Od Arkana do Gumara

Tek nakon ubistva Zorana Đinđića, šira javnost je od nadležnih organa obaveštena o kriminalnim poslovima vrha i dela pripadnika JSO-a. Ove rabote, međutim, nisu počele tek povezivanjem Legije i društva u „crvenim beretkama“ sa zemunskim klanom pre nekoliko godina. Sve je, zapravo, počelo kada i ratovi na području bivše Jugoslavije, samo su se konkretne forme menjale.

SLAVONSKI ARKANZAS: Razne paravojne formacije, čiji će članovi kasnije ući u Jedinicu – između ostalih kriminalci pušteni iz zatvora i poveći broj osoba sa kriminalnim dosijeima, stekle su 1991/92. kroz pljačku na ratištima „prvobitnu akumulaciju kapitala“; svedočanstva o tada počinjenim ratnim zločinima, dovoljno govore o njihovim profilima i za šta su sve sposobni i spremni. Kasnije, kada su se frontovi stabilizovali, od kraja 1992. pa do 1995, i kada je vrlo malo toga ostalo za pljačku, krenuli su u nove unosne „biznise“.

U dokumentu u koji je „Vreme“ imalo uvid stoji da nijedna od tih paravojnih formacija nije bila samostalna, već da je na različite načine bila vezana za tadašnje strukture Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije na čijem je čelu bio Jovica Stanišić. Za ove formacije je područje istočne Slavonije, Baranje i zapadnog Srema bilo posebno interesantno i unosno; graničilo je sa Srbijom, nakon povlačenja Jugoslovenske narodne armije (JNA) oni su tu bili praktično jedina vlast, a nije bilo ni autentičnih domaćih političkih „igrača“ sa sopstvenim interesima kao u Republici Srpskoj.

Tako je paravojna grupa Slobodana Medića zvanog Boca bila angažovana na obezbeđenju terminala i šverca nafte iz Đeletovaca. Biznis su dalje proširili na seču hrastove šume i njen transport u Srbiju, kao i na šverc cigareta. Međutim, oni su, kao i slične grupe, bili sitni igrači prema Srpskoj dobrovoljačkoj gardi (SDG) Željka Ražnatovića Arkana i mogli su se navedenim baviti samo onoliko koliko bi im on dozvolio.

Brojno stanje Srpske dobrovoljačke garde variralo je između nekoliko stotina do stotinjak pripadnika, imala je bazu u Erdutu i zvanično bila „legalizovana“ kao specijalna brigada Srpske vojske Krajine. Sam Arkan, kao i pojedini važniji njegovi vojnici, raspolagao je službenom legitimacijom RDB-a. Od samog početka rata pa sve do povlačenja iz istočne Slavonije, SDG je imao monopol na seču šume, šverc nafte, cigareta i druge deficitarne robe. Između potpisivanja Dejtonskog sporazuma i odlaska nedugo nakon Erdutskog sporazuma – dakle, u nešto više od mesec i po dana – procenjuje se da je za Arkanov račun posečeno više hiljada kubnih metara najkvalitetnije slavonske hrastovine i da je dobar deo, preko Srbije, izvezen u Italiju. Ostvareni profit dalje delio se na sve koji su u poslu učestvovali ili ga omogućili.

Nakon povlačenja iz istočne Slavonije, prema dokumentu u koji je „Vreme“ imalo uvid, Arkan je sa sobom dovezao najmanje pedeset različitih tipova luksuznih automobila. Navodi se i da je u Beogradu i okolini raspolagao sa nekoliko skladišta oružja; jedno od njih bilo je i u njegovoj kući u Ulici Ljutice Bogdana (što je potvrđeno pre desetaka dana). Ljudi iz Arkanove paravojne formacije raspoređivani su potom delom u JSO, a delom im je omogućeno da se bave „biznisom“: švercom, kockarnicama i slično. Svi zajedno ostali su u čvrstoj vezi.

BABO I PAUK: Osim istočne Slavonije, postojala je još jedna „obećana teritorija“. Reč je o samoproklamovanoj Autonomnoj pokrajini Zapadna Bosna Fikreta Abdića. Naime, nakon što se odmetnuo od vlasti u Sarajevu Alije Izetbegovića, Babo iz Velike Kladuše obreo se 4. novembra 1994. u Beogradu. Tu se sastao sa Slobodanom Miloševićem i dogovorio podršku svojoj tvorevini. Operacija je dobila kodni naziv „Pauk“ (nema veze sa grupom „Pauk“ iz 1999, osumnjičenom, između ostalog, da je pripremala atentat na Miloševića, pa kasnije oslobođena).

Već 8. novembra 1994. formirana je komanda ove operacije: na njenom čelu je stajao ispred vojske Srpske Krajine general Milan Novaković (kasnije general Milan Mrkšić), a RDB MUP Srbije zastupali su načelnik Jovica Stanišić, načelnik II (obaveštajnog) odeljenja Franko Simatović Frenki i njegov zamenik Dragan Filipović Fića. Ova trojica, pobrojanim redosledom, bili su stvarni šefovi operacije. A na terenu, pored jedinica SVK i budućih pripadanika JSO-a (službeni naziv dobiće tek 1996.) nalazila se i ekipa iz Arkanove SDG pod imenom III taktička grupa na čijem čelu je bio Milorad Ulemek Legija.

Za sve vreme trajanja Babine države, operacija „Pauk“ je predstavljala zlatni rudnik za RDB i strukture vezane za njega. Abdić je plaćao za svaki metak i za svaku granatu, za svakog pripadnika svake srpske paravojne formacije koji je tu ratovao pod oznakom APZB, za korišćenje svakog artiljerijskog oruđa i oklopnog vozila… No, ovo je bio samo sekundarni izvor „prihoda“: preko Kladuše je organizovan šverc nafte, koju je Babo na volšeban način dobijao iz Hrvatske, a u Bihaćki džep su dopremane hrana i cigarete. Minimalan profit iznosio je 1000 odsto. Primera radi, od jednog šlepera cigareta lošije klase, čista dobit je iznosila 800.000 maraka.

Naravno, to nije mogao svako da radi – bilo je potrebno odobrenje od šefova „Pauka“. A ako je neko pokušao na svoju ruku ili se suprotstavio svemu navedenom, najmanje što je mogao očekivati bilo je da mu bude nabijena kesa na glavu i da završi u Iloku, u zatvoru „crvenih beretki“ pod komandom Ilije Vučkovića Ramba, kao što su i prošli pojedini pripadnici Vojske Jugoslavije „dobrovoljno“ stavljeni na raspolaganje SVK i VRS kada su se pobunili protiv ratnog profiterstva. Za uzvrat, u okviru „Pauka“ nesmetano se i enormno zarađivalo na švercu nafte i ostalog. Jedan od tih „biznismena“ bio je i Dragan Vujičić zvani Bego, trenutno iza rešetaka kao pripadnik zemunskog klana.

PORATNA PRIKljUČENIJA: Nikakvo iznenađenje nije činjenica da su strukture državne bezbednosti bile ugrađene u same temelje organizovanog kriminala. Ratišta i apsolutna vlast zapadno od Drine stvorili su resurse kako za obračunavanje sa Miloševićevim oponentima tako i za imperije na bazi droga, ukradenih automobila, šverca deficitarnih roba i slično. Na jednoj strani su bili Arkan, zemunski, surčinski i ostali klanovi kao „biznismeni“, a na drugoj ekipe iz JSO-a za „regulisanje tržišta“ – heklerom i kalašnjikovom. Reč je naprosto o istoj porodici, a tako je bilo od samog početka: na samom vrhu Milošević, ispod njega vrh njegove Službe – Stanišić ili Radomir Marković, svejedno – a onda Legija ili Gumar, pa Zemunci ili Surčinci u istom klupku. U ovom kontekstu ne treba zanemariti ni logističare poput Mihalja Kertesa Bracike, pod kojima su zvanični organi – Savezna uprava carina, u ovom slučaju – direktno bili u službi državnog i organizovanog kriminala.

Dok je Milošević bio na vlasti, sve to je ostvarivano uz manju ili veću koordinaciju; u principu se znalo šta se sme, a šta ne, koliko para se uzima za sebe, a koliko daje na ime državnog reketa, ko su veliki igrači koji se „ugrađuju“ u svaki posao i koliko… Na izvestan način, sva nerasvetljena ubistva iz tog perioda imala su jedinstven rukopis – žrtve ili su se „preigrale“ ili su bile smetnja nekom ko je u datom trenutku bolje stajao u mračnim centrima odlučivanja bivšeg režima.

Nakon Petog oktobra, Miloševića više nije bilo, ali su sve mafijaške strukture ostale netaknute. Preuzete po principu „ključ u ruke“, određene strukture RDB-a i dalje su davale zaštitu, klanovi i dalje „poslovali“, a JSO je i dalje bila privatna armija smrti. Činjenica je da svi oni iza sebe više nisu imali aktuelnu vlast, ali i da ona duže vreme ništa efikasno nije preduzimala ili nije mogla preduzeti protiv njih. Epilog je poznat…