Objašnjenje „Netačnosti i neistina“

Drago mi da je Pravni tim Copechim group u Parizu reagovao, pod naslovom „Netačnosti i neistine“, u prošlom broju „Vremena“, na moj napis „Vukobrat izgubio meru“ objavljen u prethodnom broju – jer su naši čitaoci stekli neke nove informacije o sporu između ove firme, NIS-a i Trizon grupe. No, spomenuto reagovanje zahteva nekoliko objašnjenja.

Prvo, kada sam napisao da je zanimljivo da Vukobrat (vlasnik Kopešima) tuži NIS kod hrvatskog suda, a nigde ne tuži Trizon grupu od koje je kupio derivate, koji mu nisu isporučeni, zapravo sam citirao „Informaciju o sudskim postupcima između Copechim trading AG Zug i Naftne industrije Srbije a.d. Novi Sad“, koju je krajem juna sastavilo Odvjetničko društvo Bogdanović, Dolički & Partneri iz Zagreba, a koje u sporu pred hrvatskim sudovima zastupa NIS. U toj Informaciji se, između ostalog, kaže: „Posebno je zanimljivo da tužitelj nikada ne pokreće postupak protiv TRIZON GROUP kao svog jedinog ugovornog partnera i dotadašnjeg vlasnika prerađevina koji mu je i bio dužan ispuniti svoje obaveze iz ugovora.“ Pošto Pravni tim Kopešima tvrdi da je, 25. maja 2006. godine (dakle, posle svih drugih tužbi), ipak tužio i Trizon grupu i odgovorna lica Zorana Trifunovića i Dušana Stankovića kod Tribunal de Grande Instance de Paris i da je „istovremeno podneo tužbu i protiv NIS-a a.d. i odgovornih lica u njemu (Srđana Popova, Dušana Pavlovića i Željka Popovića)“, može se zaključiti da ta vest nije bila doprla do zagrebačkih advokata NIS-a, u vreme kada su sastavljali Informaciju, koja mi je dospela do ruku.

Drugo, Pravni tim Kopešima me stručno podseća da Viši trgovinski sud nije „pobio“ rešenje Riječkog suda 18. jula (kako sam ja napisao), nego je „vratio slučaj prvostepenom sudu u Rijeci, s molbom da se pobliže pojasne odnosi NIS-a i Copechima u čitavom slučaju“. Koliko sam ja obavešten, Viši sud jeste vratio Riječkom sudu stvar na ponovno razmatranje (što je uobičajena komunikacija po usvojenoj žalbi), jer je prihvatio žalbene prigovore o nadležnosti tog suda za spomenuti spor. Ako niži sud nije za nešto nadležan, može li opstati njegovo rešenje o nekoj „meri osiguranja“ u istoj stvari?

Da između pravničkog i novinarskog jezika uvek ima razlike, najčešće se vidi po tretiranju „nacionalnosti“ neke firme. Pravni tim Kopešima me s pravom podseća da Trizon d.o.o. nije kiparska firma, jer ima sedište u Beogradu, a ja je nazivam „kiparskom“, jer je 95 odsto u vlasništvu meni tajanstvene firme Armagas trejding limitid, sa sedištem u Limasolu na Kipru.

Pravni tim Kopešima mi zatim zamera što sam naveo da njihova firma nije ni u kakvom ugovornom odnosu sa NIS-om, pa kaže: „Formalno tačno, suštinski netačno.“ Poštovani pravnici Kopešima, objasnite mi kada su se i gde u svetskoj istoriji pravnici bavili samo suštinom, a ne formom. Ako ne znate, ja ću vam reći.

Pravni tim mi, kao peto, imputira da sam vređao Cug u Švajcarskoj nazivajući ga „off shore kantonom“. Molim Pravni tim Kopešima da naše čitaoce obavesti o razlici u stopama poreza i visini taksa i carina između Pariza ili Ženeve, na jednoj strani, i onih u Cugu, na drugoj strani.

Na kraju svog reagovanja, Pravni tim Kopešima pripretio mi je porukom da njihove pravne službe „analiziraju“ štetu koju sam im naneo nekim „insinuacijama“. Ova pretnja potvrđuje moje snažno uverenje da se Bogoljub Karić i Boris Vukobrat stanovito razlikuju – Karić je stalno govorio da su me njegove pravne službe već tužile za naknadu štete zbog „insinuacija, netačnosti i neistina“ (a još nisu), a Vukobratov pravni tim mi tek najavljuje „analizu“. Jeste da sam taj film već gledao mnogo puta, ali ipak, ne radi sebe, već zbog mlađih novinara, navešću ovim povodom prilično raširen načelni stav zapisan u žurnalističkim kodeksima i regulativi da „svako ima pravo da tuži novinara sudu, ali niko nema pravo da mu preti (da će ga tužiti)“.