Osećaj za meru

Osim podataka o tome da je prije pedeset dvije godine rođen u Lici i podužeg spiska filmova u kojima je glumio, o Slavku Štimcu, ma koliko se trudili, u novinskim arhivima nećete uspjeti da nađete bogzna šta. Prvo, zato što nerado daje intervjue, a drugo, zbog toga što je, kaže, najsličniji karakterima koje je tumačio: zatvoren, senzibilan, povučen…

Tokom nešto više od četiri decenije duge karijere, Slavko Štimac je sarađivao sa najznačajnijim jugoslovenskim rediteljima i snimio gotovo pedeset filmova. Trenutno ne snima; pauzira i priprema buduće uloge o kojima još uvijek ne može javno da govori.

„Znate kako je: sve dok ne krene snimanje, čovek ne sme ništa da kaže… Poslednje što sam radio bio je film Bobana Skerlića Top je bio vreo„, kaže Slavko Štimac.

„VREME„: Prijaju li vam pauze u radu?

SLAVKO ŠTIMAC: Ne prijaju. Volim da radim. Ne samo zbog činjenice da od toga živim, nego i zato što je veoma važno da čovek ostane u kondiciji. Naravno, bilo bi idealno kada bi glumci dobijali po nekoliko tekstova i uloge birali u skladu sa sopstvenim afinitetima i temperamentom; na taj način, mogućnost greške bi bila svedena na minimum. Nažalost, ovde ne važi taj princip; to je za neka ozbiljnija tržišta, veće zemlje.

Ako biste uloge birali isključivo po sopstvenim afinitetima i temperamentu, kakve biste likove odabrali?

Iako nisam siguran da je to baš ono što sam želeo, u karijeri sam često dobijao uloge dobrih, pozitivnih, senzibilnih i pomalo introvertnih tipova. Kada bih se potrudio da im pronađem zajedničku crtu, zajedničku nit, mislim da bi najkraće i najpreciznije bilo reći da sam na filmu najčešće bio – dobar dečko.

Zašto, šta mislite?

Izgleda da su me reditelji doživljavali na taj način. Naravno, nisam se mnogo bunio, iako danas imam želju da se okušam u tumačenju i nekih drugačijih karaktera… Uglavnom, tokom karijere sam često igrao takozvane pasivne glavne uloge u kojima lik – iako istovremeno vuče i jake i aktivne epizode – većinom trpi radnju. A to baš i nije lako. Jer, teško je kada glumac „visi“, kada nema pravog aktivnog zadatka; onda se valja usmeriti na takozvani unutrašnji momenat, u čemu glumcu, poput mikroskopa, pomaže filmska kamera.

Na koji način?

Evo, reći ću vam: kao glumac, uvek sam se trudio da se pre svega dovedem u emocionalno stanje u kom se, pretpostavljam, nalazi moj junak; znao sam da će publika taj trud prepoznati samo ako ga prethodno prepozna glavni i saveznik i neprijatelj svakog glumca – filmska kamera. U tom smislu, trudio sam se da izgradim sopstvene mehanizme…

nastavak

Koji su vaši mehanizmi?

Čim pročitam tekst, osetim da li mi i koliko ponuđena uloga leži. Posebno iznutra. Onda se potrudim da sebi razjasnim gde se, u odnosu na priču, nalazi moj lik. Kada naučim tekst, utvrdim šta radi glavni junak, gde je kamera a gde svetlo, gde su reperi, prepustim se intuiciji; neka i ona uradi svoj deo posla. U karakter koji tumači, glumac uvek mora da uloži i deo sebe. Često sam bio u prilici da o tome razgovaram sa našim, ali i sa stranim glumcima i svi su mi rekli da veoma cene taj metod. Ako se tako nešto uopšte može nazvati metodom. Naravno, način na koji će glumac odigrati ulogu svakako zavisi i od raspoloženja. U tom smislu, bilo bi dobro da je, dok radi film, čovek rasterećen, da nema mnogo problema, da može potpuno da se posveti. Lično, volim profesionalnost i preciznost: u svakom trenutku želim tačno da znam kada i šta radim.

Kako osjetite koja vam uloga „leži„? Šta vas najprije privuče?

Priča koja mora da ima početak, sredinu i kraj. Pored toga, važno je da je lik koji mi je ponuđen zaokružen i da ono što radi ima smisla i opravdanja. Kao i ostali likovi u filmu, uostalom.

Uprkos ulogama koje ste dobijali, mislite da ste uspjeli da izbjegnete etiketu takozvanog tipskog glumca?

Iako su – uz određene razlike, naravno – likovi koje sam tumačio imali zajedničku nit o kojoj sam govorio, verujem da sam ipak uspeo da izbegnem ono čega se svaki glumac plaši: da ne postane tipski, da ne uđe u manir. Kako to glumac postiže? Po mom mišljenju, važno je imati osećaj za meru.

Šta u glumi znači imati osjećaj za mjeru?

Znači da se ne sme preterivati, ali ni biti previše slab; naprosto, igrati bez afektiranja, bez prikazivanja lažnih stanja ili emocija; pokušavati stvoriti nešto čemu se veruje. Dešavalo mi se da mi ljudi kažu – gledao sam te, bio si odličan ili – čoveče, pa ti uopšte ne glumiš! Što je ideal, kompliment koji svakom glumcu prija. Ali, ako je iskren prema sebi, čovek uvek najbolje zna kada je nešto dobro napravio. Niko bolje od mene ne može da uoči grešku. Reč je o onome što je u vama, što je unutra: negde vam je nešto zasmetalo. I, ako pratite svoj unutrašnji glas, ako ne lažete, sami ćete doći do odgovora na pitanje zašto ste nešto odigrali na taj način. Samo se vratite u emocionalno stanje u kome ste bili dok ste nešto radili i shvatićete gde je greška.

Jednom ste rekli kako ne volite da gledate svoje filmove…

Ne, ne volim. I to baš zbog ovoga o čemu sam govorio. Nedavno je na HTV-u prikazan Vuk samotnjak; hajde, kažem, baš da pogledam. Film je bio očišćen i ispeglan, urađen tako da deluje kao da je juče sniman. U Hrvatskoj je, pored Vuka samotnjaka, na taj način ispeglana i Breza, Ante Babaje… Vuka samotnjaka sam te noći odgledao do kraja.

I, kako vam se čini?

Bio sam iznenađen: ipak je to radilo dete od desetak, dvanaest godina. A znate gde je 1972! Setio sam se da je ceo film bio nahovan, da je rađena nadsinhronizacija. Smeste vas u gluvu sobu, daju vam slušalice na koje dobijete reper-ton sa objekta i ostave vas da ponovo izgovorite ceo tekst, bez ijedne slike. U toj maloj, zatvorenoj prostoriji, gde ste sami, najteže je bilo ponoviti emociju, vratiti se u stanje u kome ste bili dok ste to igrali. Iskreno, pojedini kadrovi su me zaprepastili. Nisam mogao da verujem da sam odigrao na taj način…

Vuk samotnjak je, inače, vaš prvi film?

Jeste.

Kako ste dobili tu ulogu?

Tako što je filmska ekipa – režiser Obrad Gluščević i njegov pomoćnik, glumac i reditelj Jovan Rančić – tražeći decu koja bi igrala u filmu Vuk samotnjak, jednoga dana stigla u Liku, u mesto u kome sam živeo. Sećam se čika-Jove Rančića koji me je najpre pitao kakav sam đak. Odličan, rekao sam. Bio sam bistro, komunikativno i živahno dete. Posle nekoliko dana, okupili smo se u hotelu na Plitvičkim jezerima, gde je održana neka vrsta audicije.

Šta ste govorili?

Pričao sam viceve. Kasnije su mi rekli da sam dobio glavnu ulogu u filmu Vuk samotnjak. Ubrzo smo otputovali u Sloveniju, gde je film snimljen. Deo je sniman i u Zagrebu, u studiju Jadran filma.

Jeste li bili iznenađeni kada su vam saopštili da ste dobili glavnu ulogu?

Nisam. A nisam bio ni nešto preterano uzbuđen. Verujem da bi se tome mnogo više obradovao neki odrastao, iskusan glumac. Bio sam dete, neiskusan… Obrad Gluščević mi je objašnjavao šta bi trebalo da radim.

„Ponašaj se i tekst izgovaraj onako kako to inače radiš!“, govorio mi je. „Nema imitiranja, oponašanja onoga što si video u filmovima. Govori onako kako razgovaraš sa svojim drugarima. Budi prirodan, svoj i spontan.“

Kako djetetu objasniti šta znači – biti spontan?

Dete to razume. Neverovatno je šta su sve deca sposobna da urade! U tim godinama ona se ne igraju; slušaju instrukcije i rade kao odrasli ljudi. Deca su čista, otvorena i samim tim je sa njima mnogo lakše. Kada razmišljam o tim danima, čini mi se da sam nekako odmah, u letu prihvatio i razumeo pravila, shvatio način na koji se radi. U tome mi je, naravno, pomoglo i zbližavanje sa ekipom; postali su mi druga familija… Najteže su mi padali rastanci: posle završenog snimanja ostajala bi praznina.

Posle snimanja ste se vraćali kod svojih, u Liku?

Jesam… Nedugo posle Vuka samotnjaka pozvao me je neki mladi italijanski reditelj sa kojim sam, u okolini Despotovca, odmah počeo da snimam novi film. Onda je došla serija Salaš u Malom Ritu… Postajalo je naporno.

Šta vam je bilo naporno?

Budući da je i tehnički sve bilo mnogo drugačije, zahtevnije, morao sam da pazim na svaki detalj: da budem precizan, da uspostavim odnos sa kamerom, sa partnerima, da vežbam glas … Sve sam to naučio još kao dečak.

Od koga ste učili?

Imao sam sreću da učim od najboljih: od Obrada Gluščevića, Branka Bauera, od velikih glumaca kakav je, recimo, bio Cica Perović… O glumi sam možda najviše naučio od Branka Bauera; kod njega sam ispekao zanat. Godinu dana je trajalo snimanje serije Salaš u Malom Ritu, od koje će kasnije nastati dva filma. Dane sam provodio na snimanju i, verovali ili ne, uspevao da ne zaostajem u školi.

Kao već slavan, u školi ste imali neki popust?

Ne, ne, nisam. Jedne godine je, ljut zbog toga što sam sa nekog snimanja zaboravio da pošaljem razglednicu, direktor škole čak pokušao da mi smanji ocenu iz engleskog jezika. A tih godina sam često odlazio u Veliku Britaniju, odlično govorio engleski…

Zašto ste odlazili u Veliku Britaniju?

U Veliku Britaniju sam prvi put otišao kada sam, kao dečak, kod Sema Pekinpoa radio dosnimavanje filma Gvozdeni krst. Svidelo mi se, pa sam nastavio…

Gdje vas je pronašao Sem Pekinpo?

Dok je sedamdesetih snimao film u Istri, Semu Pekinpou je neko rekao da bi jednu od uloga mogao da poveri dečaku koji je već igrao u našim, jugoslovenskim filmovima; tako me je pozvao. Bilo je planirano da snimanje ne traje dugo – svega dan ili dva – ali se Pekinpou dopalo i odlučio je da nastavimo. Pretpostavljam da je taj plavokosi dečak trebalo da posluži kao kontrast surovoj ratnoj priči u kojoj vojnici Vermahta zarobe dete koje tako lepo svira usnu harmoniku. Računalo se da bi moj lik trebalo da doprinese poetici filma; zbog toga me je, verujem, Pekinpo i zadržao.

Posle Gvozdenog krsta, krenuo sam da radim udarnički – film za filmom. I, dok se okrenete, shvatite da je vreme proletelo i da ste, u međuvremenu, odrasli, napunili osamnaest godina. Sa svojih šesnaest sam se doselio u Beograd. Sam. Stalno sam negde jurio, putovao i, kada bolje razmislim, dobro je da sam uopšte živ.

Kada ste shvatili da ste postali poznati jugoslovenski glumac? Sa koliko godina?

Objektivno, slavu mi je donela serija Branka Bauera Salaš u Malom Ritu. Ne možete da zamislite kako je to izgledalo… Sredinom sedamdesetih, u Jugoslaviji ste imali samo dva TV kanala i cela zemlja bi, htela – ne htela, nedeljom uveče u osam sati sedela i gledala Salaš u Malom Ritu. Svaki Jugosloven je video makar jednu epizodu. I to je postalo… Bukvalno nije bilo mesta gde sam mogao da se pojavim neopaženo. Svi vas znaju, cela zemlja. A nisam imao ni petnaest godina.

I, kako ste sa tim izlazili na kraj?

Teško. Ali, uvek sam se nekako trudio da ostanem normalan. Danas, recimo, mislim da i nije tako loše da se – ako već morate – sa slavom suočite rano, dok ste još dete. Jer, znate… Za tako nešto se nisam pripremao, nisam o tome maštao; naprosto, dogodilo se; našli su me. U tom smislu, nikada nisam učinio poseban napor kako bih došao do posla, nikada preko tuđe grbače, da nekoga oštetim; kroz život sam išao trudeći se da ne povredim drugoga. Što sam stariji, sve više verujem da je najbitnije imati čistu savest, lako zaspati… Jednostavno, živeti normalno.

Živite normalno?

Živim. Naravno, imam mnogo zamerki na svoj račun…

Šta sebi zamjerate?

Čim se probudi, čovek odmah sebi nađe zamerku. Ne znam… Možda sam lenj, nisam preterano ambiciozan. Danas sam srećan zbog toga što sam, kao dete koje je bilo odvojeno od normalnog odrastanja, ipak uspeo da se savladam, da ne trčim za slavom. U tom smislu, glavni oslonac mi je bila porodica. Mnogo sam razmišljao o tome… Svoje roditelje, recimo, nikada nisam video da se svađaju; nikada u kući nisam čuo psovku. I to je, verujem, bio odličan osnov da ostanem emocionalno stabilan. Taj mi je oslonac, siguran sam, i kasnije pomogao da kroz život koračam relativno bistre glave.

Čime su se bavili vaši roditelji?

Otac se pomalo bavio građevinom, jedno vreme radio u Nemačkoj. Imali smo imanje… Majka je bila domaćica, brinula o ocu i trojici sinova. Ako bih ponekada možda i uzleteo, uvek je bila tu da mi potkreše krila, spusti me na zemlju. Zato se, i pored popularnosti, nikada nisam ponašao kao zvezda. Uostalom, to bi bilo degradirajuće. Jer, misao da ste u bilo kom smislu drugačiji može da bude veoma opasna.

Karijera vas nije udaljila od braće?

Nije. Imamo dobar odnos, bliski smo… Moj otac je umro kada sam imao dvadeset tri, dvadeset četiri godine. Razboleo se od raka… Poslednjih godina se mučio. Između nas je, čini mi se, uvek stajalo neko prećutno obećanje da ćemo jednoga dana da sednemo i da se dobro ispričamo… Nismo stigli, eto… To mi je ostalo kao nešto… Kada je umirao, bio sam pored njega, ali nekako… Nekako mislim da je želeo nešto da mi kaže…

Šta je želio da vam kaže, šta mislite?

Nikada nisam saznao šta moj otac misli o ovome što radim. Možda to… Možda je želeo da sažme sva moja iskustva… Kažem vam: nisam odrastao kao ostala deca; odrastao sam na filmu. I to je lako uočiti. Za razliku od ostalih, nisam, recimo, imao đačke ekskurzije, nisam prolazio kroz one faze odrastanja i školovanja kroz koje su prolazili moji vršnjaci. Naprosto, nisam iživeo radost igranja sa decom; uvek sam nekud žurio; kao da sam hteo da budem na dva mesta istovremeno. A to za dete ume da bude veoma naporno. Verujem da je moj način odrastanja bio brži, direktniji, suroviji… I tu postoji mnogo praznina.

Je li vam žao?

Jeste. Mnogo toga mi nedostaje… Čoveku inače uvek nedostaju stvari koje je preskočio u nekoj fazi svog života. I to je – tako. Istovremeno, za razliku od ostalih, imao sam privilegiju da putujem, da upoznam mnogo finih i dobronamernih ljudi od kojih sam svašta naučio…

Kada kažete da vam je žao što sa ocem niste završili razgovor…

Žao mi je… Kada se razboleo, otišao sam u vojsku. A onda je došla Amerika… Sve se nekako namestilo… Da, pitali ste: verovatno je hteo da mu ispričam neka svoja iskustva. Možda se i preispitivao: je li pogrešio kada je dozvolio da odem da se bavim ovim poslom, da izgubim detinjstvo… Čekao je da mu o tome sam nešto kažem. Bio je fin, pitom čovek, sa tim toplim, blagim sivoplavim očima. Malo je ličio na Antu Markovića… Verujte, u životu nisam sreo čoveka ni slične naravi.

U filmu Sjećaš li se Doli Bel, vaš Dino sjedi pored kreveta oca koji umire i čita mu…

Rekao sam vam da glumac, ako želi da mu veruju, mora da bude iskren, da pokuša da se prebaci u emocionalno stanje lika koga igra. U Sjećaš li se Doli Bel, u načinu glume, u odnosu sa filmskim ocem, Slobodanom Aligrudićem, u glavi sam imao svog oca, odnos sa njim… Ali, i sam Aligrudić je bio veoma inspirativan. Uostalom, kontakt sa partnerom je pola posla.

Kako ste počeli da sarađujete sa Emirom Kusturicom?

Imao sam devetnaest godina, upravo završavao snimanje filma Ko to tamo peva, kada sam dobio poruku da mladi sarajevski reditelj, Emir Kusturica, snima film i da želi da mi ponudi ulogu. Sećam se, sreli smo se u SKC-u; dao mi je da pročitam divan, poetičan scenario Abdulaha Sidrana.

„Ne bi bilo loše da prethodno dođeš na jedno dvije, tri nedelje u Sarajevo“, rekao je Kusturica, „i probaš da uhvatiš malo od sarajevskog duha…“

Kao što rekoh, završavao sam Ko to tamo peva…

Još jedan kultni film u kome ste imali zapaženu ulogu.

I to se dogodilo slučajno. Slobodana Šijana, sa kojim sam prethodno radio televizijski film Kost od mamuta, sreo sam na ulici, u Beogradu, i to čim sam se, nakon osam meseci, vratio iz Njujorka.

„Hej, imam ulogu za tebe“, rekao mi je. „Nije velika ali, ako hoćeš…“

Naravno, odmah sam prihvatio. Kao što sam, pročitavši scenario, prihvatio i ulogu Dina u Kusturičinom filmu Sjećaš li se Doli Bel.

Poslušali ste Emira Kusturicu i otišli u Sarajevo?

Jesam. Kusturica me je odmah uvalio Campi, simpatičnom, duhovitom i šarmantnom sarajevskom jalijašu koji u filmu igra Šintora. Campo mi je bio vodič, neka vrsta propusnice kroz sarajevsku čaršiju. Vodio me je po gradu, upoznavao sa najrazličitijim ljudima. Pokušavao sam da uhvatim njihov duh, način na koji govore. Kusturica, recimo, govori pravilno, književnim jezikom, dok ljudi sa kojima je išao u školu, koji žive ulicu ili dve pored, imaju onaj karakteristični sarajevski naglasak, to meko „č“…. Inače, ne volim kada glumac afektira, kada karikira lokalni govor; deluje veštački, neprirodno i, ako niste u mogućnosti to da uhvatite, bolje je da se držite standardnog, književnog jezika. Manje ćete pogrešiti.

Kasnije, kada je film doživeo uspeh, Nele Karajlić mi je priznao da je bio veoma sumnjičav kada je pročitao da ću u Kusturičinom filmu glumiti Sarajliju.

„Da, baš će da ga odigra“, rugao se. „Ali, kada sam te vidio, shvatio sam koliko sam pogriješio.“

Bio je to veliki kompliment.

Kako su se snalazili ostali?

Eh, kako?!… Kusturica je okupio sjajne glumce: Slobodana Aligrudića, Pavla Vujisića, Miru Banjac, Ljiljanu Blagojević; svi odlični, sa velikim iskustvom…. Dok smo snimali film, Kusturica, Vilko Filač, Aligrudić i ja smo bili ekipa. Vilko i ja smo, recimo, umesto u hotelu, spavali kod Kusturice u stanu. Kasnije, kada su Kusturičina žena i sin otišli na more, doselio nam se i Aligrudić. Bukvalno se nismo odvajali.

Aligrudić i Vilko Filač su imali poseban odnos. Kao i većina direktora fotografije, Vilko je znao satima da namešta svetla, kamere, da postavlja neke papiriće; čim bi završio, Aligrudić bi mu prišao odnekud s leđa i zveknuo ga po glavi novinama zamotanim u fišek; u pauzama između snimanja, rvali bi se, onako, baš kao deca. Verujem da smo deo te atmosfere preneli i na film.

Emir Kusturica je govorio o tome da se, tokom snimanja Sjećaš li se Doli Bel, često preispitivao, imao dileme oko onoga što je uradio…

Svaki umetnik se preispituje, razmišlja ima li uopšte smisla to što radi. Kao i kod većine filmova koji su doživeli uspeh, u početku je malo ko verovao da će Sjećaš li se Doli Bel postići to što je postigao; slično je bilo i sa Ko to tamo peva. Međutim, već posle prvog prikazivanja, Doli Bel je zaludeo i publiku i kritiku. Setite se venecijanskog Zlatnog lava…

I sami ste odmah bili svjesni da ste napravili odličan film?

Nismo. Doduše, kao što rekoh, tokom snimanja smo uživali, ali niko od nas nije ni sanjao šta će se uskoro dogoditi. Možda je, na osnovu iskustva, jedino Aligrudić mogao nešto da pretpostavi… Lično, nisam mnogo o tome razmišljao; svestan sam bio da sam napravio dobru ulogu. Ali, film nije jedan glumac; to nisu ni njih trojica. Film je – sve to zajedno.

Kako to da nikada niste ni pokušali da studirate glumu?

Nisam, eto… Uvek sam nešto radio. A, pravo da vam kažem, i nisam bio naročito zainteresovan. Imao sam druge planove. I ne mislim da sam na gubitku. Uostalom, imate nekoliko svetskih glumaca koji nikada nisu ni prišli akademijama, školama glume, pozorištima, ali im to nije smetalo da budu veliki. Naprosto, gluma je gluma… Umesto u školi, učio sam u hodu, kroz rad. Kao što rekoh, sarađivao sam sa velikim rediteljima bivše Jugoslavije, glumio u filmovima koji su ostali zabeleženi u istoriji jugoslovenske kinematografije. Ljudi sa kojima sam radio svojim delima su pomerali stvari. I svi su imali različit pristup, bili na svoj način…

Kakvi su bili?

Neki od njih su bili mirni, nisu davali mnogo sugestija. Takav je bio Živko Nikolić: fin, skroman čovek, nenametljiv; moj tip. Sa njim sam sarađivao na filmu Čudo neviđeno. Sećam se nesnosne vrućine, vlage, Skadarskog jezera. Iako je bilo naporno, sa tog snimanja nosim lepe uspomene.

Sa druge strane, za razliku od Živka Nikolića, imate veoma aktivne reditelje. Kusturica je negde u sredini. Uporan je, tera dok ne istera ono što je zamislio; vizuelan je i veliki perfekcionista; svaki kadar glanca do tančina.

Pored Sema Pekinpoa i glumca Rejfa Fajnsa, sarađivali ste sa još nekim strancem?

Ne sa mnogo njih. Uglavnom, reč je o niskobudžetnim filmovima. A nisam ni hteo… I, verujte, nema neke velike razlike u saradnji sa našim i stranim rediteljima. Osim jezika i budžeta, naravno. U principu, filmovi se svuda u svetu prave na isti način.

Igrali ste u pozorištu?

Jesam. Početkom devedesetih sam, recimo, igrao u predstavi Čekajući Godoa, Harisa Pašovića; Miki Manojlović, Žarko Laušević, Miodrag Krivokapić, Kristina Popović – u to vreme još devojčica – i ja.

Beogradsko dramsko pozorište?

Tako je. Za ulogu u toj predstavi sam čak dobio i lepe kritike. I kasnije sam igrao u pozorištu, ali ne baš često… Znate, ljudi misle da je lakše igrati na filmu jer scenu možete da vraćate više puta; sa druge strane, ne razumeju da ono što snimite na filmu ostaje; za razliku od pozorišta, u kome i loša gluma često zna da prođe… Iskreno, pozorište je za mene uvek bilo pomalo traumatično.

Zašto?

Zato što ne umem da igram mehanički, rutinski; navikao sam da radim punim intenzitetom, sa punom emocijom koju, ako igrate u pozorištu, morate da ponavljate iz večeri u veče. A to ume da bude izuzetno naporno. Naročito ako ste svesni da čovek za istu scenu ne može baš svaki put da bude našpanovan na isti način. Ali nisam se zbog toga odrekao pozorišta; naprosto, odvukle su me obaveze. Ubrzo sam bio pozvan na snimanje Andergraunda…

Prvih šest mjeseci Andergraund je sniman u Pragu?

Jeste. Snimanje Andergraunda je trajalo tri kalendarske godine. Posle Praga, vratili smo se u Beograd, pa onda u Bugarsku… Te godine, Andergraund je bio najveći i najskuplji film u Evropi.

Istovremeno, zemlja je bila pod nepravednim i ničim zasluženim sankcijama…

To su zaista bile grozne godine. Iz Praga sam pratio šta se događa u bivšoj Jugoslaviji… Bilo me je sramota; bio sam očajan zbog toga što se moja zemlja raspada na taj način. Ne znam ko je rekao, ali zaista sam se bio povukao u sebe i patio kao životinja. Čovek ne uspeva da pronađe utehu i hvata se za najmanju slamku…

Šta je bila vaša slamka?

Grčevito sam tragao za istomišljenicima; čitao sam novine i u nekima od njih – a takve su bile i ove za koje danas govorim – nalazio utehu. Dobro je, mislio sam, nisam baš sasvim sam… Većina ljudi je tih godina bila zahvaćena suludom nacionalističkom histerijom; naročito u početku. Svi su držali nekakve svoje strane. Koja li je moja strana – pitao sam se. Iako sam vrlo dobro znao da je moja strana u velikoj manjini. Uostalom, u takvim vremenima normalni ljudi su uvek manjina. Porodica, nekoliko najbližih prijatelja i… Eto!… Rat je bio velika svinjarija. Odjednom, čovek se suoči sa užasom…

Sa čim ste se suočili?

Sa rasčovečenjem čoveka; sa spoznajom koliko su ljudi loša bića, bezosećajna… Na kraju, ponosan sam što, tokom tih strašnih godina, nisam izgubio gotovo nikoga od svojih prijatelja. Možda to ima veze sa mojom prirodom, sa tim da sam, čini mi se, dosta blage naravi. Ili je stvar u izboru prijatelja? Pre će biti ovo drugo. Govorim o sebi bliskim ljudima od kojih se – i na to sam ponosan – uprkos svemu, niko nije obrukao. A to što neko koga ste godinama poznavali odjednom počinje čudno da se ponaša… Vremenom naučite da ne reagujete, trudite se da vas to ne pogađa.

Zanimljivo, vaš glavni partner u filmu Andergraund bio je majmun…

Razmišljao sam, znate… Možda to i nije tako čudno. Majmun je životinja koju je teško dresirati. Prilikom snimanja, ako ne upali u prva dva dubla, teško ćete od njega dobiti bilo šta. Zato smo mu, kako bismo ga motivisali, dozvoljavali da pije kafu, koka-kolu, jogurt; sve što je hteo…

Pred kraj Andergraunda postoji scena koju uvek rado pogledam. A dogodila se slučajno. Negde u dva ili tri sata iza ponoći, u nekim bugarskim tunelima, majmun i ja se ponovo srećemo; konačno smo se pronašli. Prišao mi je i zagrlio me; nekako iskreno, od srca. Neverovatno! Sećam se da mi je pokojni Vilko Filač, čim je završio snimanje, pokazao kako se i sam naježio. Dirljiva scena. Valjda sam u sebi nosio neku emociju koju je majmun prepoznao; primio ju je i zagrlio me je kao…

Kao čovjek, to hoćete da kažete?

Da… Ako uzmemo u obzir šta se sve tih godina događalo u našoj zemlji, na prostoru bivše Jugoslavije, možda bi to poređenje za mog majmuna moglo da bude uvredljivo. Jer, životinje su, siguran sam, u to vreme bile mnogo senzibilnije, plemenitije i bolje od nas ljudi, Jugoslovena… Početkom osamdesetih, godinu dana svog života sam proveo u vojsci i mislio da znam šta je Jugoslavija, šta su Jugosloveni. Kada je devedesetih krenula ta svinjarija, šta god da pomenete, bilo koji deo zemlje, sećao sam se da sam u vojsci imao druga koji je odatle dolazio.

Gde ste služili vojsku?

U Ljubljani… Vojska je jedino mesto gde je čovek prepušten sebi, skroz ogoljen; ona je neka vrsta prirodne selekcije: ako ste čovek, prihvatiće vas, ako niste, bićete odbačeni. U pitanju je prirodni zakon.

I, gdje se devedesetih izgubiše svi ti silni dobri ljudi?

Ne znam… Bio sam siguran da je tako nešto nemoguće… A krenulo je i pre nego što smo počeli da snimamo Andergraund. Razgovarali smo; bilo nas je iz svih krajeva bivše Jugoslavije… Eto, toliko godina je prošlo, a ljudi još uvek ne mogu da se oslobode košmara; jednostavno, i dalje nisu u stanju da objasne, da odgonetnu…

Ni sami to niste u stanju; muči vas i dalje…

Muči… Neke od nas je zahvatilo kao stihija. Slomilo…

Jeste li zbog toga 1996. otišli u Njujork?

Ne, nije to bila nikakva emigracija; više porodični razlozi. Moja je žena živela u Njujorku, pa sam otišao. Inače, iz iskustva znam da promena mesta boravka ne znači ama baš ništa. Ne pomaže… Naprosto, čovek ne može iz svoje kože.

Šta ste radili u Njujorku?

Nešto malo oko filma; uglavnom neke druge stvari. Recimo, zaposlio sam se u Nacionalnoj biblioteci, u odeljenju za slovenske jezike. Pomoglo mi je poznavanje kulture slovenskih naroda, poznavanje ćirilice i latinice…

Je li vam nedostajala gluma?

Nisam siguran…. Na vreme sam shvatio da se u životu baš sve ne vrti oko glume; postoje i druge stvari. Doduše, povremeno sam znao da prođem ulicom i vidim kako ljudi snimaju film, vuku rasvetu; u meni bi uvek nešto zatitralo. Uhvatila bi me neka… Ne znam kako bih je nazvao. Čežnja, nostalgija?

Inače, mučila vas je nostalgija?

Nije… Možda i zbog toga što su Amerikanci divni, pitomi, čedni ljudi… Pre dve ili tri godine sam, recimo, radio film Bjuik Riviera, po romanu Miljenka Jergovića; ceo film je sniman u Fargu, severna Dakota; najbliži veliki grad je Mineapolis. Tamo sam upoznao neku drugu Ameriku, neuoporedivo drugačiju od one kako je zamišljamo. Ljudi su veoma gostoljubivi. Uopšte, mislim da su Amerikanci širi i otvoreniji od Evropljana. U Americi se čovek najmanje oseća strancem. Ako se uopšte tako oseća. Živeo sam u Njujorku, u velikom, izmešanom gradu; znam. Kada sam se vratio u Beograd…

Kada ste se vratili?

Kada sam sa Kusturicom počeo da snimam film Život je čudo 2002… Posle 11. septembra, u Americi se mnoge toga izmenilo. Ljudi su postali obazriviji, uplašeniji…

Gdje ste se našli tog 11. septembra?

Na poslu, u Nacionalnoj biblioteci. Neko je rekao da je avion udario u jednu od Kula bliznakinja. Izašao sam i video dim; mogao je da se vidi… Onda je stigla vest da je udario i drugi avion. Pozvao sam ženu. Rekla je da su obe zgrade srušene. Tražila je da dođem kući. Živeli smo na Istočnoj strani. Ka kući sam krenuo peške. Sivi od prašine, ljudi su se polako okupljali. Tih dana su bili prilično solidarni. Kao i svi, i Amerikanci su ponosni na svoju zemlju i to ih je veoma pogodilo… Bilo mi je žao onih koji su izginuli. Vatrogasna stanica je bila tu, odmah pored naše zgade; tog dana je život izgubilo dvanaest vatrogasaca iz našeg komšiluka. I zet prve susede; ćerka od druge; brat od našeg prijatelja… Mnogo njih, iz svih krajeva sveta…

Posle Kusturičinog poziva da radim Život je čudo, krenuo sam polako da se vraćam. Išlo je postepeno. I bilo logično. Naime, nikada nisam planirao da ostanem u Americi. Odavno sam odlučio da živim ovde… Ovde radim, snimam filmove…

Čitajući vaše intervjue, stekla sam utisak da…

Nisam baš neki sagovornik, je l’ da?

Ne, ne… Nisam htjela to da kažem.

Izvinite… Verovatno mislite da sam previše zatvoren, stegnut… Znate, vodim računa o tome šta govorim, kako ću se i kada pojaviti u javnosti. Iskreno, uvek imam problem da sebi objasnim zbog čega dajem intervju; posebno ako ne postoji neki konkretan povod. Razumem kada se snimi film, uradi nešto novo; ali nemam previše volje da u javnost iznosim svoj privatni život. Drugo je gluma, ono što radite… Nego, prekinuo sam vas…

Htjela sam da pitam da li ste primijetili da u intervjuima veoma često o ljudima govorite na isti način: svi su nekako fini, dobri, plemeniti… Zaista tako mislite ili se, naprosto, previše ne udubljujete?

Možda ste u pravu, ne znam… U principu, trudim se da o ljudima mislim dobro. Posebno kada su u pitanju oni iz moje profesije. Jer, ne pada mi na pamet da o bilo kome od njih javno kažem bilo šta loše, da ih kritikujem. Pa, i oni od toga žive! Ne bi bilo fer… Ali, jeste, volim da mislim dobro o ljudima. Ako i naprave neku grešku, bože moj; nisam ni ja savršen.

Ali ste i sami neki fin čovjek?

Ne znam… Verovatno bi o tome neko drugi imao šta da kaže… Ne bih se izjašnjavao. Eto…

Vuk samotnjak, 1972.

Salaš u malom ritu, 1976.

Specijalno vaspitanje, 1977.

Sjećaš li se Doli Bel, 1981.

Varljivo leto 68, 1984.

Underground, 1995.

Život je čudo, 2004.

Top je bio vreo, 2012.