Teško je razaznati šta od onoga što se zbilo u poslednje dve godine spada u logične grčeve prošlosti, šta u lažna obećanja, a šta u ozbiljne propuste i nesposobnost novih vlasti. Ne razaznaje se baš uvek tako jasno ni to kada se reforme isprazno koriste i zloupotrebljavaju kao novi ideološki obrazac za opravdavanje i očuvanje vlasti, a kada se suočavamo sa zlonamernim i namćorastim negiranjem svega i svačega
Ko je sve to pažljivo slušao morao je na kraju dana da se bar gorko nasmeje.
Prvo je jedan predsednički kandidat na trgu jednog od umornih i oronulih srpskih gradova obećao da će, ako pobedi, nahraniti tri miliona gladnih građana Srbije. Sat, dva kasnije i stotinak kilometara dalje, u drugom gradu i na drugom trgu, drugi predsednički kandidat tvrdio je da u Srbiji ima pet miliona gladnih i obećao da će im, ako pobedi, obezbediti dovoljno hleba. Iste večeri na Studiju B guverner Narodne banke Mlađan Dinkić je, agitujući za predsedničkog kandidata Miroljuba Labusa, tvrdio kako se u Srbiji danas bolje živi, zatim podigao grafikon koji je dokazivao da se današnja prosečna plata (od 160 eura) ne troši kao donedavno samo za hranu već i da nešto pretekne, da bi na kraju izveo i sledeću računicu: nekada se za prosečnu platu moglo kupiti 761 jaje, danas čak 2291. A ko je lud da svakog meseca jede tolika jaja.
Preko puta Dinkića sedeo je šef izbornog štaba Vojislava Koštunice, poslovično namrgođeni Dragan Maršićanin, koji je na sve to odmahivao rukom, podrugljivo primetio da se sigurno radi o „surčinskim“ (mafijaškim) jajima i s podsmehom konstatovao kako priča o „jednoj plati za jednu potrošačku korpu“ (nekada su se davale tri plate) važi samo ako se ona korpa prepolovi i smanji.
Na kraju istog dana stigla je i vest da su i u centru Čačka jaja upotrebljavana kao predizborni argument. Udaljen na mućkomet od „partibrejkersa“ Labusovog čačanskog predizbornog skupa (po Beti, bile su to uglavnom pristalice SPS-a i SPO-a, a po izveštaču Radija B92 pristalice Velje Ilića), srpski ministar finansija Božidar Đelić je, onako uflekan, prkosno obećavao manje poreze i niže cene ulja i šećera.
DOLAR DO DVA: Slušajući i gledajući sve to, neko sa strane teško će biti u stanju da sasvim pouzdano odgovori na pitanje šta se to u Srbiji krupno promenilo od 24. septembra 2000. kada je DOS, tada jedinstven, pobedio na izborima i obećao narodu brze, radikalne i spektakularne promene. Na prvi pogled, na predizbornim skupovima dve godine kasnije uglavnom se obećava ono što je davno već obećano, ponovo se pominju šećer i ulje, doduše ne za bonove, politički neistomišljenici se i dalje gađaju jajima, u Srbiji oko 80 odsto stanovnika pregura nekako dan sa najviše dva dolara (siromaštvo ima i svoje stepene pa se oni sa dva dolara teše da bar 40 odsto stanovništva preživljava sa samo jednim dolarom na dan), a sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da narod i u ovu „novu vlast“ ima približno isto poverenje i nepoverenje kao i u onu Miloševićevu u trenutku kada je najurena.
Početkom prošle godine, kada je DOS sastavio i objavio svoju platformu (mart 2001. godine), sve je još izgledalo prilično drugačije. U toj platformi je, između ostalog, pisalo kako će DOS posle izborne smene autoritarnog režima, bez ikakvog političkog revanšizma, preduzeti korake neophodne za demokratsko preuređenje države. Pod tačkom 1 obećavalo se rešenje državnog statusa, što je pre svega podrazumevalo donošenje novog republičkog ustava kojim je Srbija trebalo da bude određena „kao država sa razgraničenom zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću u kojoj bi parlament imao posebno naglašenu ulogu“. Tada je obećavana i decentralizacija države, zatim puna primena Rezolucije 1244 i povratak svih lica izbeglih sa Kosova i Metohije, kao i redefinisanje odnosa Srbije i Crne Gore. U Platformi je definisan i nacionalni interes Srba, a posebno se govorilo i o pravnoj državi. DOS je obećao da će nova vlast raditi javno i odgovorno i da će se odlučno boriti protiv organizovanog kriminala, korupcije i svih vidova zloupotrebe. Pominjani su i nezavisno sudstvo i mediji i raskidanje sprege države i vlasti sa kriminalom i švercom. U odeljku o ekonomiji obećano je da će privredni život Srbije počivati na slobodnom preduzetništvu, da će se ustati protiv tajne i protivzakonite privatizacije i da će zakonski propisi biti posebno podsticajni za domaće i strane investitore. Pre potpisa svih članica DOS-a (sa sve DSS-om) bila je pomenuta i socijalna politika s naglašenim osvrtom na socijalna davanja najugroženijim kategorijama stanovništva.
Nekako u isto vreme (početkom prošle godine), kada su nove vlasti sastavljale svoj spisak obećanja narodu, u 75 zemalja sveta obavljeno je istraživanje na temu – šta očekujete od budućnosti. U razgovoru za „Vreme“ Srbobran Branković, direktor Agencije Medium Index Gallup International, podseća da su građani Srbije po tom istraživanju ispali ubedljivi prvaci sveta u optimizmu i očekivanju pristojne budućnosti. Čak 65 odsto građana tada je verovalo da će se ovde uskoro mnogo toga promeniti nabolje. Godinu dana kasnije ispostavilo se da samo dve petine stanovništva još veruju da država ide u dobrom pravcu, da isto toliko smatra da su stvari krenule od lošeg ka gorem, dok petina ne zna kuda smo se zapravo uputili. Ispalo je nekako da ono „uskoro“ u ovakvim zemljama ipak ne može da se meri običnim kalendarom. I da ono dosovsko „živećemo kao sav normalan svet“ ne važi bar za prve dve godine dosovske vlasti. Sa dolarom na dan ne može se živeti normalno.
DOBRO: Iz predizborne kampanje, koja je u dobroj meri pretvorila zemlju u „pljuvaonicu“, ponekad je zaista teško razaznati šta od onoga što se zbilo u poslednje dve godine spada u logične grčeve prošlosti, šta u lažna obećanja, a šta u ozbiljne propuste i nesposobnost novih vlasti. Ne razaznaje se baš uvek tako jasno ni to kada se reforme isprazno koriste i zloupotrebljavaju kao novi ideološki obrazac za opravdavanje i očuvanje vlasti, a kada se suočavamo sa zlonamernim i namćorastim negiranjem svega i svačega zbog čega se ponekad ne pravi razlika između samih reformi (tamo gde ih ima) i plodova reformi (koji obično dođu nešto kasnije).
U poređenju sa periodom od pre dve godine, kada su dosovci obećali da ćemo živeti kao normalan svet, sa onim što se ima u džepu može se zaista, kako kaže Dinkić, kupiti tri puta više jaja, ali i bar dva puta manje struje. Dinar je postao stabilniji, devizne rezerve su narasle, inflacija je pod kontrolom, ponešto se može kupiti i na kredit, učinjeno je mnogo toga da se iz kolektivnog narodnog pamćenja izbriše izreka „glup kao štediša“, ima nagoveštaja da bismo nešto svežeg vazduha mogli da dobijemo i kroz nove otpise dugova. Za nekoliko koraka odmakli smo i državama koje spadaju u najkorumpiranija društva na svetu, što budi nadu da bi pravo i zakoni jednoga dana mogli značiti nešto više u našem životu.
Dosovska obećanja ispala su najmanje isprazna i lažna u delu u kome se obećavao povratak u svet i povezivanje onoga što je bilo kidano čitavih deset godina. Ma kako se među sobom razlikovali, svi iz nove vlasti jasno su se još pre dve godine uputili prema Briselu – razlika je samo u tome što jedni nemaju ništa protiv da pri tom presedaju u Hagu, dok bi drugi to isto samo ako se mora. Približavanje članstvu u Savetu Evrope povezano je sa ustavnim preuređenjem savezne države čiji je opstanak, uz sve mane i neka nelogična rešenja, ipak značajno dostignuće ako se ima u vidu podgorički separatizam i neke beogradske opstrukcije takvog projekta. Vešta i umerena politika vođena na jugu Srbije doprinela je da se tamo danas više ne puca i ne gine tako često. Najavljeni ulazak u Partnerstvo za mir indirektno je priznanje da se donekle odmaklo i sa reformom VJ.
Srbija je postala ozbiljnija država i po tome što se iz njene političke zajednice više niko ne isključuje zbog svoje etničke pripadnosti i što je u njoj neuporedivo manje nacionalističkog buncanja nego ranije. Ovo definitivno više nije društvo čije su opruge napete kao u zatvaraču puške. Čak i kada se raspišu izbori po starim pravilima i zakonima, čime se krše nekadašnja predizborna obećanja, i kada proradi ona predizborna pljuvaonica i ponovo se obećava obećano, na te izbore se ide sa dva jaka demokratska kandidata i ne mora da se bira tako što se prethodno zapuši nos i glasa za manje lošeg. Uz sve njihove međusobne razlike, niko ne mora da strahuje da će neko od kandidata sa šansama za pobedu sutra promeniti onaj dogovoreni pravac za Brisel. U dobroj meri promenjena je i čitava kulturna matrica društva – lideri javnog mnjenja više nisu raznorazne spodobe koje preko državne televizije govore o „narodu najstarijem“ ili Srbima kao narodu sa znatno „različitom telesnom temperaturom“ od svih ostalih na zemaljskoj kugli.
Sve to što je urađeno, a što je, istina, neupredivo manje od obećanog pre dve godine, ne vide inače samo neki ovdašnji talibani, zagovornici teze da bi čitavu Srbiju trebalo preseliti u Hag i „analitičari“ koji analizama hrane pojedine centrale što imaju uticaja na svetsku politiku. U njihovim nedavnim izveštajima, čak je i sto hiljada ljudi na koncertu Cece Veličković bilo pouzdan signal da se u Beogradu ništa nije promenilo i da se ovde mora govoriti pre svega o navodnoj denacifikaciji umesto o približavanju Evropi. Njihova je poruka da se ovde 5. oktobra 2000, bežeći od Miloševića, nagazilo zapravo na trošnu santu koja se prilično brzo istopila i da od demokratskih promena nije ostalo ništa.
LOŠE: Vlast, koja je obećala da će od prvog dana predano raditi na promeni Ustava, u protekle dve godine na tom poslu zaista nije učinila mnogo. Odgovornost za to nikako ne bi mogla da se prebaci isključivo na zvaničnu Crnu Goru i na otezanje posla oko sređivanja savezne države. Tek nešto dalje odmaklo se, na primer, u prikupljanju ekstraprofita od onih koji su se na brzinu i na sumnjiv način obogatili u vreme bivšeg režima. Učinjeno je to na način koji ostavlja prilično prostora za špekulacije o selektivnosti. Mnogi miljenici i podupirači dojučerašnjeg režima postali su preko noći karijatide dosovske vlasti. Među ljudima posvećenim u tajne brzog bogaćenja i ujedno kandidatima da uskoro postanu vlasnici svega i svačega, još je previše onih koji su svoje prve milione zarađivali radeći s drogom, švercujući automobile, cigarete, oružje i još ponešto, iako je nova vlast svojevremeno obećala da će na takav novac biti mnogo gadljivija. Mafijaška hidra se i dalje prilično dobro snalazi i preživljava svaku novu „ofanzivu“ u borbi protiv organizovanog kriminala, a previše ljudi iz vrhova politike prečesto je u prilici da objašnjava kako je neke „loše momke“ i sumnjive biznismene slučajno srelo samo jednom u životu („dobro, hajde, dva puta“).
Na drugoj strani, znatan deo stanovništva još strahuje od siromaštva i novog padanja na socijalnoj lestvici, strah od gubitka posla u procesu privatizacije tek sledi, socijalna harmonika između bogatih i najugroženijih slojeva dodatno se rasteže, a po istraživanjima javnog mnjenja više od dve trećine ljudi na listu svojih prioriteta stavlja standard, niske plate, nezaposlenost i bojazan da se od jučerašnjih gubitnika ne pretvore i u gubitnike tranzicionih vremena. To i jeste bitna razlika u odnosu na ratne godine. Većina stanovništva brinula je tada o nacionalnom ponosu i pre odlaska na birališta retko je sebi postavljala pitanje – a zašto su i zbog koga moji džepovi toliko prazni?
NAJGORE: I dok se sporost i izostanak promena u nekim oblastima (pogotovo ekonomiji) još i može pravdati olakšavajućim okolnostima i teškim nasleđem Miloševićevih vremena, to se ne bi moglo reći i za aroganciju koju je deo novih vlastodržaca prosto zakačio uz nove funkcije, zaboravljajući šta je sve bilo razlog onako snažnog revolucionarnog entuzijazma od pre dve godine. Najpre je zaboravljeno najčešće ponavljano predizborno obećanje: da će Srbija biti određena kao demokratska država u kojoj parlament ima posebno naglašenu ulogu. Nipodaštavanje uloge parlamenta počelo je prilično rano i u međuvremenu dobilo koliko farsične toliko i opasne razmere tako da se danas praktično i ne zna koliko zaista i čijih poslanika sedi u skupštinskim klupama. Stanje je takvo da stranke koje bi na izborima teško mogle da dobace do osamdeset hiljada glasova lako već sutra, nečijom političkom odlukom, mogu dogurati do broja poslanika koji se na izborima obezbeđuje sa bar deset puta više glasača.
Politički analitičar Đorđe Vukadinović primetio je nedavno da se u Srbiji neprestano ponavljaju određeni politički klišei, a pre svih sklonost da se vlast tretira kao plen, odnosno kao nešto što kada jednom padne u šake ne sme da se ispušta ni po koju cenu. Vukadinović upozorava da u pomenute klišee svakako spada i bahatost sa kojom nova garnitura stupa na političku scenu, objavljujući potpun raskid sa prošlošću, nov početak i novo doba, da bi se čitava priča uglavnom završila samo sa novom retorikom i novom kostimografijom. Jedan od čitalaca „Vremena“, koji je prošle godine povodom godišnjice oktobarskih promena učestvovao u forumu našeg lista i odgovarao na pitanje da li su nove vlasti prekršile sopstveni ugovor sa Srbijom, opisao je isto ono što i pojedini politički analitičari rečima – „kontinuitet se dosta nastavio“.
TESTIRANJE STRPLJENJA: Dve godine kasnije, od obećanih promena i „revolucionarnog zanosa“ stiglo se, dakle, do ozbiljnog testiranja narodnog strpljenja. Ima i onih koji podsećaju i na primere država u tranziciji koje su u početku dobro krenule, a onda se zaputile ka još većoj bedi i beznađu. U svim društvima koja su mnogo pre nas polazila sličnim putem velika očekivanja zamenjena su kasnije manjim ili većim razočaranjima. S tom razlikom što se ovde deset godina, ipak, živelo pod sankcijama, što su se istovremeno pamtila i neka neuporedivo bolja vremena i što je silina promena uz silinu obećanja ovde u jednom trenutku podstakla i pomalo nerealna očekivanja. Deo razloga za neispunjena predizborna obećanja leži, po rečima Srbobrana Brankovića, i u nedoraslosti sadašnje političke elite. „Ona je jednostavno devijantno srasla“, kaže sagovornik „Vremena“. Branković pri tom tvrdi da sva skorašnja istraživanja pokazuju kako je izmerena spremnost nezadovoljnih građana na vaninstitucionalne oblike političkog angažovanja i proteste gotovo jednaka kao pred kraj Miloševićeve vladavine. S tom razlikom što, na sreću sadašnjih vlasti, to ogromno nezadovoljstvo danas prosto nema ko da pokupi i artikuliše. Ono opozicije što se simbolično batrga po političkoj sceni nema snage da povuče napred i više personifikuje prošlost, vrteći se neprekidno oko lika i dela Slobodana Miloševića.
Iako organizovani po starim zakonima koji su davno trebali da budu zaboravljeni i uprkos činjenici da se u predizbornoj kampanji dve struje iz sadašnje vlasti bespoštedno optužuju za ono što je svojevremeno obećano a nije ostvareno, ovi izbori mogli bi svima da donesu i prilično koristi. Ti izbori će poslužiti i kao neka vrsta ventila za nagomilano nezadovoljstvo, a onima koji znaju da „čitaju“ te stvari mogli bi da pomognu da malo bolje protumače prirodu negativnog elektriciteta koji se gomila u najvećem delu stanovništva.
Nesklad koji je nova vlast postigla između svojih obećanja kada je potpisivala ugovor sa Srbijom i onoga što je u međuvremenu urađeno teško da može biti veći. Đorđe Balašević je to nedavno definisao otprilike ovako: „Ceo život sam čekao da na vlast dođu naši, a sada sam shvatio da naših nema.“
Kada je u oktobru 2001. obeležavana godišnjica promena i pada Miloševićevog režima, i predsednik SRJ Vojislav Koštunica i srpski premijer Zoran Đinđić u prigodnim intervjuima bili su prilično svesni da je još tada petookotobarski entuzijazam bio gotovo istopljen. Koštunici je u to vreme najviše smetao pomalo „opušten i neodgovoran odnos pojedinaca iz DOS-a prema vladavini prava“. Tvrdio je da su mnogi u novoj vlasti pronalazili razloge da se ponašaju kao što se nekada ponašao Slobodan Milošević. Na saveznom nivou smetalo mu je što su mnogi u Podgorici i u Beogradu rušili saveznu državu. I tada kao i danas ponavljao je da je jedna vrsta reforme važnija od bilo koje druge, a to je ustavna reforma.
Đinđić je tada ukazao kako bi u zemlji sa 1100 dolara po stanovniku bilo normalno očekivati da saobraćaj, zdravstevni sistem ili javni servisi ne funkcionišu. Očekivanja stanovništva su, tvrdio je u oktobru prošle godine premijer, sasvim legitimna ali i na nivou kao u zemljama sa 7000 dolara po stanovniku. Od ljudi iz vlasti tražio je da veruju u pobedu i da zamisle kako igraju za Zvezdu a moraju da pobede Mančester junajted. Tražio je da se u taj meč uđe sa više vere u pobedu jer će se u protivnom gubiti i od slabijih protivnika. Đinđić se prošlog oktobra protivio i praksi da se korenitost reformi meri samo trenutnim rezultatima. „To što se neko oseća loše posle jedne teške operacije još ne znači da operacija nije bila dobra, već samo da je stanje bilo teško. Naše reforme još nisu završena operacija.“
Sudeći po glavnim političkim porukama koje se mogu čuti poslednjih dana, čini se da bi u sličnoj prilici ovog oktobra, godinu dana kasnije, i Koštunica i Đinđić dali potpuno iste izjave.
Program Demokratske opozicije Srbije štampan je kao brošura koju su zajednički potpisali DOS i G17 plus, a građanima je deljen pred savezne izbore septembra 2000. godine. Tada je biračima svečano obećano: „Ovim dokumentom koji potpisujemo s punom odgovornošću, obavezujemo se da obnovimo poverenje građana u državu“.
Radi preporoda Srbije, DOS je obećao da će „već prvog dana prvog zasedanja novoizabrane skupštine izglasati sledećih deset akata da bi vratio poverenje naroda u državu i njene organe:
PRVO, usvojićemo deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog ustava radi otklanjanja postojećeg ustavnog haosa.
DRUGO, donećemo rezoluciju kojom se ukida sadašnja ekonomska i politička blokada Crne Gore, a najviši državni organi obavezuju da odmah otpočnu razgovore s legitimno izabranim rukovodstvom Crne Gore o karakteru i funkcijama buduće državne zajednice Srbije i Crne Gore.
TREĆE, obavezaćemo buduću vladu da odmah podnese program konkretnih mera Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kojim bi se omogućila dosledna primena Rezolucije 1244 o Kosovu, očuvao teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, garantovalo pravo na miran i siguran život i podstakla njegova integracija u institucije zemlje.
ČETVRTO, donećemo zakon kojim ćemo smanjiti broj ministarstava barem za trećinu, ukinuti sva ministarska mesta bez portfelja i ograničiti broj potpredsedničkih mesta na najviše tri.
PETO, donećemo zakon kojim se svim poslanicima i članovima vlade zabranjuje gomilanje funkcija tokom mandata. Članovima vlade biće izričito zabranjeno da tokom mandata upravljaju privrednim organizacijama (privatnim, društvenim ili državnim).
ŠESTO, nova vlada će se obavezati da u roku od sto dana stavi na uvid nadležnim skupštinskim odborima sve tajne policijske dosijee.
SEDMO, svi članovi vlade i narodni poslanici biće obavezani da objave detaljan pregled svog imovinskog stanja i stanja članova najuže porodice na dan stupanja na dužnost, kao i na dan napuštanja dužnosti.
OSMO, od Narodne skupštine Republike Srbije zahtevaćemo da odmah obustavi primenu onih zakona koji proizvode ogromnu društvenu štetu Srbiji i njenim građanima.
DEVETO, odabraćemo jednu renomiranu, nezavisnu revizorsku kuću da izvrši reviziju budžeta i obavi temeljan pregled finansijskog poslovanja skupštine i vlade tokom prethodnih mandata.
DESETO, skupština će formirati nezavisnu komisiju eksperata koja će preispitati i obnarodovati sve relevantne dokumente i audio-video zapise koje je sadašnja vlast držala u tajnosti, a odnose se na vođenje unutrašnje i spoljne politike Srbije i Jugoslavije u periodu 1987–2000. godine.
Ključne reči
U programu DOS-a najviše je upotrebljena reč „privatizacija“ – osam puta, slede „reforme“ sa sedam, pa „socijalni program“ sa šest pominjanja. „Korupcija“ je pomenuta tri puta, dok su „investicije“ pronađene na svega dva mesta u ovom tekstu.
Dokumentacioni centar „Vreme„
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
