Oni rade, mi se radujemo

Evropa je bogata, uspešna i ekonomski jaka, ima stabilna i dobro uređena društva. Srbija je nerazvijena i siromašna, nesređena i korumpirana. S druge strane, Evropljani dobro zarađuju, ali previše rade, opsednuti su karijerom, hladni i otuđeni. „Mi“ smo lenji, ali smo druželjubivi, veseli, gostoprimljivi, umemo da se radujemo i više uživamo u životu. Ovako svoju zemlju i Evropu vide studenti i srednjoškolci u Srbiji, pokazalo je istraživanje koje se sprovodi u okviru projekta „Antropološko ispitivanje komunikacije u savremenoj Srbiji“ na Etnografskom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti.

Istraživanje rađeno na uzorku od oko 400 srednjoškolaca i studenata, mahom iz Beograda, pokazalo je da mladi u Srbiji imaju ambivalentan, pa čak i kontradiktoran stav o Evropi i integraciji u nju. Iako je stav prema priključenju Evropi većinski pozitivan, postoji veliki nesklad između njegove racionalne i emocionalne dimenzije. S jedne strane, jasno je prisutno uviđanje neopohodnosti uključenja u evropske tokove, dok sa druge postoji strah od gubitka sopstvenog nacionalnog i kulturnog identiteta, što rezultira nepoverenjem, uzdržanošću, pa čak i odbojnošću prema Evropi. Objašnjavajući ovakvu ambivalenciju, autor istraživanja Srđan Radović kaže u razgovoru za „Vreme“ da je jedan od uzroka ovakvom razmišljanju strah od globalizacije koja nije dobro shvaćena, jer je studentima i srednjoškolcima prva asocijacija kulturna, a ne ekonomska globalizacija, koja predstavlja suštinu ovog procesa. „Video sam da globalizaciju ne razumeju u ekonomskom ključu. Globalizacija je pre svega trenutna, najubrzanija i najintenzivnija faza kapitalizma i modernizacije u svetu koja pre svega podrazumeva ekonomsku globalizaciju“, kaže Radović, naglašavajući da pod globalizacijom studenti i srednjoškolci najčešće podrazumevaju ono što se u starom istočnoevropskom diskursu podrazumevalo pod „amerikanizacijom“, dakle uticaj Zapada, gubljenje tradicije i, donekle, gubitak etničkog i kulturnog identiteta: „Faktički, sve se svodi na to da mladi nisu dobro socijalizovani u tranziciji, odnosno, niko im ne objašnjava tranziciju.“

Kao jedan od problema, Radović ističe to što u Srbiji imamo posla sa zakasnelom tranzicijom, jer je druga tranziciona faza, koja je u većem delu Evrope počela još u prvoj polovini devedesetih, kod nas otpočela tek 2000. godine, sa petooktobarskim promenama.

S obzirom na to da su ispitanici uglavnom sa teritorije Beograda, što podrazumeva nešto bolju socijalno-ekonomsku situaciju nego što je u ostatku Srbije slučaj, autor istraživanja došao je do zaključka da kod njih strah od kapitalizma ne proističe iz toga što su u velikoj meri na svojoj koži osetili tranziciju, već iz neznanja i neinformisanosti. „Vidim da oni u biti ne razumeju šta je to tranzicija i šta tu treba da se desi. Moje mišljenje je da je uzrok ovakvim predstavama taj što se njima kroz školski sistem, kroz medije to ne objašnjava. Dobijaju sliku o nekakvoj brutalnoj globalizaciji, brutalnom kapitalizmu, sliku koja je delimično istinita, ali nije kompletna“, kaže Radović.

PRELOM: Stav mladih u Srbiji o Evropi oscilira od preterane idealizacije do potpunog nipodaštavnja, dok je nekakva uravnotežena predstava najređa. Oko deset odsto njih ima apsolutno pozitivnu i idealizovanu sliku o Evropi. Otprilike isti broj ispitanih ima potpuno negativnu sliku i, prema Radovićevim rečima, koristi onaj antievropski diskurs koji je obeležio poslednju fazu Miloševićeve vladavine. Najveći broj ispitanika ima stav koji bi se mogao opisati kao kombinacija prethodna dva: Evropa se u pozitivnom svetlu posmatra sa aspekta visokog životnog standarda i moćne privrede, ali ljudi tamo vode osujećene živote, jer mnogo rade. Uravnoteženu sliku o Evropi ima tek nekolicina ispitanika.

S obzirom na ovakve stavove u kombinaciji sa tim da je većina ispitanih opredeljena za evrointegraciju Srbije, jedan od zaključaka istraživanja jeste da su ispitanici „prelomili za Evropu“. Ovakav izraz upućuje na to da je reč o teška srca donetoj odluci. „Izraz ‘prelomili za Evropu’ upotrebila je koleginica sa Etnografskog instituta dr Mladena Prelić, radeći istraživanje koje se ticalo javne slike o integracijama u Evropu, a odnosio se na političke elite“, kaže Radović i nastavlja: „Kada bismo privatno pitali, većina elita bi rekla da nama Evropa ne treba. Mi nemamo jasnu i jednoglasnu javnu poruku koja kaže ‘EU je naš cilj’, već je reč o onome ‘mora se’.“ Po njegovom mišljenju, evropsko opredeljenje političkih elita ostaje nejasno na javno-komunikacionom nivou, pa je očekivano da isti slučaj bude i kod ispitanika: „Kad se poruka šalje na konfuzan način, ona ne može da uhvati plodno tle među recepijentima, pa taj prelom za Evropu kada se i desi, ne dovodi do doživljavanja Evrope kao isključivo optimističkog simbola.“

Cilj ovog istraživanja jeste ispitivanje predstava koje mladi u Srbiji imajo o Evropi, a ne o Evropskoj uniji (EU). Ipak, ispostavilo se da je ispitanicima prva asocijacija na Evropu upravo Unija i da se dobijeni odgovori zapravo na nju i odnose. U odnosu na to kako zamišljaju Evropu, ovdašnji srednjoškolci i studenti ne osećaju se u celosti kao Evropljani. U odgovorima su jasno uočljive distanca prema nekim aspektima Evrope i razlika između „nas“ i „njih“, tako da nema većinske identifikacije.

CRNO–BELO: Kod ispitanika obuhvaćenih istraživanjem svaka pozitivna predstava o Evropi ima pandan u negativnoj karakteristici Srbije i obrnuto. Zato se stiče utisak da su predstave o Evropi uglavnom izgrađene kroz prizmu situacije u Srbiji, bez direktnog uvida u evropski način života. Evropa ima uređen sistem, visok životni standard i uređena društva, ali ima i negativne karakteristike: Evropljani su izgubili dušu, previše rade, ne zabavljaju se dovoljno i slično. Ovakvim suprotstavljanjem, po Radovićevom mišljenju, neutrališe se donekle idealizovana slika o evropskim društvenim sistemima. Kod Srbije je obrnuto: sistem ne valja, vlada korupcija, ali zato smo veseli, druželjubivi i umemo da živimo.

„Kad se sve to sklopi dolazimo do opšte slike: oni imaju dobar sistem, mi imamo dobar način života. Problem sa našim ispitanicima je odsustvo iskustva drugih, nema socijalne interakcije sa drugima, tako da je neizbežno posmatranje kroz vlastitu prizmu“, smatra Radović, napominjući da je idealizacija vlastite situacije uobičajena, ali koliko će daleko ona ići zavisi od otvorenosti ili zatvorenosti kulturnog i društvenog sistema. Pošto su ovde mladi u takvoj situaciji da se njihov fizički boravak u inostranstvu meri danima, oni nisu pošteno upoznali ni doživeli nikakvu jaču socijalnu interakciju sa drugima, pa je neizbežno da druge gledaju kroz lokalnu prizmu. „Baš ta prizma je onda važna pošto, u stvari, njima o Evropi neće Evropa davati sliku, već Srbija. Njihova percepcija Evrope više je marker toga kakav odnos većinske elite imaju prema Evropi, nego sami ispitanici“, kaže Radović.

Pored slike o Evropi, još je interesantnije kako mladi vide Srbiju. Ranije dominantno predstavljanje isticanjem duhovnih i verskih vrednosti, istorije i mitova, danas se povlači u korist nešto banalnijih, ali zato znatno realnijih markera. Kao ono što Srbiju izdvaja od drugih zemalja, češće se pominju muzički festivali, šljivovica i splavovi, nego crkva ili Kosovo. Jedan od ispitanika na ovo pitanje jezgrovito je odgovorio nabrajanjem pojmova: „rakija, tuča, Guča, Exit, provod, žurke“. „Nasuprot ranije preovlađujućem herojskom diskursu o Srbima, mnogo je prisutnija skupina predstava koja Srbiju oslikava kao zemlju srčanog življenja, slobode pojedinca i nesputanog uživanja. Primetno je da se pored uobičajenih pozitivnih etnocentričnih autostereotipa (koji su imanentni bilo kojoj društvenoj grupi pri konceptualizovanju relacija u odnosu na druge) najčešće javljaju grupe pozitivnih predstava koje ‘nas’ percipiraju u žovijalnom/životnom (recikliranom balkanističkom) ključu“, kaže se u u jednom od radova proisteklih iz istraživanja.

SKRETANJE KA GUČI: Komentarišući ovaj zaokret od Kosova ka Guči u percepciji vlastite zemlje, Srđan Radović kaže da su istraživanjem obuhvaćeni ispitanici rođeni kasnih osamdesetih i ranih devedesetih godina prošlog veka, pa je reč o generacijama koje u iskustvu nemaju ratove na ovim prostorima i kulminaciju bujanja nacionalizma. „Po mom mišljenju, danas više nemamo otvoreno nacionalističke narative. Nema otvorenog propagiranja. Sve ide malo bočno i uvijeno, tako da ta vrsta kulturne poruke nije dovoljno jaka da bi bila interiorizovana u celosti“, kaže on i dodaje da, koliko god srpsko društvo bilo izolovano, ono ipak nije u potpunosti zatvoreno, a globalizacija je uzela maha. „Manje-više, oni su svesni da je taj projekat nacionalne nadmoći i velike Srbije nije uspeo i da je to prošla priča. Kada se to kontrastira prema Evropi, mladi shvataju da je i na lokalnom nivou ta vrsta ratnih i nacionalnih angažmana kakve smo imali devedesetih ipak kritikovana, iako ne otvoreno. Ali, više nema apologizacije prošlosti“, kaže Radović.

Suštinski razlog zbog kog mladi izdvajaju banalne karakteristike kao nešto čime Srbija može da parira drugim evropskim zemljama, Radović vidi, između ostalog, i u odsustvu konsenzusa o nacionalnoj istoriji, jer se i dalje vode polemike o tome šta je to u našoj istoriji na šta možemo da se oslonimo, i čime treba da se ponosimo. „Kad je o istoriji reč, čini se da ona nije nešto sa čim možemo da budemo kompetitivni na onome što bih nazvao tržištem identiteta“, kaže on. Radović napominje da će ovdašnje elite u nekom trenutku morati da „preseku“ kada je o istoriji reč i da će morati jasno da bude određeno šta je u našoj istoriji pozitivno. S obzirom na to da ovo društvo ima ambivalentne stavove i o svojoj najbližoj prošlosti, neizbežno je da se kao signifikantni markeri prema drugima javljaju žovijalne i svakodnevne stvari, pošto javna komunikacija ne nudi ništa drugo.