Prošloga ponedjeljka zaposleni u pravosuđu održali su jednosatni štrajk upozorenja, zbog najave nadležnih da će i u pravosuđu biti otpuštanja, iako je već sad nemoguće stanje, pogotovo stoga što veliki broj ljudi radi na određeno vrijeme, a upravo će oni biti na udaru propisa o otpuštanju. Predsjednica Sindikata pravosuđa Srbije Slađanka Milošević kaže da očekuje da se njihov status mora konačno riješiti, da se njih mora zaposliti na neodređeno vrijeme, zato što to odgovara realnim potrebama posla i da bi to bio dokaz da se uredba o zabrani zapošljavanja ne primenjuje diskriminatorski – samo na pravosuđe.
„VREME„: Upozorili ste, ne jednom, da je odluka o otpuštanju nerazumna, jer ne da ima viška zaposlenih u pravosuđu, nego naprotiv. Što kažu brojke?
SLAĐANKA MILOŠEVIĆ: Protivimo se otpuštanju zaposlenih na određeno vreme zato što su eksploatisani godinama, iako Zakon o državnim službenicima propisuje da radni odnos na određeno vreme zbog povećanog obima posla može da traje najduže šest meseci. Pored toga, u pravosuđu nema viška zaposlenih, ali pošto su sve reforme i krize jedino smanjivale broj zaposlenih, ima viška posla. Stvarnost ukazuje na to da se pravosuđe stalno menja, ali da očekivani rezultati izostaju. Broj zaposlenih ima značajan uticaj na rezultate rada u pravosuđu, a rezultati izostaju zbog malog broja pravosudnih službenika, zbog čega je nemoguće napraviti jasnu podelu rada između nosilaca pravosudnih funkcija i pratećeg osoblja. Nosioci pravosudnih funkcija prinuđeni su da obavljaju sporedne poslove koji ih ograničavaju u vršenju njihove sudijske, odnosno tužilačke funkcije.
Broj pravosudnih službenika je presudan, ako ne i najpresudniji faktor u pružanju usluga. Brojke ukazuju na to da je do 2008. godine u pravosuđu bilo zaposleno 14.375 državnih službenika i nameštenika, s tim da u ovaj broj ulaze i stručni saradnici i pripravnici (diplomirani pravnici sa položenim i nepoloženim pravosudnim ispitom). Tada je sudiju u radu pratilo 4,3 službenika. Krajem 2008. godine prvi put je smanjen broj zaposlenih i 1150 zaposlenih dobrovoljno je, uz socijalni program, otišlo iz pravosuđa. Godine 2010. dogodila nam se „čuvena“ reforma pravosuđa i tada je, prema podacima kojima raspolažemo, u pravosuđu ostalo 9463 državna službenika i nameštenika. Drugim rečima, iz pravosuđa je otišlo skoro 5000 službenika. Sa druge strane, uvidom u odgovore na Upitnik Evropske komisije utvrdili smo da je predstavljeno da pravosudnu administraciju čini 12.887 lica. Dakle, do tačnog broja zaposlenih u pravosuđu nemoguće je doći. U svakom slučaju, postoji velika razlika između planiranih radnih mesta u pravilnicima o sistematizaciji i stvarnosti, odobrenih radnih mesta.
Kada su zatvori u pitanju, situacija je veoma slična. Broj sistematizovanih radnih mesta je nešto manji od 6000, ali je odobreno i bilo zaposleno najviše 4223 lica. Početkom godine jedan broj zaposlenih sa ugovorima na određeno vreme u trajanju od nekoliko godina, dobio je otkaz. Prema zakonu o maksimalnom broju zaposlenih u javnom sektoru, broj zaposlenih u zatvorima „zakucan je“ na 3796. Jednostavno, kao što je to slučaj sa sudovima i tužilaštvima, oni su sistematizovana a nepopunjena radna mesta precrtali bez utvrđivanja potreba posla i konsultacija sa Sindikatom kao socijalnim partnerom.
Zbog očigledne zloupotrebe rada na određeno vreme, Sindikat pravosuđa podneo je Ustavnom sudu Srbije inicijativu za ispitivanje ustavnosti i zakonitosti odredbe Zakona o državnim službenicima koja propisuje da radni odnos zasnovan na određeno radno vreme ne može da preraste u radni odnos na neodređeno radno vreme. Ta odredba ne može da se krši, ali odredba koja propisuje da radni odnos na određeno radno vreme zbog povećanog obima posla može biti zasnovan najduže na rok od šest meseci, može da se krši.
Sindikat godinama upozorava na problem zaposlenih na određeno vrijeme – upravo su oni na meti otpuštanja – i njihovu eksploataciju i gaženje i ljudskih i radnih prava.
Merila za određivanje broja sudskog i javnotužilačkog osoblja su poznata i ona su propisana Pravilnikom o merilima za određivanje sudskog, odnosno javnotužilačkog osoblja. Broj službenika određuje ministar pravde i trebalo bi da to radi na osnovu broja sudija i tužilaca. Na osnovu tih merila, 2010. godine sačinjeni su i usvojeni pravilnici o sistematizaciji radnih mesta. Dakle, i 2010. godine, kada je smanjen broj sudija i tužilaca, postojala je potreba za službenicima na određeno vreme. Međutim, do dana današnjeg slobodna radna mesta nisu popunjena. Bez obzira na to što su pravilnici usvojeni, rukovodioci pravosudnih organa morali su da traže dodatne saglasnosti za popunjavanje slobodnih radnih mesta koje od Ministarstva pravde nisu dobijali. Neki predsednici sudova su tražili saglasnost čak 17 puta, ali uzaludno. Dobijali su saglasnost za „izrabljivanje“, odnosno za zapošljavanje na određeno radno vreme zbog povećanog obima posla. Podsećam i da je krajem 2013. godine uvedena tužilačka istraga koja je zahtevala i zahteva kadrovsko jačanje tužilaštva, odnosno veći broj zamenika i službenika. Za njeno sprovođenje bilo je neophodno zaposliti skoro 700 službenika, a odobreno je samo 56. Zaposleni na određeno vreme rade, eksploatišu se godinama ne zbog privremenog, već trajnog povećanja obima posla. Takav radnik prihvata sve uslove i živi u strahu zbog neizvesnosti od ugovora do ugovora, bez plana za budućnost, braneći se ćutanjem, jer je ucenjen. Ne samo što rade, već i žive na određeno vreme. Prema našem zakonu, kao i prema evropskim direktivama, rad na određeno vreme je izuzetak. Ali, eto baš u pravosuđu postao je pravilo. Ugovor o radu na određeno vreme zaključuje se sa istim licem više puta i više godina, što nije u skladu sa zakonom. Ako nismo u stanju da zaštitimo zakonska prava zaposlenih u pravosuđu, postavlja se pitanje da li smo takvi sposobni da pružimo zaštitu prava građanima.
U jednom svom saopćenju napisali ste da je Vlada Srbije uvijek štedjela na pravosuđu: „Javni sektor, onaj pravi, i njegovi predstavnici koji su najviše doprineli sunovratu srpskog budžeta (javna preduzeća, alavi funkcioneri, odbornici, članovi upravnih, nadzornih odbora i drugih znanih i neznanih radnih tela), bez obzira na zvanične izjave predstavnika Vlade, do danas ostao je netaknut. Tamo gde bi trebalo, ne štedi se. Predstavnici Vlade ponašaju se kao majstori – ne lažu, ali odlažu. Štede na radnim mestima gde je plata 27.000 dinara i tamo gde nema šta da se uštedi.“
Da, smatramo da su nas upropastili, zajedno, javna preduzeća, alavi funkcioneri, odbornici, članovi upravnih, nadzornih odbora i drugih radnih tela kao što su agencije, kancelarije, komiteti, fondovi, saveti koje za ove tri i po godine nisu uspeli da popišu. Predlagali smo niz mera koje bi dovele do uštede. Na primer da se, ne po preporuci premijera i dobrovoljnosti funkcionera, već u skladu sa Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, ograniči broj funkcija, da članovi upravnih i nadzornih odbora primaju naknadu samo kad rade (sednice se održavaju jednom u dva-tri meseca a oni svakog meseca imaju primanja), da odbornici (lokalni i gradski) primaju jednaku naknadu za obavljanje odborničke dužnosti bez dnevnica za sednice (i sednice spadaju u odborničku dužnost). Inače, odbornika u Srbiji ima oko 13.000. Imamo i mesne zajednice, a ne zna im se tačan broj. Predlagali smo da se neka primanja budžetskih korisnika reše na jedinstven način (jubilarna nagrada zaposlenog u EPS-u za 30 godina rada isplaćuje se u visini godišnje plate pravosudnog službenika, dok pravosudni službenik za 30 godina rada dobija jednu i po prosečnu platu), solidarne pomoći, otpremnine za penzije, otpremnine za prekobrojne, naknade za bolovanje, prekovremeni rad, ukidanje 13. plate zbog krize… Što se tiče funkcionera, oni mogu da se zapošljavaju bez ograničenja, njihova prava i privilegije ne sme niko da dirne jer su sebe zaštitili na sve načine. I dok sve njih finansijski „tapaciramo“, mi propadosmo. Rezultati rada funkcionera najbolje se ogledaju na njihovom imovnom stanju. Dakle, tamo gde ima šta da se uštedi nisu ni dirnuli. Ne lažu, nego odlažu.
Nisu rijetke tvrdnje da su plaće u sudstvu za 25 posto veće od prosjeka u javnom sektoru. Vaše brojke govore sasvim suprotno?
Te tvrdnje se namerno i u cilju manipulacije „provlače“ kroz uši građana, kako bi se predstavilo da je pravosudna administracija preskupa i da je treba smanjivati. Bez obzira na to, visina zarada pravosudne administracije osporava ovakve izjave, jer su plate u pravosuđu daleko ispod republičkog proseka. Plate državnih službenika i nameštenika (administracije) u sudovima, tužilaštvima i zatvorima kreću se u rasponu od 27.000 do 34.000 dinara. Nešto malo veće plate imaju zatvorski stražari, ali zbog rizika posla koji obavljaju. Sudije osnovnog suda ili zamenik javnog tužioca u osnovnom tužilaštvu, koji su najopterećeniji predmetima, iznose 89.000 dinara. Republički prosek je 44.000 dinara, iz čega sledi da su administrativne plate u pravosuđu niže od proseka i do 40 odsto, a od zarada u javnim preduzećima (zbog čijih gubitaka Vlada kao njihov osnivač ne vadi ruku iz naših novčanika) niže su i do 100 odsto. Navedene plate sudija i zamenika javnog tužioca niže su od plate funkcionera na najnižem položaju i ministarstvima u Vladi, dok su duplo niže od plata predsednika opštine, čak i one zaostale u razvoju.
Govorite o neuspjelim reformama pravosuđa, o problemima koje je izazvalo uvođenje tužilačke istrage, o blokiranim sudovima širom Srbije… U svom lanjskom Otvorenom pismu javnosti ukazali ste na podatke iz registra Agencije za borbu protiv korupcije u odnosu na januar 2014. godine, kada je bilo ukupno 36.000 funkcionera. Taj broj do danas je narastao na 45.551, te od ukupnog broja zaposlenih u javnom sektoru funkcioneri čine skoro deset posto od tog broja!
Svedoci smo da je smanjivanje broja zaposlenih u cilju smanjenja troškova za pravosuđe, u stvari, izazvalo negativne posledice koje osećaju i zaposleni i građani: sudovi su zatrpani, pravda je sve udaljenija od građana, zaposleni su „sagoreli“ kako bi obmana o delotvornosti reforme uspela, uz rast kriminala i nemogućnost da se savlada priliv predmeta uz manji broj zaposlenih koji rade više, još uvek nemamo izveštaj o „reformskoj šteti“, još uvek niko nije odgovarao, istaknuti reformatori su nagrađeni – i dalje im se zahvaljujemo na tome što su nas upropastili masno ih plaćajući, spoznaja da je ova vlast nastavila putem svojih prethodnika – nebriga i zanemarivanje potreba za nesmetano funkcionisanje pravosuđa… Reforma pravosuđa dovela je do još većeg zaostatka u radu pravosuđa. Rekoh da sudije i tužioci sve više svog radnog vremena troše na sporedne poslove. Zbog nedostatka broja službenika sudije i tužioci sve češće troše svoje vreme na fotokopiranje, skeniranje, kovertiranje, štampanje, pa i kucanje. Za taj posao oni su prekvalifikovani i preplaćeni. Vlast tvrdi da su plate sudija i tužilaca visoke, pa ako zaista misle da je tužilački ili sudijski sat skup, zbog čega onda dozvoljavaju da ga troše na sporedne poslove? Jeftinije bi bilo da plate radnika sa platom od 27.000 dinara. Kada su u pitanju funkcioneri, njihov broj svakodnevno se uvećava. Prema izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije, krajem jula bilo ih je 45.551 a sada ih ima 47.585. Dakle, iako važi zabrana zapošljavanja, njihov broj se od kraja jula uvećao za 2000. Opterećenje za budžet su funkcioneri ili, bolje rečeno, budžovani, jer oni obavljaju više plaćenih funkcija. Zamislite kolika bi ušteda bila kada bi se njihova primanja ograničila. Jedan sam funkcioner, ne računajući sekretaricu, vozača, vozilo vredi, mislim novčano, od pet do 25 minimalnih zarada. Kada bi se svako od njih odrekao primanja u visini minimalne zarade, ušteda na mesečnom nivou bila bi milijarda dinara.
U novembru ste se vi iz Sindikata sastali s ministrom pravde Nikolom Selakovićem i zaključili da je potpuno svejedno tko je ministar pravde, jer je on „svakako uspešan bez obzira na to što je pravosuđe neuspešno i bez poverenja„. Slijedio je sastanak s premijerom Aleksandrom Vučićem početkom decembra, nakon čega ste konstatirali da posebno ohrabruje činjenica da ste uvjerili premijera u dobre namjere vaših prijedloga i sugestija. Što se dogodilo nakon toga?
Da, zaključili smo da je potpuno svejedno ko je ministar pravde. Bez obzira na to što je pravosuđe neuspešno, premijer je zadovoljan radom ministra pravde. A kad je premijer zadovoljan, moraju i svi ostali da budu. Ova Vlada nastavila je utabanim putem prethodne u urušavanju pravosuđa. Naše predloge i upozorenja prethodna Vlada namerno je arogantno ignorisala. Malo je verovatno da je Sindikat tada bio vidovit kada je prognozirao propast reforme, a da to ondašnji reformatori nisu mogli da vide. Ni sadašnja vlast nema sluha za naše predloge. Sigurna sam da nije u pitanju neznanje, već im je cilj da pravosuđe još više ograniče, zatrpaju i zastraše kako bi bilo poslušnije. U Vladi ne sede tupavi ljudi, što znači da sve što rade – rade namerno i ciljano i zato što njima tako odgovara. Uverili smo premijera u naše dobre namere, ali imajući u vidu odluku o otpuštanju donetu mimo nas, očigledno je da naši predlozi i sugestije nisu prihvaćeni.
