Odluka koje se svi odriču

Afera, koju je pokrenulo poskupljenje ruskog gasa za 60 odsto na tržištu Srbije, protekle sedmice se iz socijalne preselila u sferu političkog prepucavanje o „gasnoj genezi“ poznatog energetskog sporazuma Srbije i ruskog Gasproma od 24. januara ove godine. Preciznije rečeno, u Skupštini Srbije su buknula pitanja o stvarnoj ulozi rusko-srpskog međudržavnog preduzeća Jugorosgas, koje se u uvozu gasa javlja kao posrednik između Gasproma i Srbijagasa, a posebno je zatraženo da se ispita kako je krajem 2005. godine ruska strana stekla većinski paket akcija od 75 odsto udela u Jugorosgasu, kupovinom 25 odsto akcija koje je od osnivanja ovog posrednika u njemu imao beogradski Progresgas trejding.

OTISCI PRSTIJU: Liberalno demokratska partija, stranka koja posebno insistira na odgovorima na ova pitanja, ne krije da smatra da je priča o Jugorosgasu zapravo priča o prvoj domini jednog kontinuiranog lanca prepuštanja srpske energetike Rusima, a pri tome pokušava da i Dinkićevu stranku G17 plus okrivi za kolaboraciju u „energetskoj kapitulaciji“ sumnjičeći je da nije nevina u slučaju prepuštanja većinskog paketa akcija Jugorosgasa Gaspromu. Pojednostavljeno, LDP tako, verovatno iz strateških izbornih razloga, želi da Dinkiću oduzme auru glavnog protivnika ovogodišnjeg rusko-srpskog energetskog sporazuma.

Valjda pod tim pritiskom, šefica poslaničke grupe G17 plus u Skupštini Srbije, Suzana Grubješić 21. oktobra je lansirala „senzaciju“ da je direktor Srbijagasa u ostavci Saša Ilić (kadar DSS-a) u Moskvi (14. oktobra) potpisao aneks ugovora sa Jugorosgasom „vredan 700 miliona evra, za 2,3 milijarde kubika gasa i na tom poslu za Jugorosgas obezbedio proviziju od 35 miliona evra“.

Ubrzo će se ispostaviti da je nesrećni Ilić u Moskvi potpisao samo rutinsku „rezervaciju“ količina gasa na koje za iduću godinu iz uvoza računa Srbija, a da je sve ostalo, uglavnom, „špekulativna matematika“. Ipak, ovaj bljesak tekuće gasne afere skrenuo je javnu pažnju na okolnost da je svaki generalni direktor Srbijagasa, po položaju, istovremeno i potpredsednik Upravnog odbora svog glavnog poslovnog partnera Jugorosgasa (pa zaključuje „ugovor sam sa sobom“) – te da na toj sporednoj funkciji zapravo ostvaruje platu veću od svoje osnovne (reč je, navodno, o pristojnih osam do deset hiljada evra mesečno). Hoće li tu pogodnost koristiti i (hitno) novopostavljeni generalni direktor Srbijagasa (imenovan 23. oktobra), Dušan Bajatović (iz SPS-a), videćemo.

Ovaj „rukavac“ gasne afere nije mnogo uticao na nastavak političkog varničenja oko spomenutog gubitka paritetne pozicije Srbijagasa u Jugorosgasu, u kome mnogi vide „modlu“ i za buduće odnose u budućim rusko-srpskim preduzećima u domenu nafte i gasa. To se vidi i po tome što je Vlada Srbije od svog ministarstva energetike odmah poručila istoriju slučaja, a opozicioni LDP, uz očiglednu saradnju disidenata iz G17 plus, u međuvremenu pušta u promet „papire“ koji treba da dokažu ko je sve kriv za nekadašnje poteze suprotne javnom interesu.

Problem sa selektivno lansiranim „papirima“ najčešće je u tome što oni sami po sebi mogu da pokažu (ako nisu falsifikati) ko je šta kada zapisao ili potpisao, a retko uspevaju uverljivo da dokažu ko je šta doista odlučio. Evo, u „setu papira“ o slučaju Jugorosgasa, koji je dospeo i do „Vremena“, nema nijednog dokumenta o razgovorima koje je Aleksandar Medvedev, šef Gasprom eksporta (dakle šef izvoza Gasproma), vodio 27. januara 2006. godine u Beogradu (neposredno posle Gaspromovog sticanja većinskog udela u Jugorosgasu) u odvojenim susretima sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, predsednikom Vlade Srbije dr Vojislavom Koštunicom i potpredsednikom Vlade Miroljubom Labusom. A u tom „kohabitacionom trouglu“ je, verovatno, i odlučeno da se u datoj situaciji Gaspromu prepusti većinski udeo u Jugorosgasu i da se ova „filter firma“ vrati u posredništvo između Gasproma i Srbijagasa – a sigurno je bilo i reči o eventualno većoj ulozi Gasproma i u određivanju budućnosti Naftne industrije Srbije – što će tek kroz dve godine rezultirati famoznim međudržavnim energetskim „paket aranžmanom“.

Ako idemo dalje u ovu špekulaciju, sve postaje jasnije. Jer, kad trojka na vrhu države nešto odluči, ono što baš i nije u skladu sa svakim paragrafom pravnog poretka i sa tekućim interesima građana Srbije, onda oni na nižim nivoima, koji to opredeljenje treba da sprovedu, na sve načine pokušavaju da ne ostave „sopstvene prste“ na takvom poslu. Zbog toga i imamo slučaj da u arhivi Ministarstva energetike navodno nema dopisa kojim se traži saglasnost na „vlasničku transformaciju“ unutar Jugorosgasa tokom 2005. godine (izjava ministra Petra Škundrića); zbog toga bivši premijer dr Vojislav Koštunica (u izjavi Studiju B) kaže da zahtev NIS-a da otkupi 25 odsto udela u Jugorosgasu od Progresgas trejdinga iz sredine 2005. godine „nikad nije dostavljen ni Vladi ni Ministarstvu energetike“, te da je sve oko gasa vodio koalicioni partner G17 plus; zbog toga tadašnja energetska savetnica potpredsednika Vlade Labusa, Zorana Mihajlović-Milanović, danas izjavljuje da je posao otkupa tih akcija poveren tadašnjem direktoru Energogasa, a potonjem pomoćniku ministra energetike za gas Milutinu Prodanoviću, dok on sam na televiziji tvrdi da je operacija poverena tadašnjem generalnom direktoru NIS-a itd.

ĆERKE I ZETOVI: Dakle, niko formalno ne zna zašto je nešto ili zašto nije nešto učinio neko drugi, a svi su, izgleda, sve znali, ali nisu bili voljni da učestvuju. U suštini, izabran je elegantan način da se izađe u susret zahtevima Aleksandra Medvedova i Gasprom eksporta – propušten je rok u kome je trebalo realizovati pravo preče kupovine na 25 odsto vlasništva Jugorosgasa. Taj „akt propuštanja“ olakšan je i pukom činjenicom da onima koji su formalnopravno prodavali udeo Progresgas trejdinga Rusima i nije padalo na pamet da ga prodaju NIS-u ili Srbijagasu (što se da videti iz zapisnika sa Skupštine akcionara Jugorosgasa koja je ključnu sednicu držala u Moskvi). Možda i zbog toga što do nekakve isplate cene i nije došlo, jer je Progresgas trejding dugovao Gaspromu oko 4,3 miliona dolara, a navodno je njegov udeo u Jugorosgasu otkupljen za otprilike isto toliko (taj dug sugerira zaključak da se možda Progresgas trejding i sam bavio preprodajom, odnosno reeksportom gasa, u svoje ime, a ko zna za čiji račun, pa je ostao dužan isporučiocima gasa).

Uostalom, u svim paketima „papira“, koji kolaju medijskom scenom Srbije o ovom slučaju, vidi se da je Ali Šen „izviđač“ Aleksandra Medvedeva, odnosno Gasprom eksporta, u pogledu tržišta Srbije i sudbine Jugorosgasa, u novembru 2005. godine, obišao sve „adrese odlučivanja“ u Beogradu i Novom Sadu i tako pripremio njegovu gorespomenutu posetu Srbiji, krajem januara 2006. godine. G. Ali Šen je zanimljiv izbor g. Medvedeva, pa se zbog toga za trenutak treba zadržati na njegovoj ličnosti.

Šen je još tada sam tvrdio da se kao predstavnik Gasproma, to jest, da se kao predstavnik Centriksa iz Beča (ćerke-firme Gasprom eksporta i Zarubešgasa iz Berlina, takođe Gaspromove ćerke-firme), kompanije koja je kasnije formalnopravno i kupila famozni udeo Progresgas trejdinga, pojavio kao vlasnik Bosforus gasa iz Istanbula, preduzeća koje je partner ove bečke firme i, naravno, Gasprom eksporta. Naime, g. Šen je vlasnik 60 odsto Bosforus gasa, dok u njemu grupa Gasprom ima 40 odsto vlasništva. Ako uspevate da pratite ovaj niz povezanih firmi (koji je samo mali deo mreže od 150 Gaspromovih ćerki-firmi po svetu) jasan vam je model pristupa tržištu ovog ruskog energetskog džina u državnom vlasništvu, a možete da pretpostavite kako on olakšava poslove njegovom centralnom menadžmentu (jer uz mnoge ćerke idu i „zetovi suvlasnici“ u privatnom vlasništvu).

U stvari, izgleda da je Ali Šen izabran za pripremu posete Medvedeva Beogradu 2006. godine zbog dve okolnosti: dobro govori srpski jezik, jer je poreklom iz Prizrena (neki zamršeni poslovi se ne mogu obavljati preko prevodioca), a drugo, izgleda da je on trebalo da obezbedi buduće snabdevanje Kosova gasom iz Jugorosovog gasovoda Pojate–Niš (a ne budućim produženim i skupljim pravcem preko Skoplja, što traže Albanci sa Kosova) do Prištine i Albanije, a pri svemu tome čovek poznaje zavičajne prilike i ovdašnje poslovne običaje. Dodatni Šenov argument za tezu da između Gasproma i Srbijagasa mora biti vraćen u igru posrednik u većinskom ruskom vlasništvu bio je da Centriks mora imati punu kontrolu nad planiranim investicijama u Srbiju teškim 250 miliona dolara.

Ove zapise o pritisku Gasprom eksporta da se u posao sa Srbijagasom vrati Jugorosgas potvrđuje i dr Miloš Milanković, generalni direktor Srbijagasa u vreme koje opisujemo. On je (u intervjuu koji je dao novosadskom „Dnevniku“ 25. oktobra), rekao da je JP Srbijagas tokom 2006. godine jedinu ponudu za kupovinu prirodnog gasa iz Rusije za potrošnju 2007. godine dobio od Jugorosgasa, a da je Gasprom eksport čak odbio kompromisni predlog naše firme da se sačini tripartitni ugovor, u kojem bi jedna od ugovornih strana ostao Gasprom eksport. Milanković uz to dodaje da Srbijagas čak nije bio ni obavešten po kojoj je ceni Jugorosgas dobio uvozni gas za Srbiju, nego je samo bio obaveštena šta treba da plati Jugorosgasu, ali naša firma nije, a ni danas nema drugi izbor snabdevanja pred grejnu sezonu. Tek kasnije, kada su sakupljeni carinski podaci on je uspeo da izračuna kolika je provizija doista bila odobrena Jugorosgasu.

GASNA PSIHOZA: Elem, pošto je g. Šen u Beogradu očigledno imao uspeha u pripremi posete Aleksandra Medvedeva (16-17. novembra), kroz nekoliko dana, 22. novembra 2005. godine, Gasprom eksport je Srbijagasu poslao Pismo o namerama u kome je i zvanično zatražio kupovinu Progresgas trejdinga, a ta transakcija je, čini se, realizovana 21. decembra 2005. godine. U suštini, tada je teren za posetu Medvedeva Beogradu bio raščišćen. I ne samo to. Tada su stvorene pretpostavke i za koncipiranje jednog šireg sporazuma, koji se u to vreme, izgleda, ipak držao samo „gasne linije“. A, nije korektno zaboraviti još jednu okolnost – da je početkom 2006. godine došlo do poznate krize snabdevanja gasom ne samo Srbije nego i cele Zapadne Evrope, zato što je Gasprom pokušao da isključi gas Ukrajini i tako je natera na plaćanje ogromnog zaostalog duga i na prihvatanje nešto većih cena, pa je ova zemlja trošila gas namenjen Evropi, pošto magistralni gasovod prelazi preko njene teritorije. Količine koje su tada dolazile u Srbiju usred ljute zime bile su prepolovljene (umesto deset, dolazilo je pet miliona kubika dnevno) – što je verovatno uticalo i na psihozu razgovora A. Medvedeva sa Tadićem, Koštunicom i Labusom. Mi danas možemo da nagađamo da je u spomenutim razgovorima bilo reči i o daljoj budućnosti saradnje Srbije sa Gaspromom, ali do naše javnosti nisu došle detaljnije informacije o mogućem uključivanju i srpske naftne privrede u takve planove.

Tačnije rečeno, sve do kraja septembra 2007. godine pozicija Srbije je još bila takoreći čista. Žrtvujući paritetno učešće u Jugorosgasu, ona je od Gasproma dobila memorandum u kome je pisalo da je ruska strana spremna da izgradi magistralni gasovod kroz Bugarsku, preko Srbije, pa na Hrvatsku i Italiju, kapaciteta 20 milijardi kubika godišnje (pedeset prema pedeset odsto u Srbiji). Zatim, da uđe u partnerske investicije u gasno skladište Banatski Dvor (pedeset prema pedeset odsto). I, što je najvažnije, da je spremna da učestvuje na tenderu za privatizaciju NIS-a, ukoliko se na prodaju ponudi 51 odsto akcija ove nacionalne kompanije.

Šta se u naredna dva meseca dogodilo, nakon posete najviše Gaspromove delegacije Beogradu (početkom oktobra 2007) na čelu sa njegovim prvim čovekom Aleksejem Milerom, kada je on razgovarao i sa predsednikom Tadićem i sa premijerom Koštunicom – i kako je sastavljen ruski „paket aranžman“, čiji je sadržaj do naše javnosti stigao u decembru 2007. godine, da bi praktično bez izmena bio usvojen u Moskvi krajem januara 2008. godine – to su zapravo pitanja mnogo važnija od svih ovih koja se sada u Skupštini Srbije žučno postavljaju?

Neko će reći da se ovogodišnji „paket“ ne razlikuje mnogo od onoga što je nuđeno do kraja septembra 2007. godine? Jer, veliko je pitanje da li bi se na tenderu za 51 odsto NIS-a uopšte pojavio neko drugi osim Gasprom njefta i, sledstveno tome, da li bi na tom tenderu Rusi ponudili ijedan evro više od famoznih 400 miliona evra, koje su ponudili „dogovorno“? Naravno da su ta pitanja racionalna, ali bi nam, da je bilo tendera, ostao „sistem“ koji je u svim pravno uređenim zemljama jedina, kakva-takva brana svakom političkom voluntarizmu i svim spoljnim političkim ucenama.