Pre četvrt veka Jugosloveni su sa crvenim pasošem mogli bez vize da putuju u više od 100 zemalja, dokle će stići sa novom tankom i elegantnom putnom ispravom
Ugašen je i poslednji zvanični državni simbol bivše SFRJ: od 1. januara ove godine ne važi crveni pasoš sa grbom, petokrakom, klasjem žita i „šest buktinja plamti da pričaju svima…“ Zamenio ga je plavi pasoš lansiran još 1996. Iako je SRJ proglašena pre gotovo deset godina, 27. aprila 1992, iako je novi zakon o putnim ispravama stupio na snagu još juna 1996, „iz humanitarnih i ekonomskih razloga“, kako je to rečeno na konferenciji za novinare u saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova, još pet godina izdavali su se crveni pasoši. Tačne evidencije nema, ali se prema podacima SMUP-a može zaključiti da je od tada izdato oko 200.000 crvenih pasoša, koje su vlasti nazvale i „humanitarnim pasošima“, uglavnom u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima u inostranstvu, ali je izvestan broj izdat i u SRJ, prvenstveno ljudima iz bivših jugoslovenskih republika, ali i onima koji nisu bili regulisali jugoslovensko državljanstvo. Prema nekim procenama, u trenutku raspada SRJ bilo više od dva miliona naših građana u inostranstvu…
PRIORITETI: Konačnoj zameni pasoša prethodila je višemesečna kampanja u našim klubovima u zapadnoj Evropi, u medijima, pa i diplomatsko-konzularnim predstavništvima koju su združenim snagama organizovali savezno ministarstvo inostranih i savezno ministarstvo unutrašnjih poslova: zakon o strancima je u mnogim zemljama rigorozan, pa su naši građani uopozoravani da ukoliko nemaju uredne putne isprave mogu da ostanu bez radne i boravišne dozvole. Čak im je preporučeno da ne dolaze u zemlju, već da zahtev za novu putnu ispravu podnesu našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, ukoliko u pasošu nemaju upisano boravište u inostranstvu, a nemaju regulisano ni pitanje našeg državljanstva, što je uslov za dobijanje plavog pasoša. Ovi slučajevi su rešavani po ubraznom postupku, objašnjava u razgovoru za „Vreme“ Patar Miličković, načelnik odeljenja za posoše u SMUP-u.
Uprkos višegodišnjim najavama da će crveni pasoši prestati da važe, a koji su da bi sistematizacija konfuzije bila veća izdavani na deset godina, pa je na nekima pisalo da važe i do 2008. (!), i uprkos ovoj finalnoj kampanji da se crveni pasoši zamene plavima, izvestan broj naših ljudi koji žive u inostranstvu nije regulisao ovo važno pitanje. Oni su odlučili da u domovinu ipak dođu sa crvenim pasošima i da ih za vreme božićno-novogodišnjih praznika zamene plavima. Razlog je lako odgonetnuti: takse su ovde drastično niže (pogledati antrfile „Papreni pasoši“!). Međutim, zbog onog povezivanja praznika i rekordnog broja neradnih dana nastao je mali zastoj: građanima u inostranstvu je savetovano da faksom pošalju dokaz o radnoj i boravišnoj dozvoli i tako dopune svoj zahtev da bi se ubrzalo izdavanje pasoša.
U SMUP-u kažu da, baš zbog praznika, još nemaju informaciju o tome koliko naših ljudi iz inostranstva čeka novi, plavi pasoš.
Ostao je nerešen mali broj slučajeva, naši sagovornici kažu da su to prvenstveno lica koja ne ispunjavaju uslove za dobijanje našeg pasoša: to su uglavnom ljudi iz naših bivših republika koji su maltene kolekcionari raznih pasoša. U poslednje vreme osobito je povećan pritisak iz BiH za dobijanje jugoslovenskog pasoša: „ljiljan“ (pasoš BiH) izgubio je na ceni jer su sve zemlje, sem Hrvatske, uvele vize, baš zbog toga što su vlasnici ovog pasoša izvrdavali stroge evropske propise.
U saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova kažu da se broj naših ljudi u inostranstvu povećava; u Nemačkoj je početkom devedesetih bilo oko 625.000 državljana Jugoslavije, poslednjih godina zabeležena je, kako to kažu nadležne službe, „tenedencija porasta odliva naših građana u inostranstvo“: spajale su se porodice, stigla je reka izbeglica, bilo je zahteva za azil… Slična je situacija u Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj, pa i Italiji i skandinavskim zemljama koje su bile izuzetno tolerantne i odobravale su izbeglički status. U SMUP-u i SSIP-u, koji na ovom polju vrlo dobro sarađuju, priznaju da nisu bili u situaciji da obave popis naših građana: to je važan strateški zadatak u narednom periodu. Po zvaničnim podacima SMUP-a u inostranstvu živi od milion i po do tri miliona jugoslovenskih državljana. Frapantan je podatak IOM-a (Međunarodne organizacije za migracije) koja raspolaže podatkom da u svetu živi oko deset miliona ex-Jugoslovena.
UNMIKOVI PASOŠI: Izdavanje uverenja o državljanstvu i putnih isprava za građane Kosova takođe je maksimalno ubrzano, kaže u razgovoru za naš list načelnik Miličković i dodaje:
„Mi smo u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima u najkraćem mogućem roku izdavali pasoše licima sa Kosova, svima koji podnesu valjane dokumente: Srbima, Crnogorcima, Albancima… Albanci su često čak odmah dobijali putnu ispravu: za njih se, kao što je poznato, nije tražilo regulisanje vojne obaveze, pa su se Srbi i Crnogorci u inostranstvu bunili zbog toga što i oni odmah ne dobijaju pasoše. Maksimalno smo se trudili da licima sa Kosova izdamo pasoše. U Prištini je MUP Republike Srbije otvorio jednu kancelariju koja je radila pod otežanim uslovima…“
Koliko su arhive na Kosovu stradale za vreme bombardovanja?
Po procenama SMUP-a 85 odsto knjiga sa Kosova je izmešteno u gradove na jugu Srbije, ali je 15 odsto, nažalost, ostalo pa za neka lica sa područja Kosova MUP Srbije naknadno proverava status državljana. Taj postupak traje nešto duže, ali na osnovu analogije, na osnovu drugih javnih isprava se koliko-toliko mogu utvrditi ovi podaci. Koliko su tačne pretpostavke da su Albanci iz Albanije u velikom broju prelazili granicu i dolazili do lažnih jugoslovenskih dokumenata?
Petar Miličković smatra da su ove tvrdnje u sferi pretpostavki i manipulacija:
„Po Rezoluciji 1244 Unmik je morao da se pridržava naših zakonskih propisa, oni su doneli razne instrukcije i preporuke o načinu rada policijskih organa, ali nema instrukcija o izdavanju pasoša. Međutim, iako je to suprotno Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, UNMIK je otpočeo sa izdavanjem raznih vrsta putnih isprava licima sa područja Kosova; po našim saznanjima Unmik je izdao još za vreme gospodina Kušnera, a kasnije i za vreme gospodina Hekerupa, nekoliko vrsta pasoša, putnih listova za odlazak u SAD po sistemu kvota iseljenja, pa smo mi reagovali, nažalost kasno. Pipremamo se da uskoro direktno razgovaramo sa predstavnicima međunarodne zajednice i iznađemo najbolje rešenje u interesu naših građana Srba, Crnogoraca i Albanaca…“
SRJ ne priznaje pasoše Unmika, ali su ih Evropska unija i još neke zemlje priznale polovinom prošle godine.
Pored toga, na Kosovu je za vreme NATO bombardovanja nestalo oko 5000 plavih pasoša. Na crnom tržištu cena ovih pasoša je bila oko 5000 DM. Međutim, kako se precizno znaju svi serijski brojevi ovih putnih isprava, one su zvanično, preko Interpola, proglašene nevažećim: u SMUP-u nam kažu da se niko sa ovim falsifikovanim pasošima neće naputovati: tu su multigram, laserski ukucan broj, suvi žig…
VISOKO DRUŠTVO: Po šengenskom protokolu koji ima tridesetak poglavlja jedan od uslova za ulazak u ovo visoko evropsko društvo je i ispravan pasoš uz, naravno, bezbedne granice, modernu policiju, sprečavanje korupcije, omogućavanje transparentnosti brzog prolaska legalnih migracija, a sprečavanje ilegalnih. Lepo zvuči, ali se veoma teško sprovodi u praksi…
Sada postoji dilema da li ići na centralizaciju ili decentralizaciju izdavanja putnih isprava. U svetu se, baš zbog bezbednosti, putne isprave izdaju na jednom mestu. Bez želje da prejudicira rešenje, Miličković kaže da preovladava uverenje da to treba da bude centralizovan sistem: diplomatsko-konzularna predstavništva u inostranstvu prikupljala bi sve podatke koje bi putem modema slala u centralu u Beogradu. Pasoši bi bili izdavani u najkraćem roku i do vlasnika bi stizale putem DHL-a za tri do pet dana.
Sada se još radi samo na finesama tehnoloških rešenja koja bi do kraja godine zaokružila posao oko usavršavanja novog plavog pasoša. Cilj je, kaže naš sagovornik, da se kvalitetnim novim plavim pasošem našim građanima vrati dignitet koji su imali nekad kada su po svetu putovali sa crvenim pasošem, kaže Petar Miličković.
NOSTALGIJA: Nova putna isprava SRJ je elegantna, plava, tanka, znalci kažu dobro dizajnirana, na koricama je dvoglavi orao, ali teško da će brzo dostići reputaciju svog prethodnika. Naš četvrtasti, pomalo kabasti crveni pasoš dugo godina je bio veoma cenjen. I na legalnom i na crnom tržištu: dalekih osamdesetih, dakle pre četvrt veka, Jugosloveni su mogli bez vize da putuju i da borave u više od 100 zemalja, uključujući naravno i evropske.
Stari crveni pasoš se i na crnoj berzi putnih isprava vrlo dobro kotirao: cena mu je bila između 5000 i 10.000 dolara! Bio je i cenjen i voljen: imao je u žargonu i nadimke „liluša“ i „soška“ (Dragoslav Andrić: Rečnik žargona). A onda su krajem osamdesetih gotovo sve evropske zemlje suspendovale bilateralne dogovore sa Jugoslavijom. Sporazume o ukidanju viza otkazale su između ostalih Češka, Slovačka, Poljska, Portugal, Estonija, Letonija i, što je naše ljude najviše pogodilo, Nemačka.
U „godinama raspleta“ vlasnici jugoslovenskih putnih isprava šikanirani su i ponižavani na razne načine: pred ambasadama nekih zemalja danonoćno su se otezali dugi, mučni redovi. Znalo se da Amerikanci primaju samo nekoliko pasoša dnevno, pa su neki nesrećni roditelji, onih strašnih zima ‘92–‘93. dremali noću na trotoaru ispred amasade SAD u Beogradu samo da bi videli svoju decu u Americi. Jedan mlađi vlasnik crvenog pasoša kaže da nikada neće zaboraviti poniženje pred jednom praškom diskotekom na koju je navalila mlađarija: da bi koliko-toliko regulisalo ulaz, obezbeđenje je objavilo da se u diskoteku može samo sa pasošem. I kada je naš momak pokazao crveni pasoš, obezbeđenje je kratko presudilo: „Jugoslavci ne!“
Međutim, čak i naš novi plavi pasoš se falsifikuje. Obim ove operacije krivotvorenja je vrlo skroman i ograničen je najčešće na neke bivše sovjetske republike, Moldaviju na primer, gde se koristi za izlazak iz zemlje.
PRVI KORAK: Od 1996. izdato je oko 2,5–3 miliona novih putnih isprava. Nadležni priznaju da su predviđanja bila znatno veća: očigledno, teška ekonomska situacija kombinovana sa skupim i komplikovanim viznim režimom za građane Jugoslavije učinila je svoje…
Svakako je lakše povećati broj vlasnika novog pasoša među našim građanima koji žive u inostranstvu: treba jednostavno smanjiti enormno visoke cene! Veliki broj naših ljudi ima strano državljanstvo, stranu putnu ispravu i dolazi u Jugoslaviju sa vizom. Prvi korak je već napravljen: Jugoslavija je ponovo do marta jednostrano liberalizovala svoj vizni režim – za ulazak u zemlju nisu neophodne vize za zemlje EU-a i za još neke prekomorske zemalje – dovoljno je da na granici dobiju turističke propusnice za boravak u zemlji.
„Želimo da pokažemo otvorenost, da smo spremni da dočekujemo turiste, da pokažemo da smo maksimalno spremni da liberalizujemo i naš vizni režim i da ga stavimo u funkciju nove politike koju Jugoslavija zastupa. Nadamo se da ćemo ovim našim postupcima derogirati postojeći vizni režim“, kaže načelnik Miličković.
Uz sav optimizam koji dolazi sa novim statusom naše zemlje na međunarodnoj političkoj pozornici, naš sagovornik obazrivo kaže da će biti potrebno i te kako mnogo vremena da povratimo rejting koji smo kao zemlja imali pre devedestih.
Taksa za putnu ispravu koja se izdaje u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima na području EU je 163 eura (326 nekadašnjih DM), u Velikoj Britaniji je 130 funti (390 DM), u Švajcarskoj 275 švajcarskih franaka (oko 450 DM), a u SAD 195 dolara (ili gotovo 400 DM).
Za sticanje jugoslovenskog državljanstva u zemljama Evropske unije taksa iznosi 500 eura (1000 DM). U Švajcarskoj je 845 franaka (oko 1100 DM), u Velikoj Britaniji 398 funti (gotovo 1200 DM), u SAD 600 dolara (oko 1200 DM)
Da bi izbegli ove vrlo visoke takse (nadležni kažu da su usklađene sa platama i standardom u tim zemljama), mnogi naši građani koji žive i rade u inostranstvu odlučili su da ovaj važan administrativni posao obave „kod kuće“, za vreme praznika: pre svega zato što je mnogo jeftinije: taksa za dobijanje potvrde o državljanstvu je od 160 do 230 dinara (za građane bivših jugoslovenskih republika), a za dobijanje pasoša 600 dinara. Zbog ove drastične razlike u ceni naši ljudi koji žive u inostranstvu stali su pred šaltere u red sa „običnim smrtnicima“ koji nemaju nikakvo prvenstvo u rešavanju zahteva za dobijanje pasoša i trebalo bi da ih dobiju u roku od nekoliko nedelja.
Naši građani, vlasnici „običnih“ pasoša, mogu bez vize (znači, boravak od 30 do 60 dana) da putuju u 21 zemlju, i još dve bivše republike: Alžir, Argentinu, Belorusiju, Boliviju, Bocvanu, Bugarsku, Čile, Irak, Japan, Kipar, Kostariku, Kubu, Mađarsku (do iduće godine kada i ova zemlja uvodi šengenske vize). Vlasnici jugoslovenskih pasoša mogu pod istim uslovima da putuju u Meksiko (čak do 180 dana!), Mongoliju, Nigeriju i Zambiju (sećate se one narodne: „Ko to kaže, ko to smije razdvojit nas od Zambije…“?), zatim Rumuniju, Sejšelska ostrva, San Marino, Tunis, Makedoniju i BiH (za sada, usmeni dogovor).
U Rusiju i neke bivše zemlje SSSR-a – Gruziju, Jermeniju, Kazahstan, Kirgiziju – bez vize mogu da putuju naši građani koji tamo rade i borave, koji studiraju i koji putuju poslovno. Građanima SRJ nije potrebna viza za Koreju ili Kinu pod uslovom da imaju potvrdu da idu poslovno. Ista prava imaju i kineski građani, što našim vlastima, da upotrebimo eufemizam, „stvara izvesne probleme“.
Posle oktobarskih promena u saveznom ministarstvu inostranih poslova otkriveno je, između ostalog, da je bilo velikih zloupotreba i sa izdavanjem diplomatskih pasoša. Navodno je tadašnji šef diplomatije Milan Milutinović partijskim drugovima i prijateljima širokogrudo delio diplomatske putne isprave. Pominjao se čak broj od 10.000 diplomatskih pasoša. Izvori „Vremena“ u SSIP-u tvrde da je ova cifra uveliko preterana i da je toliko diplomatskih pasoša moglo biti izdato za deset godina. Treba imati u vidu, kažu, da pravo na diplomatske putne isprave ima oko 1000 diplomatskih službenika, zatim članovi njihovih porodica, pa onda članovi vlade, pa ministri, pomoćnici, zamenici… Bilo kako bilo, ne poriču da je Marko Milošević, sin Slobodana Miloševića, imao četiri-pet diplomatskih pasoša i da još jedan ili dva nije vratio! Diplomatskim pasošem je „za posebne zasluge“, valjda, nagrađen i Mihalj Kertes, bivši šef jugoslovenske carine, ali saznajemo da se on uredno „razdužio“.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
