Ništa im nije Sveto

Dva su se događaja poklopila ove godine koja su autora ovog teksta povezala sa Svetozarom Marovićem, doskora jednim od najuglednijih pripadnika crnogorskog političko-privrednog soja, a od četvrtka 17. decembra 2015. godine stanovnikom istražnog zatvora u Spužu kraj Podgorice, glavnog grada Crne Gore.

Jutro u kome je crnogorska policija zakucala na vrata Marovićevog stana u Podgorici dočekao sam u Budvi, gradu koji ga je proslavio i koji će ga možda koštati i nastavka karijere i imetka koji je stekao. Pre toga, sredinom marta 2015. godine, dan nakon pada helikoptera na Aerodromu „Nikola Tesla“ u Beogradu, zatekao sam se u Podgorici koja je bila zapljusnuta skandalom o tajnim računima porodice Marović u švajcarskim bankama.

Simboliku dodatno pojačava činjenica da sam prošle nedelje bio u Budvi na treningu za novinare na kome je tema bila, pored osnovnih elemenata istraživačkog novinarstva, izveštavanje o zapleni imovine stečene organizovanim kriminalom, a u Podgorici sam takođe bio na treningu sa lokalnim novinarima na temu organizovanog kriminala.

TEATAR GRADA: Dva puta u Crnoj Gori i dva puta sve bruji o Svetu Maroviću i njegovim poslovima, to ne može da bude slučajno, pomislio sam dok sam se vozio putem od Pržna ka Budvi i čudio se šta se sve tamo za poslednjih desetak godina podiglo i izgradilo. Za one koji nisu bili u Budvi za sve ovo vreme ovo mesto na Jadranu biće u potpunosti neprepoznatljivo: stari hoteli su privatizovani i doterani, novi superekskluzivni su izgrađeni na sve strane, pa noću Budva izgleda kao dugi niz svetiljki u more, toliko dugačak da više i ne možete da razaznate bedeme Starog grada, a velika su novost i višespratnice u gradu koje izgledaju kao prekopirane sa neke luksuzne mediteranske rivijere. Za došljaka Budva je sva u sjaju, sve je tamo doterano i sređeno, svega skupog ima u radnjama i restoranima, ponude za kupovinu apartmana stoje na sve strane na srpskom i ruskom – ponajviše.

Grad se proširio visoko uz brdo, daleko od mora, podignuta su čitava naselja, čitavi blokovi zgrada koje van sezone zvrje prazne, ali tokom leta privuku stotine hiljada ljudi i automobila koji zaguše ulice i magistrale, prekriju sve parkinge i zelene površine.

To je grad kojim je formalno i neformalno upravljao Svetozar Marović, još od trenutka kada je završio studije i „ušao u politiku“, on je čovek za čije ime se vezuje „procvat Budve“. Prošao je dugačak put od lokalnog komuniste koji upravlja gradom na nov način, u vreme „Antibirokratske revolucije“, čoveka uglađenog i veštog „s riječima“ koji je od Budve ustanovio Grad teatar a sada, kada leži u pritvoru, to je Teatar Grada u bukvalnom smislu, pozornica za regionalnu estradno-privredno-političku kvazielitu i mafijaške donove.

Ako je pre 30 godina krenuo sa konceptom „nove kulture“ koja bi dovela do nove politike i novog, demokratskog društva, Marović je završio, ili završava, kao neka vrsta kalifa „Budvanskog kalifata“, države u državi, posebnog entiteta koji kao da mu je bio dodeljen umesto ordena „zasluga za narod“ jer je sa svojim mlađim, ali agilnijim i spremnijim saborcem Milom Đukanovićem, doneo malenoj Crnoj Gori novu nezavisnost 2006. godine, bez krvi i ispaljenog metka, olovkom i procedurama.

Međutim, danas, kada se Milo Đukanović nalazi pred novom raskrsnicom, četvrtom velikom u svojoj političkoj karijeri (prva je Antibirokratska revolucija, druga raskid sa Miloševićem 1997. godine, treća osamostaljenje Crne Gore 2006. godine) čini se da je odlučio da sebi kupi novo vreme na vlasti, uklanjanjem svog dugogodišnjeg prijatelja, ideologa i učitelja u političkim stvarima. Malo ko će danas u Crnoj Gori poverovati u priču da je jednostavno reč o redovnim poslovima institucija pravosuđa, niko neće „popiti objašnjenje“ po kome nema zaštićenih i da je hapšenje Marovića, drugog čoveka Crne Gore poslednjih 25 godina, dokaz da „država radi svoj posao“ i da demokratska Crna Gora ide sigurno ka članstvu u NATO i EU.

Hoće se reći da je Đukanović, važeći predsednik Vlade Crne Gore, „pustio niz rijeku“ Marovića da bi udovoljio zahtevima „zapada“ u konstantno proklamovanoj borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala.

PREŽALJENI ČOVEK: S druge strane, teško je opravdati ono što se vezuje za Sveta Marovića, teško je naći objašnjenje za bogatstvo koje ne samo da mu se pripisuje nego je i sam prijavio kao čovek koji je dugo godina na najvažnijim političkim funkcijama u državi. Kada je u martu 2015. godine objavljena priča o tajnim računima njegove supruge Đurđine u švajcarskim bankama, novinari i istraživači Miranda Patručić iz OCCRP-a (Organizing crime and corruption reporting project) i Dejan Milovac iz MANS-a, objavili su i spiskove prijavljene imovine Marovića odakle smo mogli da saznamo da je on veoma imućan čovek čije se prijavljeno bogatstvo ceni u milionima evra.

Za ljude iz Crne Gore, za stanovnike Budve, koji se svi poznaju „u glavu“, to nije bila velika novost, jer se godinama unazad nagađa i priča šta sve zapravo pripada porodici Marović i sa koliko su različitih kompanija povezani. U Budvi i okolini nije pitanje da li je to Svetovo, nego koliko je on tu bio dobar, to što se neka jahta formalno vodila ne nekog trećeg nije značilo da nije Svetova i tako dalje. Za one koji sve to gledaju sa strane, kao što su ljudi u Srbiji, interesovanje za detaljniju analizu „crnogorske političke scene“ prestalo je činom osamostaljivanja 2006. godine i kao da je javnost u Srbiji i namerno htela da zaboravi i ćuti o „drugom oku u glavi“.

Zato ovde veliku pažnju nisu privlačile afere koje pet godina unazad potresaju Budvu i Marovića, kao neformalnog gospodara tog grada, i sada izgleda kao da se nešto iznenada dogodilo. U Crnoj Gori su na račun Marovića mesecima unazad govorili da snima nastavak holivudskog hit filam „Sam u kući“ aludirajući na to da su „svi njegovi“ već u zatvoru gde čekaju na pravosnažne presude. Marović je mesecima unazad bio označen od strane crnogorskog tužilaštva za organizovani kriminal kao „kapo tutti di kapo“, dakle, kao šef organizovane kriminalne grupe i kao da se čekalo nešto da policija zazvoni na njegova vrata, strpa ga u maricu i odvede u istražni zatvor.

foto: reuters

Kada su po Sveta došli, u četvrtak, 17. decembra, on je na neki način u crnogorskoj javnosti već bio prežaljen čovek, jer su mu u pritvoru i sin Miloš i kćer Milena, i strina Mirjana, brat Dragan. Prvo je „pao“ brat Dragan koji je dugo godina bio potpredsednik opštine Budva, a kasnije su pali i sin i njegova tašta koja je „radila tendere“ u opštini, i kćer Milena koja je bila gradska menadžerka i strina Mirjana koja je šefovala u lokalnom katastru.

Ranije su bili uhapšeni i Rajko Kuljača, gradonačelnik Budve u vreme kada mu je Svetov brat bio zamenik, kao i drugi predstavnici lokalne vlasti u Budvi. Svima im se stavlja na teret da su godinama preprodavali državnu imovinu, zemlju i da su na tome zaradili bogatstvo, odnosno da su oštetili budžet grada za milione evra.

Kada samo pogledamo taj raspored: Sveto, njegov brat, njegova deca, tašta njegovog sina i njegova strina, dobijemo uprošćenu sliku tipizirane „krimi porodice“ i nekako izgleda neverovatno da je to baš tako moguće i da je moguće da su svi upleteni i da su na taj način uzimali ono što im ne pripada.

SENKA U PLATONOVOJ PEĆINI: Posebno kada se prisetimo da je Marović u srpskoj javnosti imao status uglađenog intelektualca kome je čak bila zaboravljena čuvena krilatica „Rat za mir“ iz vremena opsade Dubrovnika početkom devedesetih godina prošlog veka. On je u Srbiji ostao upamćen kao možda najpametniji i najučeniji političar svoga vremena, čovek sa osmehom i sa spremnošću da na miran način artikuliše stavove i neko ko je spreman da sasluša i one koji su na suprotnoj strani. Ostali su zabeleženi njegovi dugački intervjui dati beogradskoj štampi u kojima je govorio mnogo i slatkorečivo, ali nikada niko nije sa sigurnošću mogao da kaže šta on zapravo misli i zagovara.

Zbog njegovih retoričkih veština koje su toliko prikladne za nekog ko se rodio podno Njegoševog groba, vremenom je postao predmet sprdnje i podsmeha jer najčešće iza velikih fraza nije bilo ničega smislenog. Tako u „Vijestima“ u zimu 2011. godine, posle hapšenja njegovog brata Dragana piše pismo javnosti pod naslovom „Zašto ćutim“, pa između ostalog kaže:

„Ja sam sjenka koja se šunja po Platonovim pećinama. Vjerujem da će mi Bog dati snage da nahranim sve usamljene lešinare bez uniforme, da ću zadovoljiti sve koji mrze, i dobijaju novac za to, svi neka krenu, sada je trenutak, napadnite, optužite Svetozara Marovića za sve…“

I pričekao je neku godinu dok nisu došli po njega, a kada su ga odveli, narod se zabavljao, jer voli kada moćni padnu u blato, pričajući da ga je tužilac samoga sebe uhapsio pošto je saslušao Sveta.

Dok sedi u Spužu i traži cimera za sobu u pritvoru i dok je svestan toga da sprat ispod njega leži njegov sin koji je do očevog hapšenja bio u bolničkom pritvoru (njegovi problemi sa hemoroidima su ušli u gusle), Marović će imati vremena da razmišlja o tome zašto mu se sve to dogodilo i da li je moglo da bude izbegnuto.

Njega tužilaštvo tereti da je podstrekivao druge na zločin, da je rukovodio svim korupcionaškim akcijama i tužilaštvo za potvrdu takve prakse ima i pomoć svedoka saradnika koji su pristali da ispričaju sudu na koji način je Sveto zapravo upravljao Budvom. Kada razgovarate sa ljudima iz Budve i Crne Gore, većina će vam reći da ne samo da je imao procenat u svakom kvadratu koji je sazidan poslednjih deset i više godina, nego da nije bilo bez njegovog amina moguće graditi bilo šta u vreme najveće graditeljske ekspanzije u Budvi. Uprošćeno, Sveto je dogovarao i odobravao, a ostali su sprovodili njegove preporuke.

Kao opis onoga što je Marović radio više od deceniju može da posluži i ocena koju je u svojim memoarima napisao njegov kum Momir Bulatović kada na jednom mestu govori o tome da mu je nekom prilikom Marović rekao: „Ti svome sinu ostavljaš u nasleđe da je sin prvog predsednika Crne Gore, a ja moram svom da ostavim nešto opipljivije.“ U danima nakon hapšenja Marovića Bulatović je bio više nego pristojan i samo je rekao da ne želi da napada svog kuma.

Nejaka opozicija je odmah postavila pitanje kako je to uopšte bilo moguće, a da Milo Đukanović to nije znao i odobrio i zatražila od njega da odmah podnese ostavku. U danu kada je Marović odveden u pritvor, oglasili su se ministar unutrašnjih poslova i predsednik države i obojica su insistirali na tome da se od njih ne traže dodatne informacije jer je Crna Gora pravna država koja ima nadležne institucije. Važno je reći da su obojica insistirali na principu pretpostavke nevinosti i umirivali su javnost izjavama da se tužilaštvu i policiji prepusti da u miru rade svoj posao. Kasnije se oglasio i Đukanović koji je rekao da mu je žao njegovog prijatelja, ali da on tu ne može ništa da uradi i da će istraga i postupak utvrditi ima li Marovićeve krivice ili ne.

Crna Gora se nalazi u specifičnoj situaciji jer bi posle poziva da „uđe“ u NATO i posle otvaranja novih poglavlja u pregovorima sa Evropskom unijom (otvoreno dvadesetak poglavlja) trebalo da važi za državu u kojoj zaista postoji i suštinska podela vlasti i da je vladavina zakona princip po kome sve funkcioniše.

„SINJI KUKAVAC„: S druge strane, godinama unazad, Crna Gora je bila prepoznata kao neka vrsta „sigurnog mesta za mafijaše“, a Milo Đukanović, vladar sa najdužim neprekidnim stažom u Evropi, kao gospodar te i takve „mafijaške države“ u srcu Evrope. Ovako jake ocene dolazile SU zbog nemoći opozicije da mu se snažnije suprotstavi i nemogućnosti crnogorskog društva da artikuliše alternativu Đukanovićevom režimu. On se pokazao kao čovek koji sve pobeđuje, koji uspeva da se premetne kada mu je to važno i da napravi zaokrete u politici koji su mu omogućavali da dobije mogućnost za novi početak.

Pored toga, on je uspevao da balansira između nužnosti „evroatlantskih“ integracija i kapitala koji je dolazio bilo iz Rusije bilo od raznih drugih izvora i uspevao je da iznutra razori svakog političkog protivnika. U svemu tome, do pre neku godinu važan je bio glas mudrog Marovića koji je iza lika prefinjenog retora i poznavaoca umetnosti krio lik čoveka kome nikada nije dosta imetka, koji je, čini se, preterao i nije više mogao da kontroliše želju za novim i novim uvećanjem bogatstva, a sve sa javne funkcije.

Kao da je u toj želji za sticanjem Đukanović prepoznao njegovu slabost i vremenom se u velikoj meri distancirao od njega i postepeno ga isključivao iz političkog života Crne Gore, pa u danu kada je uhapšen Marović više nije bio važna politička figura, nego poslovni čovek optužen za kriminalne radnje, ali i važan simbol za Đukanovićevu deklarativnu borbu protiv korupcije.

Kako god se završio „slučaj Marović“ koji će verovatno da potraje nekoliko godina pred crnogorskim sudovima, njegova politička zvezda je ugašena, a sve što je dobro uradio za javni interes u prošlosti zaklonjeno je činjenicom da u prisvajanju javnog novca nije imao mere. Dosta čudno za čoveka koji je često citirao antičke filozofe koji su govorili da je za život možda najvažnije naći pravu meru u svemu. Sada je od „svetog trojstva“ crnogorske džemper politike s kraja osamdesetih godina prošlog veka – Sveto, Momo i Milo – ostao samo Milo, sam „ka sinji kukavac“.

Naredni meseci će odrediti njegovu sudbinu i pokazati da li će nova etapa u crnogorskoj istoriji biti još jedna njegova trka ili ćemo videti najdugovečnijeg vladara kako sam odstupa od trona. Za sada su uzde u njegovim rukama.