Operativna službena lica

Početkom ovog meseca predsednik SRS-a Vojislav Šešelj ustvrdio je da je generala policije Boška Buhu ubio Željko Maksimović zvani Maka: „Dokaze za tu tvrdnju dobio sam direktno od časnih ljudi koji rade u policiji“. Da je to čuo od policajaca, nije daleko od pameti. Pitanje je samo da li je ta informacija tačna. „Neka ministar policije Dušan Mihajlović odgovori na pitanje da li je Maksimović ubio Buhu i, ako je to znao, zašto je to krio“ kaže Šešelj napominjući da se Maksimović krije u Crnoj Gori. Možda je zbilja Maksimović osumnjičen za Buhino ubistvo. Čak i da jeste, normalno je da policija o tome ćuti sve do pribavljanja validnih dokaza.

Plejada bivših operativno-službenih lica (OSL) koje je nekadašnja državna bezbednost birala za saradnike, uglavnom među kriminalcima s reputacijom, i danas vršlja sa službenim legitimacijama tajne službe, doduše, zvanično nevažećim, ali šta običan građanin zna ko je udbaš, a ko kriminalac. Mala anketa je pokazala da ljudi uopšte ne znaju ni kako izgleda službena isprava, kako bivših tako i sadašnjih DB-ovaca. Niti da je državna bezbednost promenila ime i da se sad zove Bezbednosno-informativna agencija (BIA). Za većinu je Udba ostala Udba. Zanimljivo je da aktuelni čelnici MUP-a Srbije nikada nisu predočili javnosti ni koliko je bivši DB, posebno za vakta Jovice Stanišića i Radeta Markovića, angažovao saradnika, niti ko su oni. Znači li to da su neki od njih i dalje aktivni? Ili su možda njihovi dosijei uništeni, što je malo verovatno posebno zato što Miloš Teodorović, donedavno u novoj vlasti v.d. pomoćnik načelnika resora državne bezbednosti izričito tvrdi da „policijski dosijei nisu uništavani, niti da je bilo naknadnih korekcija i prepravki (list „Danas“, 2.12.2001). Teodorović je inače bio zadužen za dosijea tokom Miloševićevog režima i bio je jedini ključni svedok na suđenju Radetu Markoviću i trojici visokih funkcionera DB-a optuženih i osuđenih za odavanje državne tajne (presudu Okružnog suda u Beogradu ukinuo Vrhovni sud Srbije).

Koliko su saradnici, „operativci“ nekadašnjeg DB-a bili zaštićeni, rečito govori ubistvo koje se dogodilo 17. marta 1995. usred Beograda. Tog dana oko 16 časova policajci OUP Palilula Goran Radulović (29) i Dejan Stanimirović (27), vraćajući se s posla, ugledali su u ulici Svetozara Markovića dva muškarca, od kojih je jedan drugome pokazivao kako funkcioniše pištolj, poslednji model berete. Prema kasnijem svedočenju Dejana Stanimirovića, njegov kolega insistirao je da naoružanom neznancu priđu i zatraže isprave i dozvolu za nošenje oružja. Stanimirović nije bio za taj predlog, ali je Radulović insistirao smatrajući da je policajac po službenoj dužnosti uvek obavezan da u takvim situacijama interveniše. Izvukao je svoj pištolj i, prilazeći naoružanom mladiću, uzviknuo: policija. Međutim, neznanac je bio brži: ispalio je četiri hica u Radulovića, koji je odmah pao smrtno pogođen. Naknadnim hicem u glavu neznanac je „overio“ žrtvu i utekao u obližnju zgradu kod svog prijatelja Brane Šaranovića. Ubrzo potom stigli su policajci – interventna brigada – s nalogom da pucaju ukoliko ubica pruži oružani otpor. Međutim, Šaranović nije hteo da otvori vrata pred nasrtajima policajaca. Učinio je to tek kad je tadašnji načelnik DB-a Jovica Stanišić poslao svoje ljude. Ubica policajca identifikovan je kao Željko Maksimović Maka iz Beograda, Svetozara Markovića 35. Bio je nekoliko dana u pritvoru i branio se ćutanjem. „Bio sam uveren iz više razloga da dvojica civila s uperenim pištoljima hoće da me ubiju. Sada je jasno da je u pitanju nesrećni slučaj i nesporazum. Žalim.“ Bilo je to sve što je Maksimović rekao. Pred istražnim sudijom i tužiocem branio se ćutanjem. Sudski postupak protiv Maksimovića bio je obustavljen.

Režimske novine su iz sve snage stale na Maksimovićevu stranu. Tako se, na primer, novinar jednog dnevnog lista izveštavajući o ubistvu, našao u dilemi: „Ostaje neizvesno zbog čega su milicionari u civilu krenuli na Maksimovića kao i to odakle njemu specijalna futrola za pištolj kakvu nose uglavnom pratioci visokih državnika… Maksimović je nekoliko puta upadao u zasede lažnih policajaca iz Republike Srpske Krajine te je i ovog puta pomislio da je nešto slično u pitanju“.

Beogradski policajci bili su ogorčeni zbog toga što su na slobodu puštene ubice njihovog kolege, ali su morali da ćute znajući, kao i beogradsko podzemlje, da je Maksimović pripadnik srpske tajne policije prepune saradnika kriminalaca. Sve do pre desetak dana o Maksimoviću se u javnosti ništa nije čulo niti se njegovo ime pominjalo. Tu i tamo se govorkalo da je negde u inostranstvu ili u Crnoj Gori.