Niko kao on

Kako biste saželi u jednoj rečenici sve ono što su predsednik Srbije i predsednica Vlade Srbije izgovorili u poslednjih mesec dana? Da li je ta rečenica nešto što vam je dalo snagu i hrabrost ili je to nešto što vas je uplašilo i zabrinulo? Zbog čega predsednik Srbije komunicira sa građanima preko neprestanih konferencija za medije i višesatnih TV gostovanja? Kako je moguće da se samo u Srbiji šalju poruke u kojima se građanima preti, u kojima se osuđuju i u kojima se predstavnici najviše vlasti kaju što ulažu toliko energije da pomognu narodu koji to nikako ne zaslužuje jer radi po svom i ne sluša ništa?

Pregled onoga što je dostupno na regionalnim TV stanicama, od Slovenije, preko Hrvatske, BiH, Crne Gore pa do Severne Makedonije, pokazuje na jednostavan način ono što nam se možda samo činilo: ovo kao u Srbiji nema nigde, a to čega nema nije nešto što bi bilo ko poželeo u svojoj sredini.

Naime, kada se uporede nastupi predsednika i predsednika vlada sa onim što smo poslednjih mesec dana čuli i videli od Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, lako je uočiti da je srpski dvojac daleko ispred svih ne samo po broju sati provedenih u živom programu, u vanrednim i redovnim obraćanjima naciji, nego da su poruke koje su slali po pravilu sasvim drugačije od onih koje manje-više čuje ceo svet pa i zemlje regije. Na taj način, Vučić je postao viralan, njegovi se nastupi i rečenice dele svuda po internetu, postao je megapopularan i u Kini, još malo pa bi mogao da zagospodari i Tik-tokom, novom društvenom mrežom. Njegove kolege u regiji, opet, u tom smislu, zrače dosadom i nije moguće naći neki zanimljiv gaf ili izjavu – naprotiv.

Vučić i njegov tim kao da su namerno izabrali ono što je on inače radio prethodnih osam godina: kukanje nad sopstvenom sudbinom, samohvalisanje zbog velikog truda i odricanja koje je sebi nametnuo u želji da od Srbije napravi državu broj jedan, i konstantne pretnje, direktne i indirektne, svima koji kažu da je taj način možda pogrešan. Iako se Vučić poziva na struku, iako se kune u naše divne lekare i tvrdi da oni odlučuju šta će da se radi, način na koji on upravlja ovom krizom pokazuje da on samostalno donosi odluke u zavisnosti od toga kakvo mu je raspoloženje. Inače, stepen zatvorenosti zdravstvenih institucija za novinarska pitanja koja idu korak dalje od puke propagande, pokazuje da unutar „struke“ preovlađuju strah, poslušnost i, verovatno, oportunizam.

Ponekad izgleda da je cela nacija u bolnici, na pregledu kod dr Vučića, a on, kao i većina lekara, ne voli mnogo da objašnjava svoje poteze: evo ti pij ovo, dođi za mesec dana, pa ćemo da vidimo…

S druge strane, sve države regije su se opredelile za drugačiji pristup: mikrofon je ustupljen onima koji vode borbu protiv epidemije na prvoj liniji fronta i to pod pokroviteljstvom nadležnog ministarstva zdravlja. Tako se čak i u Republici Srpskoj ne ističe dominantna politička figura Milorada Dodika.

MERE I PREZENTACIJA

Za građane Srbije se ponekad ne zna šta je gore: da li zaraza kojoj su zaista izloženi ili presija kojoj su posredno izloženi svakoga dana sa TV kanala sa nacionalnom frekvencijom i sa stranica tabloida. Od trenutka kada je vlast u Srbiji priznala da imamo problem, svakodnevno nam stižu tri osnovne poruke: problem je veliki, Vučić radi više nego što čovek može da bi to zaustavio i građani nisu dobri.

Vrhunac takve medijske strategije Vučićevog tima video se u trenutku kada su građani krajem marta dobili SMS poruku u kojoj se saopštava da italijanski i španski scenario kuca na vrata Srbije zbog nepoštovanja mera koje je doneo Vučić, a aminovala Vlada bez parlamenta, i da će nam se dogoditi nešto mnogo strašno. U isto vreme građani Crne Gore, države u koju je novi korona virus stigao poslednji u Evropi, dobijali su slične poruke od svoje vlade – ona im se zahvaljivala na trudu i disciplini i obaveštavala ih da se i dalje drže preporuka da bi se sprečilo širenje virusa.

Dok su se predsednik Srbije i predsednica Vlade u proseku svakog drugog dana „obraćali“ naciji, što je samo po sebi stresno (slično je samo u SAD gde Donald Tramp ima dnevne brifinge svakoga dana), od Vardara pa do Triglava situacija je bila drugačija.

U Sloveniji je čak usred epidemije došlo po promene vlade jer se na njeno čelo vratio Janez Janša, lider desnice i najdugovečniji slovenački političar. Mađutim, ta činjenica nije dovela do toga da se on kontinuirano pojavljue na TV stanicama i konferencijma za medije. Naprotiv, on je angažovao Jelka Kacina, nekadašnjeg izvestioca EU parlamenta za Srbiju, da bude portparol za koronu i on uglavnom daje brifinge, a glavne informacije građani dobijaju od lekara i epidemiologa iz Instituta za javno zdravlje. Jedino što se u retorici promenilo je ono što Janšina stranka donosi po sebi: populizam i desničarenje, okretanje ka državama Višegradske grupe i pozivanje na veću upotrebu vojske koja bi u danima pandemije trebalo da spreči da se migranti ubace u Sloveniju.

Međutim, a to rezultati pokazuju, građani veruju svojoj „vlasti“, drže se preporučenih mera i Slovenija, iako naslonjena na Italiju, nije bila ni blizu „italijanskog scenarija“. Predsednik Slovenije, koji ima ustavna ovlašćenja nalik onima koje ima Vučić u Srbiji, pojavio se svega nekoliko puta i to više da bi imao šta da postavi na Instagram.

U isto vreme, Hrvatska i Severna Makedonija dobile su nove zvezde na javnoj sceni – ministre zdravlja. Dok se u Srbiji ljudi pitaju gde je nestao Zlatibor Lončar, istakavši se na početku smirenošću i dostojanstvenim ponašanjem, Vili Beroš i Venko Filipče postali su glasovi kojima se veruje.

Beroš i Vlada Hrvatske su imali još jedno veliko iskušenje – nedavni zemljotres u Zagrebu i okolini. Ali uspešno su se izborili sa tim i uz pomoć pravovremenih mera i bez mnogo samoreklamiranja Andreja Plenkovića, predsednika Vlade, i potpuno diskretno i lidersko ponašanje predsednika Republike Zorana Milanovića, doveli Hrvatsku do toga da se već počinje planirati period popuštanja mera i onoga što treba da se radi posle krize.

Daleko od toga da javnost ne kritikuje Plenkovića i da se nisu čak i podsmevali njegovim „gospodarskim“ merama, ali je on u javnim nastupima ipak bio poprilično staložen i nije ulazio u sukob sa novinarima ili se brecao na građane. Ono što odlikuje i njegovo i Milanovićevo ponašanje je uzdržanost koja sve i da je politički proračunata u ovakvim situacijama sigurno ne nanosi štetu i ne nervira građane.

U Severnoj Makedoniji je još zanimljivije. Na čelu države je tehnička vlada koja sada vodi državu preko planiranog perioda jer su izbori odloženi, a celokupno upravljanje krizom prepušteno je ministru Filipčetu, poznatom lekaru iz Skoplja. Njegovi nastupi odišu mirnoćom i strpljenjem, a spreman je i da satima odgovara na sva pitanja medija. U Makedoniji su obustavljene i političke borbe između vladajućih socijaldemokrata Zorana Zaeva i desnog VMRO-a, pa lideri ovih stranaka nisu u centru pažnje javnosti. Čak je njihovo pojavljivanje u krizi ocenjeno kao kontraproduktivno. U takvim okolnostima rastu apetiti tehničkog premijera Olivera Spasovskog, koji možda i za sebe vidi neko važno mesto u budućoj makedonskoj administraciji.

I Severna Makedonija, kao i druge države nastale po raspadu nekadašnje SFRJ, ima sistem u kome predsednik države ima protokolarnu funkciju, pa se tamo ne primećuje neko veliko prisustvo predsednika Steve Penderevskog: on je u početku malo bio uzrujaniji u nastupima, ali ih je potom skroz proredio.

MANTILI U CRNOJ GORI I PORUKE

Ako je Vučić sa nekim bio poistovećivan po načinu na koji upravlja državom, pored poređenja sa Viktorom Orbanom i Tajipom Erdoganom, to je trenutno predsednik Crne Gore Milo Đukanović. Slični u nastupu i razumevanju upravljanja državom, Vučić i Đukanović su potpuni opoziti u ovoj krizi.

Čak i najveći kritičari crnogorskog predsednika kažu da se od trenutka uvođenja vanrednih mera u borbi protiv epidemije drži veoma diskretno i umereno, da je ovo možda prvi put u njegovoj karijeri da se pridržava ustavnih ovlašćenja i da ih ne krši. Slično je i sa pojavljivanjem i nastupima predsednika Vlade Duška Markovića, koji se pojavi onda kada treba sa porukama koje bi trebalo da umire i ohrabre građane.

U Crnoj Gori glavnu reč vode dvojica epidemiologa/lekara Senad Begić i Boban Mugoša. Oni precizno i strpljivo svakoga dana u pet po podne saopštavaju nove rezultate i odgovaraju na sva novinarska pitanja. Dok njihove kolege u Beogradu uspeju za skoro sat vremena u proseku da odgovore na 5 ili 6 novinarskih pitanja, u Podgorici za pola sata ovaj dvojac odgovori na desetak pitanja, čak i onda kada se neke stvari ponavljaju.

Razume se, svi koji vode glavnu reč u ovoj krizi jesu članovi vladajućeg DPS-a i to je najveća zamerka, jer čak i u najtežoj situaciji nisu spremni da uključe bilo koga ko nije na direktan način povezan sa vlastima. Primer je ministar zdravlja dr Kenan Hrapović, član manjeg koalicionog partnera Socijaldemokratske partije: on je skoro u potpunosti skrajnut iz glavne struje, ali je ipak u jednom trenutku uspeo da uradi nešto što ga je dovelo u javnost kada je snimio poruku upućenu Vučiću o tome da Crnoj Gori nisu potrebni respiratori koje joj je Srbija navodno bila oduzela. Njegov talenat da napravi proboj na društvenim mrežama kao da nikoga nije oduševio, tako da se ni nakon toga njegovo mesto nije promenilo, te glavne poruke stižu sa drugog mesta.

KAMPANJA I VOĐSTVO

Kada su nedavno novinari pitali hrvatskog predsednika Milanovića, koji se svega nekoliko puta „obratio javnosti“ od početka krize, da prokomentariše mere tamošnje vlade u oblasti privrede i ekonomije, on je kratko rekao da nije njegovo da o tome sudi, da Vlada radi kako treba i da „danas nije vreme za knjigovodstvo nego za vodstvo“.

Milanović je hteo da kaže da je vreme da se donose hrabre odluke, suštinske odluke jer je kriza tako velikih razmera da je sad potrebno reagovati na način koji bi sprečio dugoročnu propast država. Kao da je hteo da poruči da su potrebni vizionari sa sposobnošću da stvari sagledaju u široj slici i u dugom vremenskom okviru. Često pojavljivanje na TV stanicama i svakodnevno bavljenje sitnicama, detaljima, međusobnim odnosima, sve ono što svakoga dana vidimo kod srpskog predsednika i predsednice Vlade, ne liče na neku veliku politiku, viziju i ideju. Neko će možda to oceniti kao deo kampanje koja se nikada ne završava, neko kao neumesno ponašanje… Jedno je sigurno: to tako niko ne radi.