve to već je u prvom satu slobode bivalo potrpano u vojna vozila koja su i dalje išla napred.

Na početku napredovanja na pravcu od Debelog brijega oslobađani su uglavnom siromašni raštrkani zaseoci. Prvi pravi plen vojsku je čekao u selu Gruda, bogatom zahvaljujući turizmu. Tu se već nazirao sistem pljačke koji će se kasnije ponavljati i dalje razvijati kroz sve bivše jugoslovenske ratove: prvi borbeni talas kupio je sitnu tehniku, drugi je već imao dovoljno vremena da se bavi frižiderima, zamrzivačima koji su bili naročito popularni (ako je i bilo nekog sadržaja, taj se uglavnom pekao prvom prilikom na licu mesta), šporetima, regalima, trosedima, garniturama… Za to je već trebala ozbiljna logistika i preduzimački duh. Retko kada bi rezervisti zatekli neki upotrebljiv kamionet; bilo je slučajeva da se vojska dobrovoljno odrekne prevoza i nevoljko napreduje peške kako bi poharano blago vojnim kamionima prebacila kućama, no to iznuđeno i nepopularno rešenje ubrzo je prevaziđeno spontanim javno-privatnim partnerstvima: iz pozadine su stizali civilni kamioni koji su prebacivali sve što se moglo pokrasti, uključujući i bojlere, štokove od vrata, cele prozore, krovove (prvo je skidan crep, a oni koji bi okasnili, na kraju su znali da skinu i rogove) i baš sve zamislivo. Neko iz JNA za sve je to izdavao potrebne papire, iz uverenja, za pare ili za procenat.

Na magistrali blizu ulaska u Grudu stajala je velika automehaničarska radionica u lepoj kući od belog kamena. Na njoj su se mogle pratiti sve faze oslobađanja, pljačke i šenluka: dva-tri dana nakon oslobođenja Grude sitan alat je bio odnesen; nekoliko dana kasnije nestala je portalna dizalica za kola a sa njom i velika dvokrilna metalna vrata; krajem oktobra više nije bilo grilja na prozorima, a nekoliko dana nakon najžešćeg napada na Dubrovnik, na Svetog Nikolu 6. decembra, krov je bio skinut a na pocrneloj fasadi spaljene zgrade belila se nekim čudom preostala satelitska antena. Inače, sve do sredine 1993. lako se prepoznavalo ko je neku kuću ili celo selo uništio: Srbi su palili, a Hrvati dizali u zrak dinamitom. Kasnije su se i jedni i drugi (a i oni treći) iskvarili i više se nije moglo pouzdati u modus operandi iako bi u normalnim okolnostima svi prvo temeljito ispraznili kuće pa ih tek onda uništili.

NEMA JAVŠLUKA KAD SE PLJAČKA

Blaga dubrovačka klima nije nudila puno prilike ljubiteljima centralnog grejanja, ali sam na drugim ratištima u Hrvatskoj u više navrata viđao tenkove i transportere kako vuku radijatore čupajući ih sajlama iz zidova.

U samom centru sela Novi Varoš kod Nove Gradiške, kroz koje je Banjalučki korpus JNA prošao oslobađajući Zapadnu Slavoniju, u velikom i bogatom kompleksu zgrada u kojem je bila (a i danas je ponovo) gostionica „Složna braća“ i klaonica, stajala je garaža sa nekoliko traktora i kombajna; do nje je bila kotlarnica sa velikim kotlom za grejanje i proizvodnju industrijske pare. Dan nakon zauzimanja Novog Varoša nekakav otužni pukovnik propagandne službe JNA uveo nas je da nam pokaže ustašku peć za spaljivanje Srba. Predveče istog dana, dok smo se sami vraćali kroz selo, ispred „Složne braće“ zatekli smo šarenu družinu pripadnika JNA, rezervista, paravojske i civila sa šleperom i velikim viljuškarom. Očigledno bolje informisani od oficirâ za moralno-političko vaspitanje, tovarili su kotao za centralno grejanje na šleper, pokazujući primerom da u pljački ne važe nikakve floskule o tradicionalnoj balkanskoj sporosti, neorganizovanosti, javašluku.

Što je veći plen, to je i organizacija bolja a improvizacija manja, o čemu mogu posvedočiti stotine slučajeva, među kojima i:

– farma krava biznismena Borisa Vukobrata u Grudi – nijedna nije skapala od gladi i žeđi, sve uredno prebačene u Crnu Goru za dva dana, prodate, izvezene;

– oprema za kontrolu leta i za opsluživanje aviona na zemlji Aerodroma Dubrovnik – sve stručno razmontirano i prebačeno u Tivat (iako oslobodioci deo opreme nisu umeli da montiraju pa su navodno preko posrednika nudili Dubrovčanima da im na crno prodaju uputstva za upotrebu);

– desetine zadružnih gazdinstava i silosa u Istočnoj Slavoniji i Baranji – deo ispražnjen odmah pošto su pali u ruke oslobodiocima, deo funkcionisao dok god se moglo a za puteve zarade se nije pitalo;

– naftne bušotine oko Đeletovaca i šume stoletnog slavonskog hrasta – uz prećutnu pomoć i podršku države Srbije, u kojoj je gorivo završavalo a preko koje se drvo izvozilo, ovlašćene patriote kao Arkan, Goran Hadžić i ostali veliki Srbi koji su iscrpli resurse koliko god je fizički bilo moguće do povratka teritorije Hrvatskoj po Erdutskom sporazumu.