Oči u oči sa metafizičkim lapotom

Svet je do samo pre koji dan ili nedelju izgledao bitno drugačije. Možda treba podsetiti na to da su, na primer, reakcije na susret Vučića i Tačija u Vašingtonu tekle kao bujica medijskim prostorom. Da je Turska tih dana otvorila granice za migrante, oslobodivši im put ka Evropi, a Srbija zbog toga najavila moguće zatvaranje svoje granice prema Severnoj Makedoniji. Samo dan kasnije, 6. marta, u Srbiji je registrovana prva osoba zaražena korona virusom, a do danas su zatvorene sve naše granice za sve strane državljane.

Iz sadašnjeg trenutka gledano, razgovor sa sagovornikom „Vremena“ Vladetom Jankovićem, profesorom (u penziji) Beogradskog univerziteta, političarem, diplomatom, esejistom, kritičarem i autorom kultne knjige Mitovi i legende, vođen je, zapravo, na samom pragu između onog „starog“, poznatog nam sveta i nekog „novog“, vanrednog i samoizolovanog. Hronološki pak to je izgledalo ovako. U subotu, pitali smo profesora Jankovića, osnivača i nekadašnjeg istaknutog predstavnika Demokratske stranke Srbije, pre toga i Demokratske stranke, ambasadora SR Jugoslavije i Srbije, da protumači najnovije pregovore Beograda i Prištine, ali i širu političku sliku Srbije. Naravno, uloga virusne pandemije, pa čak i u domaćem političkom životu, nije mogla biti izbegnuta. Virus je za to vreme ostavljao po celom regionu do juče nezamislive tragove: zastrašujuće brojeve i slike iz Italije; zatvorenu granicu Albanije prema Kosovu; prestanak masovnih protesta u Crnoj Gori; koliko sutradan, u nedelju, postigao je da dugo čekana vest o tome da li je Kosovo ukinulo takse prema Srbiji, a nije, više nikome ne bude važna; u ponedeljak, Srbija je uvela vanredno stanje. Premda, u trenutku nastanka ovog intervjua, to još niko od zvaničnika nije nagoveštavao.

„VREME„: Da li su sve do juče goruće teme sada zaista zaustavljene ili se, možda, i dalje razmatraju samo daleko ispod radara javnosti?

VLADETA JANKOVIĆ: Ovo što nam se sada dešava je dobra prilika da se suočimo s tim koliko su naše predstave o svakidašnjim problemima, uključujući i političke, efemerne. I koliko je sve to beznačajno u odnosu na pravu nevolju kada vas pogleda u lice. Dogodila se velika zaraza, kakvih je bilo i kroz istoriju, poput „crne smrti“ ili španske groznice, kada su ljudima neke stvari, do juče doživljavane kao pitanje opstanka, odjednom postajale relativno sporedne. A kad već pričamo o pandemiji, mogao bih da ponudim jedno takoreći maltuzijansko tumačenje. Kažu da ovaj virus ne pogađa decu i mlad svet u punoj snazi, a da su najosetljiviji i najviše izloženi stariji i bolesni, drugim rečima oni koji ne privređuju nego žive trošeći a ne zarađujući, koji su uglavnom na teretu produktivnih: zar to ne bi moglo da znači da se suočavamo sa nekom vrstom metafizičkog lapota?

Ali da se ozbiljno vratimo na ono što ste me pitali. Realno gledano, epidemija je nekim političarima dobro došla: uzmimo samo Đukanovića, ali i Vučića, kome odgovara zatišje kakvo će neminovno nastupiti u kosovskoj krizi. Ipak, svaki život mora da se nastavi pa i politički. Ali kad pogledate na probleme koji su bili bolno akutni do pre mesec dana, primetićete da su oni sada pali u relativnu senku. To, na primer, važi za Kosovo. Pre mesec dana, ne samo što je Amerikancima bilo stalo da hitno dođu do rešenja, pošto se kod njih bliže izbori i jer bi Tramp hteo da se takvim uspehom zakiti, nego je i Evropska unija sa svoje strane vršila pritisak i na Vučića i na Prištinu. Sada je sve to popustilo i na izvestan način postalo difuzno. Vidna je razlika između stavova EU i onoga što zastupa Trampova administracija, budući da su jedni uz Kurtija, a drugi više uz Tačija. S druge strane, bez predrasuda govoreći, postoji nešto što bi za nas moglo da bude prednost, a to je nesloga među Albancima. Reč je o ozbiljnom razmimoilaženju, na čemu bi naša strana mogla da profitira. Koliki je i kakav je tačno taj profit ja nisam u stanju da procenim, ali ne sumnjam da bi se nešto moglo izvući, pogotovo uz pritisak koji Vašington vrši na Albance.

Drugo je pitanje čemu se naš predsednik nada da može postići. Oduvek pripadam onima koji veruju da nipošto ne treba prihvatiti bilo kakvo rešenje koje podrazumeva takozvani uzajamno obavezujući sporazum, jer je to, prevedeno na direktan jezik, davanje saglasnosti da Kosovo uđe u UN. Onog časa kada to uradite, vi ste priznali Kosovo kao državu. Ne morate razmeniti ambasadore, ali ste priznali da to više nije Srbija, da to više nije deo vaše države. I tako ostaje zauvek.

Po tako „krajnjem“ političkom stavu najbliži ste premijeru Kosova Aljbinu Kurtiju. Samo što ste vi s jedne strane rova, a on s druge i traži apsolutno osamostaljenje Kosova.

Nemojte da se zavaravamo, Kurti neće nikakvo osamostaljenje, on hoće veliku Albaniju. I to ne krije. Meni izgleda da on i nema nekih ambicija da bude predsednik Kosova kao što imaju Tači ili Haradinaj. Kurti je velikoalbanac i to je njegova politička filozofija. Ali, moglo bi se reći da ima istine u tome što ste rekli, jer on misli o interesu svog naroda, a ja mislim o interesu svog. I ne samo ja, mnogi moji istomišljenici stoje na stanovištu da mi ne živimo od danas do sutra, da bi svaki naraštaj trebalo da ima obavezu prema onome što mu prethodi i što za njim dolazi, što znači da mi ne bismo smeli da budemo ona generacija koja je pristala da se odrekne Kosova. Ako to ne zvuči pretenciozno, verujem da istorijski tok ima svoje amplitude, što važi podjednako za nacije i za pojedince. Svako od nas i u ličnom životu zna za uzlete i padove, za različite životne faze, samo što su to kraći vremenski periodi. Ali, istorijski gledano, postoje civilizacije, narodi i države koji vekovima klize nizbrdo da bi odjednom neslućeno uzleteli: antička Makedonija je od zapostavljene grčke provincije zavladala svetom, kao što će to učiniti i Rim, koji je vekovima bio selendra u zabiti Lacija. S druge strane, Engleska je u XIX veku bila najjača svetska sila, imperija u kojoj sunce nikada nije zalazilo, a danas igra ipak drugorazrednu ulogu u svetskoj politici, do mere da je i neki tamošnji novinari pakosno zovu pudlicom Vašingtona.

Mediji pišu, navodeći diplomatske krugove kao izvor, da će Miroslav Lajčak uskoro biti imenovan za specijalnog izaslanika Evropske unije u pregovorima Beograda i Prištine. Kako vam izgleda takav izbor EU?

Imenovanje Lajčaka značilo bi, ako ništa drugo, da bismo imali čoveka koji dobro poznaje situaciju. Za razliku od nekih drugih predstavnika međunarodne zajednice koji su ovamo dolazili kao da su „s kruške pali“, imajući slabu predstavu gde su, ko je ko, šta je šta i šta to sve znači u našim komplikovanim odnosima, Lajčak govori naš jezik, poznaje prilike i sve to razume. Ne bih, ipak, mogao reći da je on na strani Srbije. Štaviše, Beograd je s njim imao i neka nesumnjivo loša iskustva u vreme kada se Crna Gora odvajala. Stvarno ne želim da umanjujem njegov značaj kao političara, ali činjenica je da tada nije ispunio očekivanja naše strane u smislu da se drži date reči. U celini, za ukupan odnos Prištine i Beograda ipak će biti korisno ako posredovanje preuzme neko ko dobro zna o čemu se radi, makar – kao što je to slučaj sa Lajčakom – i ne bio nezavisan u odlučivanju.

Susret Vučića i Tačija u Vašingtonu nazvali ste pregovorima u špajzu, kao i to da je održan sa sagovornicima nižeg ranga. Šta je tu, po vama, bilo pogrešno?

Ponekad svesno upotrebim jaču, nekonvencionalnu reč, koja odskače od uobičajenog načina izražavanja. To sa „špajzom“ je, naravno, preterivanje, ali je delovalo. Zapravo sam rekao da u Vašingtonu, kao i u Londonu i drugde, ima skromnijih, radno nameštenih prostorija u kojima razgovarate sa diplomatama nižeg reda, zamenicima pomoćnika ministra, više-manje tehničkim licima, službenicima, što je više ambasadorski nivo, ili u odnosima sa velikim silama u najgorem slučaju nivo ministra spoljnih poslova. To nipošto nije nivo na kojem bi trebalo da bude primljen čak ni predsednik vlade, a kamoli predsednik države. I o tome mora da se vodi računa, jer posredi nije puka forma: protokol je često izraz poštovanja prema državi i, ako hoćete, dokaz samopoštovanja onoga ko nastupa u vaše i moje ime.

Da li to podrazumeva razgovor sa Trampom?

Ne, da se ne lažemo, sa Trampom teško. To ne mogu ni značajniji državnici. Od naših političara, mislim da je, posle Tita, na tom nivou bio primljen Koštunica, koji je 2001. ozbiljno, preko stola, razgovarao sa Džordžom Bušom, dok za Tadića nisam siguran. Leta 2007, na primer, Koštunicu je primio potpredsednik Dik Čejni, razgovarao je sa predsednikom Senata, sa Kondolizom Rajs, pa sa savetnikom za nacionalnu bezbednost Hedlijem, o čemu svedočim iz prve ruke. Sastanci su održavani u salonima Bele kuće, a Vučić je pre koji dan bio u kancelarijama Stejt departmenta. To sam ja figurativno nazvao „špajzom“, što je očevidno povredilo izvesne hipertrofirane sujete.

Za vašingtonske Vučić–Tači dogovore, Kurti je rekao da ih neće poštovati. U međuvremenu se moglo načuti da se na njima dogovaralo i o razmeni teritorija, ali je demantovano. Kako procenjujete značaj tih susreta?

To su sve komordžijski glasovi kakvi kruže po kuloarima. U vašingtonskim razgovorima razmenjene su neke ideje i predlozi, ali to ne vredi praktično ništa zbog Tačijeve nemoći da na Kosovu bilo šta sprovede u delo. Tači kod kuće u ovom trenutku visi o koncu, i da ga Amerikanci ne drže, u parlamentu bi ga smenili koliko sutra. Vučić, s druge strane, u Srbiji nikome ne polaže račune i pregovara isključivo u svoje ime. Niko ne zna šta on tamo govori i šta hoće da postigne. Kada izađe pred javnost, to što govori su loše odglumljene fraze koje zveče kao prazna kanta. Podsećam, u vreme demokratske vlasti, i Koštuničine i Tadićeve, postojala je ekipa koja je u ime države pregovarala o Kosovu, a u njoj su bili političari i eksperti najvišeg ranga: predsednik, premijer, ministar spoljnih poslova, savetnici, predstavnici Crkve, ljudi s Kosova. To je bila ekipa koja je imala tačan plan o čemu hoće da razgovara i šta želi da postigne, izlazila je pred Skupštinu s tom agendom, dobijala odgovarajuće ovlašćenje, odlazila na sastanak i držala se tamo najbolje što je mogla, na dostojnom nivou i s punim pokrićem pregovarala o ozbiljnim stvarima. Vratila bi se, podnela izveštaj u Skupštini i tačno se znalo šta je u igri i o čemu se radi. To, recimo, nije bio „špajz“. Jesu li ti razgovori urodili plodom ili nisu, to je druga stvar, budući da je na delu bilo ono što se zove „viša sila“, ali tad je urađeno koliko se moglo i moralo uraditi i što demokratski principi, nacionalno dostojanstvo i ljudska pristojnost nalažu. Umesto toga, danas imamo jednog čoveka koji, bez ikakvog ovlašćenja i odgovornosti, posrće i tetura se po polju međunarodne politike, sve gledajući jednim okom kako da nešto ućari za sopstveni opstanak na vlasti.

Uzgred, treba obratiti pažnju na to koliko on insistira upravo na poštovanju, na tome koliko, kako voli da kaže, preko njega poštuju nas. Pa vam onda sav ponosan ispriča da se četiri puta rukovao sa Trampom! Stvarno je sramota čoveka to i da kaže. Čuli smo i koji je konjak pio sa Makronom, dokle ga je ispratio kineski predsednik, kako je sa Putinom na „imja i otečestvo“. I tu čoveku padne na um – kome je to naročito stalo do poštovanja? Najviše tetoviranim navijačima, onima koji traže da ih „ispoštuješ“. Psihološki, to je onaj isti „rispekt“ na kojem insistiraju sicilijanski i čikaški džentlmeni.

A opet, Vučić je insistirao na ukidanju taksi, pa su SAD i Evropa tek onda počele da pritiskaju kosovske vlasti da ih ukinu. Dačić je ubedio određen broj zemalja da ponište priznanje Kosova i hvali se time kako su u Generalnoj skupštini UN sada u manjini zemlje koje su priznale Kosovo. Da li se ovde radi o diplomatskom uspehu?

Možete da kažete da jeste uspeh u nekom propagandnom i možda psihološkom smislu, ali su posredi numerički pokazatelji, koji u suštini ne znače mnogo. Kada je reč o prijemu Kosova u UN – a to je jedino bitno – ti „uspesi“ nisu od značaja. Zato što Kosovo ne može ući u UN bez saglasnosti Saveta bezbednosti, a tu će uvek naići na veto. Uvek, sem ako Srbija pristane na uzajamno obavezujući sporazum. Kada mi na to pristanemo, onda će i Rusija i Kina, kao što su nedvosmisleno nagovestile, postupiti „u skladu s onim što Srbija hoće“. A da li je 15 zemalja više ili manje priznalo Kosovo – ne želim da omalovažavam bilo čiju zastavu – to ne može sprečiti da Kosovo postane član UN i da ga tako zauvek izgubimo.

Kako bi, po vama, izgledalo najbolje rešenje ove krize?

Nezapamćeno je da se neko odriče svoje teritorije i to je poenta iza koje ja stojim. Nikad i ni po koju cenu država koja drži do sebe ne sme se dobrovoljno odreći teritorije. Znam neke koji se privatno ne bi odrekli ni najmanjeg parčeta svog privatnog zemljišta, ali bi Kosovo velikodušno dali. Zato što danas malo njih misli o opštem interesu, ali se svom dušom bavi onim što je probitačno u političkom, pa preko političkog i u ličnom smislu. Nikada se ne bismo smeli odreći prava na teritoriju koja je istorijski naša. U sadašnjem sticaju okolnosti, bitno je da što više Srba pod ljudskim uslovima ostane na Kosovu, da manastiri i kulturni spomenici budu delotvorno zaštićeni i, naravno, da ne bude priznanja „nezavisnosti“. To ja zovem zamrznutim konfliktom, ako već nekako treba da se definiše.

Jedna od „istorijskih zanimljivosti“ beleži da je Kurtija, velikoalbanskog nacionalistu, uhapšenog i zatvorenog u Srbiji 1999, predsednik Koštunica 2001. oslobodio. Tačnije, potpisao odluku o njegovoj amnestiji. Kako gledate danas na tu odluku?

Ljudi koji su demokratski nastrojeni imaju razumevanja za ljude koji nisu prolili krv, koji se zalažu za ideje. To je, pored ostalog, moralo da se uradi iz međunarodnih razloga, jer naprosto ima situacija kada je međunarodni kontekst takav da se određeni potez mora povući. To biva pitanje opstanka, kao što se zavede vanredno stanje kad naiđe epidemija.

Priča o izborima, uprkos epidemiji, kod nas još nije sasvim zamrznuta. Možete li da prognozirate dalji izborni tok?

Usuđujem se da prognoziram da će biti proglašeno vanredno stanje i da će izbori biti odloženi.

Da li vas to, u političkom smislu pre svega, podseća na vreme bombardovanja?

Pa može se reći, u izvesnom smislu. Ako dođemo na preko sto zaraženih i ako počnu da umiru ljudi, tog časa to postaje krajnje ozbiljno i tada je uporedivo sa bombardovanjem. Kada je bilo bombardovanje, mi koji smo bili najogorčenija opozicija Miloševiću rekli smo: sad je nacija ugrožena i to nije trenutak za unutrašnje političke obračune. Vučić pak bogoradi za solidarnost i jedinstvo, a pritom bljuje vatru na deo opozicije koji je, kako on kaže, ostrašćen, pun mržnje. To za njega nisu političari, to nije zajednica, to i ne pripada društvu.

foto: bojan stekić

U kojoj meri vam neposredna blizina vanrednog stanja govori ne samo o epidemiološkoj, nego i o političkoj prekretnici u društvu?

Ono što mogu da kažem sa stanovišta iskustva sa stabilnošću režima uopšte jeste da uvek postoji kap koja prepuni čašu, a u Miloševićevom slučaju, posle sveg zla koje je naneo Srbiji, to je bilo bombardovanje. Posle bombardovanja 1999. on je do septembra, oktobra 2000. bio hodajući mrtvac. Tako bi moglo da se dogodi i sa Vučićem. Ako bi ovo što nas je snašlo zadobilo proporcije kakve ima u Italiji i kad bi ljudi neposredno iskusili patnju, to bi obelodanilo svu nedoraslost režima, a Vučić bi bez sumnje bio ugrožen. Ta nedoraslost sistema, čoveka koji ga je ustrojio i ljudi bliskih njemu već sada se jasno vidi kroz priče o respiratorima, o broju umrlih od ujeda komaraca, o slabim italijanskim genima, pa onda još kad se setite perača prozora u Americi – sve to zajedno ozbiljno ukazuje kako bi i koliko Vučićeva vlast mogla biti poljuljana.

U tom nekom smislu mogli bismo situaciju da poredimo sa bombardovanjem, po cenu izvesnog pojednostavljivanja. Ali, možemo samo da se nadamo da nesreća sa virusom neće biti tih proporcija.

Ovih dana smo videli da aktuelna vlast, čak i kada je broj respiratora u pitanju, ima potrebu da se takmiči i pobeđuje prethodnu. Da li je to znak da je kampanja u toku?

Naprednjaci nikad ne prestaju sa kampanjom, oni poseduju moćnu propagandnu mašinu, imaju ljude specijalno školovane za tu vrstu političke aktivnosti, visoko plaćene savetnike, njihovi propagandisti prolaze kroz obuku, raspolažu tehničkim i finansijskim uslovima. Takva organizacija nikada ranije nije postojala u političkom životu Srbije i sa tim prosto treba računati. Prema tome, naprednjacima je formalni prelazak u izbornu kampanju samo jedan od koraka u pohodu, pa čak ni datum raspisivanja izbora tu ne označava nikakav punkt. To je točak koji se stalno okreće i, bar za sada, ne prestaje da melje.

Da li bi Vučiću odgovaralo da izbori budu što pre i, s druge strane, zašto bi mu više odgovaralo da ih odloži? Koji je vaš stav o ovim izborima?

Teško mi je da procenim šta i kako odgovara Vučiću, ali ono što znam jeste da ovi izbori ne valjaju. Otkako sam se povukao iz političkog života, uvid mi je ograničen, ali mi iskustvo i instinkt govore da je pod sadašnjim uslovima bojkot jedino rešenje. Ovo što se dešava s kupovanjem ljudi i stranaka da bi se konstruisao privid opozicije, i kukavno čerupanje za privilegije i poslaničke mandate, vidim kao bedu i jad. Mislim da jedino bojkot može da stvori bar obrise buduće prave opozicije naprednjačkoj tiraniji.

Takođe mislim da će Vučiću na kraju doći glave njegovi saradnici, da će ga skupo koštati izbor ljudi kojima se okružio. Stalno mi se vraća slika koja će biti verovatno po svim „utiscima nedelje“, gde dr Nestorović, uostalom dečji pulmolog a ne epidemiolog, govori gluposti o „najsmešnijem virusu na svetu“ i pravi neke blesave viceve na račun žena i kupovina. Iza njega stoji Vučić i (evo još jedne jake ali prave reči!) kliberi se, da bi posle nekoliko dana izašao na televiziju i bestidno izjavio kako niko nije rekao da je ovo „najsmešniji virus na svetu“, iako smo svi to čuli svojim ušima i videli svojim očima. Tvrdim da bi, kad bi se to prikazalo na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, Vučić sutradan imao šta da vidi u izveštajima o raspoloženju javnosti. Ili uzmite Anu Brnabić, koja kaže kako je broj respiratora državna tajna. Dakle, nije državna tajna koliko imamo „migova 29“, nije državna tajna koliko imamo helikoptera i raketnih sistema, pošto se time Vučić i Vulin hvale, a državna tajna je koliko ima respiratora. Vučić u prvom trenutku potvrdi premijerkinu izjavu, a onda shvati šta je ova rekla, pa sam izađe i kaže kako to nije državna tajna. I sad se upitajmo: ili čovek laže kad je rekao da to nije državna tajna, ili na položaju predsednika Vlade ove zemlje podržava ženu koja neodgovorno lupeta?

Neposredno pred naš razgovor, Vučić je u obraćanju javnosti ovoga puta rekao da broj respiratora od sada pa nadalje ipak jeste državna tajna.

Drugačije rečeno, bezbednost ove države zavisi od njegovog ćefa. Da Vučić nije u toj meri uzurpirao vlast i uzeo sve u svoje ruke, ne bi kod obrazovanijeg sveta bilo ni ovolike koncentracije negativne energije prema njemu, a na šta se on stalno samosažaljivo vraća. Ono što Vučić sebi dozvoljava, do sada zaista niko nije sebi dozvoljavao. Na primer, dođe u Krušik posle svega što se desilo, dakle tamo gde je uzbunjivač Obradović, za koga se videlo da je čovek od vrednosti, pokazao kako državne pare uzima osoba koja je otac ministra, tamo gde je naneta ogromna šteta, skandal o kojem bruji cela opoziciona Srbija – i dozvoli sebi da ne pomene nijednom rečju ni Obradovića, ni Stefanovića oca, ni Stefanovića sina, ni GIM, ni skandal sa prodajom ispod cene, pa još odredi da se od budžetskog, dakle našeg novca, pokrije lopovluk i za sve optuži neko fiktivno rukovodstvo. I sad će opet neki potrošni SNS-ovski kadar da odleti zbog toga. A ni taj neće da odleti daleko, jer Vučić do sada nikoga od svojih nije pustio niz vodu. On najbolje zna kakav je to ljudski materijal i s kim ima posla – dok služe dobro je, ali ne bi bilo zdravo ogorčiti protiv sebe gospodu poput Gašića, Stefanovića, Jutke ili Simonovića.

Kako danas gledate na stranke koje ste osnivali i u koje ste se ugradili, DSS i DS? Pogotovo s vaše današnje bojkot pozicije?

Ni na jedno vaše pitanje nisam uskratio odgovor, ali kada je reč o DSS-u, ne mogu i ne želim da kažem bilo šta. Za Demokratsku stranku je šteta što je dovde pala. Učestvovao sam u pravljenju te stranke sa Mićunovićem, Koštunicom, Čavoškim, Đinđićem, Pekićem i mnogim u ono vreme prvorazrednim ljudima, i bio član prvog glavnog odbora DS-a. Iskreno mi je žao kada danas vidim ljude iz DS-a kako se okreću protiv bojkota, isto kao kada vidim da to rade neki koji su do juče bili za bojkot. Zanimljivo je da su se u poslednje vreme protiv bojkota određeno izjasnile, i utoliko se objektivno svrstale uz Vučića, neke od perjanica liberalne „druge Srbije“, pri čemu ne mislim na čede, čanke, srbljanovićke i basare, nego na ljude od stvarnog talenta i integriteta. Iako ne delim njihove ideološke stavove, imao sam poštovanja za njihovo političko postavljanje. Sada istupaju kao da im je važnije da se ratosiljaju Kosova nego Vučića. To stvarno ne mogu da razumem.

Najzad, treba samo logično rasuđivati: da bojkot nije pretnja, zar verujete da bi Vučić spuštao cenzus sa pet na tri odsto, zar bi pravio Srbiju 21, zar bi bio toliko blagonaklon prema svakome ko bojkot osudi? Ukratko, mišljenja sam da bi bojkot delegitimisao režim do određene mere, samo je pitanje do koje, pogotovo sada, kad su se protiv bojkota izjasnili neki u čiju se suprotstavljenost Vučiću ne može sumnjati.